Nema potrebe baviti se izborima od 16. marta jer to i nisu izbori u klasičnom smislu reči – Gospodar Vučić je raspisao referendum za sebe.

Ovo oko Kijeva je ozbiljnije jer još se ne zna šta valjaju mutne vode Dnjepra sve do Visle i Buga. Kremaljski Gospodar nije enigma, sve je kod njega jasno. On vozi brze motore, kroti tigrove i u ringu nije omanuo ni jednom – neka se u vodama Crnog mora razmeštaju ratni brodovi SAD, nije to važno, ima i V. Putin dosta toga, a osim toga i srpski četnici su pritekli u pomoć. Ponavlja V. V. Putin da je raspad SSSR-a bio „planetarna katastrofa“ – svi to znamo i čitamo – ali neće proći mnogo vremena i on će izjaviti da je i slom carske Imperije Staljinove bio planetarna katastrofa. Onaj slom iz 1917. Istorija nikog ničem naučila nije, svi znamo, a zna i Gospodar u Kremlju. Svi su Putinovi potezi bili brzi i uspešni, kao i oni u ringu, godine 2008. uzeo je Gruziji dve „vojvodine“, odnosno Abhaziju i Južnu Osetiju, i nikom ništa. Odmah je tamošnjim Rusima podelio ruske papire i diplomatski ih priznao, a to što to nisu priznale druge države lako ćemo, koliko je još nepriznatih država. Istini za volju ima i izuzetaka – na Balkanu se nije baš mešao, ali mu je Crna Gora izmakla, a tamo je baš bila stara ruska vojna akademija „Andrija Zmajević“ u Kotoru, još od vremena ruskih careva.

Objašnjenje koje je V.V. Putin ponudio zbunilo je posebno nas Srbe i u Beogradu je nastao muk – malo ko sme da komentariše.

Pred ruskom ambasadom kliču Putinu u Beogradu, ali malo ih je ako se u sve ne uključi doktor Različak. Njegovi su već krenuli. V. Putin je doslovno kazao – ako ste mogli vi na Zapadu da priznate pravo kosovskim Albancima da se samoopredele, odnosno otcepe, zašto to ne biste i Rusima na Krimu koje svi ugnjetavaju. U Briselu panika i hitaju da saopšte kako Kosovo i Krim nisu isto, barunica K. Ešton objašnjava, ali joj ne ide. V. Putin ne mari za to, jer on ima mačka Trofima Denisoviča, kome će na repu zadenuti to baruničino objašnjenje, da se mačak malo igra. Moćnog Gospodara u Kremlju to ne zanima, on je pacifikovao Gruziju, te druge tamo u Aziji, on igra igru i u Siriji i siguran je u svoju pobedu. Zanemeli su prvaci stranaka u Beogradu, niko ni da zucne – Dačić je promrsio da mu je žao zbog svega i to je sve – a najozbiljniji analitičari su se zbunili, niko nije siguran šta se valja u mutnim vodama Dnjepra, koji se u antičkim spisima naziva Borosten. Uzdahne poneko da tako i treba, ali to je sve. Da li V. Putin ovim priznaje pravo kosovskim Albancima da se otcepe, pitaju se neki i trese ih strah, drugi pak još ponavljaju da je Putin „najveći Srbin“ posle Stefana Prvovenčanog iz svetorodne loze Nemanjića, ali i to ne uklanja zabunu. Ipak je V. Putin jasan, on koristi taj albanski ključ uspešno na prostranstvima svoje zemlje od Tihog okeana do Varšave. A da li će Putin priznati u petom stepenu diplomatskih odnosa Tačijevu Republiku Kosovo, prerano je svakako o tome govoriti. Ako je priznao Krim kao republiku i prihvatio njeno prisajedinjenje Rusiji, ništa nije isključeno. Bilo kako bilo, V. Putin nije neki B.N. Jeljcin, i nikad se ne zna kako se sve može okrenuti, i na koju će stranu poteći Dnjepar sa svojim mutnim prolećnim vodama. Nisu ni Ukrajinci Srbi, odnosno ako nisu Srbi nisu – iako i tamo ima nas Srba kao manjine – ni Rusi, odnosno nisu baš svi Rusi. Ima u Ukrajini mnogo manjina, ima i Tatara i Bugara i Rumuna i sijaset drugih, ali sve to može biti famozna „kolateralna šteta“. J.V. Staljin je govorio – kada se seče šuma, iverje leti na sve strane, ali jedno su stabla a drugo je iverje. Ima u evropskoj diplomatiji predloga da se sve to reši mirnim putem, ali to su pobožne želje za koje Gospodar u Kremlju mnogo ne mari. On je kažu pobožan čovek, a u stvari je agnostik ili ateista, no i to nije bitno – od desetak crkava u Ukrajini i Rusiji više njih se već svrstalo uz Putina. Šumi Dnjepar – Ukrajinci ga zovu Dnipro – i sve je tamnija ona legendarna ukrajinska noć o kojoj je N.V. Gogolj ispevao himne neponovljive lepote.

Ne znamo šta će Ukrajinci učiniti, ali nas više brine šta ćemo mi, odnosno kako ćemo reagovati – jednom se mora, makar posle izbora.

(Autonomija)