Ne pada nam na pamet da se bavimo onim što se desilo u kafanici sa bizarnim imenom – “Tako je suđeno”.

Za to imamo mnogo razloga, a pomenućemo samo neke, koji su bitni za događanja slične vrste. Nama se ime kafane sviđa, jer jednom davno u Parizu – bože, kako je to bilo davno! – u kafanici “Le chat maigre”, što će reći “Kod mršavog mačka”, jeli smo i pili za male pare, a bili smo mršavi, odnosno ofucani kao papudžijski mačak, što bi se reklo kod nas. Drugi razlog je važniji. Nama ne stoji ovo u opisu poslova koji nam je precizno obrazložio prijatelj N.S. iz NDNV, koji vodi ovim glasilom i rukovodi. Šta je bilo, ko je koga vređao ili udarao, a novinama ionako mnogo ne verujemo. Da li je ovo neka politička predigra – ili nešto što ima pozadinu, ni to nas ne zanima. Time se bave advokati i neke institucije. Jednom reči, mi do ovoga mnogo ne držimo, jer u situaciji u kojoj smo zanimaju nas važnije stvari. Stoga ćemo opet o autonomiji, ali nikako samo o vojvođanskoj, već o autonomiji uopšte, i o tome kako tu stvari stoje. I kod nas i u Evropi.

Pustimo na momenat Evropu. Kod nas stvari stoje tako kilavo – izvinjavamo se zbog izraza – da je teško nešto određenije i reći.

Jelko Kacin, zadužen za Srbiju u EU, već pominje neku promenu Ustava, ovog Ustava Srbije u kojem stvašta piše i iz kojeg se svašta može pročitati. Kao da je pisan na Delfima, gde je stolovala čuvena proročica koja se izražavala tako sibilinski da ni danas nismo sigurni šta je rekla. Osim toga, ne menja se Ustav sezonski – iako je izgleda pisan za sezonsku upotrebu – i to kod nas ne ide lako. Piše u tom Ustavu da Srbija ima dve AP, a zapravo ima samo jednu i sa njom niko ne zna šta će biti i da li je njoj suđeno da opstane ili da nekako tavori kao do sada ili je bolje da i nje nema. U Zakonu piše da Srbija nema dve islamske zajednice, odnosno da može imati samo jednu, a ono u stvarnosti ima zaista dve. U jednoj su, vidimo, gnevni zbog toga što se Prorok ruži svakojako. Lično sam dugogodišnji pretplatnik njihovog lista i uredno plaćam pretplatu i sada sam zbunjen. Više nego koji Francuz pravi ili neko ko je islamskog porekla. List se slobodno prodaje, pa neko čita, a neko ne, neko je gnevan, a neko ravnodušan, jer i Isusa iz Nazareta svakojako prikazuju, a tek kardinale kojima stavljaju na karikaturama kondom – opet se izvinjavamo – na glavu. Nismo zagovornici svetogrđa, jer ako ljudi u nešto i nekog veruju i to se mora poštovati – kao i sloboda govora i izražavanja.

Ovo oko autonomije je naša muka i nismo sigurni šta da kažemo i to priznajemo, jer se sve pretvara u lakrdiju.

Autonomije – ne mislimo samo na vojvođansku – čas ima, čas opet nema, malo je ima, pa je malo nema i tako u nedogled. Patrijarh Josif Rajačić je bio doterao dotle da je Vojvodina imala i Ustav negde tamo 1848-1849. godine, pa i to nije dugo trajalo. A to je onaj patrijarh za koga je stari Dositej govorio da mu je milije videti njega kako učeno i razumno govori, nego da je video “sva četiri vaseljenska patrijarha”. Baš tako, a starac je znao šta govori u svom XVIII veku, dobu prosvećenosti i trijumfa razuma ljudskoga. Ovo sada niko ne zna ili neće da zna. Ni to da se autonomija može naći i u okviru Ustava malo koga zanima – bolje im je ovako, neka je malo ima, pa malo nema. Jedini koji ne foliraju su pristalice pokreta “Dveri”, za koje jedna starija građanka kaže: “Ko su sad ovi dverovi?” A oni zaista ne foliraju, jer nadahnuti učenjem doktora K. prozvanog Različak, traže ukidanje svake autonomije. Svake, kako bi Nemci rekli, autonomije an sich – autonomije po sebi ili kao takve. No to dobra doneti neće, i to znamo, a nije ni lako izvodljivo. Za početak bi bilo dobro da se krene od realno mogućeg, ali šta da se radi kada naš svet voli kraj, a ne početak. Tu enigmu nismo uspeli da razrešimo. Svi citiraju mudru reč lorda Actona, koji je govorio da je politika umeće mogućeg, ali šta da se radi kad kod nas svi žele nemoguće i citiraju Njegoševu “misao”, koja i nije neka misao, pa makar je citirao sto puta D. Ćosić. U Srbiji se podlo poslednjih godina vodila i vodi politika nemogućeg. To je tako na širokom prostoru Balkana – “neka bude što biti može” ili kako pomenuti Ćosić kaže “mi možemo i ono što ne možemo”. Stoga nismo sigurni šta je suđeno autonomiji svakoj ovde na Balkanu.

No, mi smo opet prekoračili opis posla koji nam je zadat na visokom mestu – no, to o autonomiji nije baš jednostavno.

Stoga se klonimo komentara o „incidentu”. U novinama svašta piše, kao i u Ustavu Republike, i valjalo bi sačekati neki kraj ako početak ne znamo, odnosno znamo ga, ali to ništa nikome ne znači. A to će biti ad calendas graecas,da se poslužimo tom sintagmom koja se različito prevodi. Za sada znamo da će to biti na sv. Sisoja, a njega slavimo 19. jula, po novom kalendaru, šeste nedelje po Duhovima.

(Autonomija)