„Gotovo svakodnevno doživljavam stvari koje su, najblaže rečeno, neuobičajene za sudiju. Prilaze mi ljudi da me mole da se politički angažujem, ali to kod mene više budi jednu vrstu dodatne zabrinutosti. Jer mi se čini da su ljudi toliko očajni, zabrinuti, ne vide nikakav glas u bilo kojoj branši, pa svakoga ko malo šta kaže, suprotstavi se, proglašavaju za potencijalnog kandidata za predsednika. To me brine zbog stanja u društvu“, kaže u intervjuu za Nedeljnik sudija Apelacionog suda u Beogradu Miodrag Majić.
O njemu se poslednjih dana naširoko raspravlja zbog oslobađajuće presude koju je svojevremeno izrekao čoveku optuženom za obljubu trinaestogodišnje devojčice, ali je to samo poslednja u nizu presuda koje izlaze iz sudskih fioka u pokušaju njegove diskreditacije. On je i žestoki kritičar aktuelnog sudskog, ali i političkog i društvenog sistema.
„Jedno od ograničenja koja sudije imaju jeste to da ne pričaju o svojim ili tuđim presudama. Svaka presuda, pa i ova koja je izvučena u javnost, ima svoje obrazloženje. Ono je u konkretnom slučaju veoma detaljno dato“, rekao je Majić u intervjuu za Nedeljnik.
„I ja sam pozvao tada, kao što i inače činim, da se pre komentarisanja presude, ne samo ove sada, potrude da pročitaju obrazloženje. Ni ovom prilikom, upravo zbog ograničenja koje kao sudija imam, neću komentarisati tu, niti bilo koju drugu odluku. Bilo bi važno, između ostalog, učiti javnost i kulturi čitanja i razumevanja presuda sudija, kao i važnosti da se pre zauzimanja stavova te presude prouče. Presude imaju obrazloženja, građani kada ih pročitaju daju svoj sud, ne moraju im se uvek dopasti. Nije ni dobar sudija, ni dobar sud, onaj čije nam se presude uvek dopadaju. Dobar sudija ili sud je onaj ko je umeo da u konkretnom slučaju pravilno primeni zakon i koji je u konkretnom slučaju umeo da razume ulogu suda u određenoj društvenoj zajednici. I ako može, da pokuša da uklopi sve to u zakonski okvir, ali i u okvir pravičnosti i pravde“, rekao je.
Između ostalog, Majić je u žiži javnosti bio zbog kritika na predlog zakona o doživotnoj robiji.
On je tada bio jedan od retkih sudija koji je u tom slučaju uopšte istupio sa stavom.
„Pretpostavljam da ima i jednih i drugih. Pretpostavljam, jer ne čujemo šta je njihov stav. Moje duboko uverenje, koje me žalosti, jeste da je to zato što su u strahu, zato što ne žele neprijatnost. Ako ste konstantno na meti tabloida, a u bizarnoj ste situaciji da država čiji ste sudija pokazuje da joj smetate, to onda stvara raznorazne nevolje, a većina ljudi, potpuno prirodno, želi da izbegne nevolje. I u proceni toga da li je najbolje da ćutim i ne talasam, a plata ide, ili da zbog toga što radim konstantno budem u nekoj vrsti problema koji dolaze od ljudi koji su najmoćniji, koji su gospodari naših života, oni biraju liniju manjeg otpora: najbolje je da se ne izjašnjavaš o bilo čemu. Tu ja dolazim u problem moralne vrste sa samim sobom, ako želiš da ćutiš i ne talasaš, onda ima dovoljno poslova u kojima je potpuno legitimno ćutati i ne talasati, ali onda nemoj da budeš sudija. Jer onda tu dolazi do problema: plašim se ministra pravde ili predsednika republike, a u zatvor trpam opušteno onoga koji mi ne može nauditi. Ja s tim imam problem. Očigledno veliki broj mojih kolega nema. Ne želim da im držim pridike. Ja mogu da odem i da se bavim nečim desetim gde se ne zahteva određeno moralno prosuđivanje“, rekao je Majić.
Na pitanje za koga sve ne važe zakoni u Srbiji, on je odgovorio: „Za one koji su bliski politickoj moći“.
STUPS: Eskalacija