Krećem sama putem koji niko ne može da mi olakša. Idem starim stopama ka svom faksu. Osećam neku nelagodu u sebi i shvatam da mi se prevrće stomak. Hvata me užasna, skoro blokirajuća trema. Bojim se da uđem tamo. U to mesto, grobnicu sebe kakva nekad sam bila, grobnicu svojih snova i te mladalačke snage i prkosa.

Tamo sad sede „neki novi klinci“, što bi rekao Đorđe Balašević, s nekim i dalje živim snovima i prkosnim elanom. Polako curim sivim decembarskim ulicama ka tom mestu sa kojeg me život izgnao, gde sam napustila sebe i otišla da me smrvi žrvanj sistema, nekakvi računi za struju i komunalno i grejanje, sa ciframa koje skaču u nebesa, kojekakve nezaposlenosti, besparice, poginjanje glave pred polupismenom svetinom koja sedi u državnim institucijama i udara pečate na moj život. Pa beg u inostranstvo, cepanje duše na podatomske čestice zbog napuštanja rodne grude i Disovi stihovi: „To je onaj život gde sam pao i ja s nevinih daljina, sa očima zvezda, i sa suzom mojom što nesvesno sija i žali, k’o tica oborena gnezda. To je onaj život gde sam pao i ja“.

Stižem do mog Filozofskog. Oblepljen je transparentima. Na prozoru kantine „Filozof“ stoji natpis – ILI BORBA ILI MIGRACIJA.

Na ulaznim vratima me dočekuje žustra studentska inspekcija. Divim se njihovoj predanosti i organizaciji. Stvorili su pravu jednu Bastilju. Predajem svoj indeks iz godine 2007. U njemu stoji: Univerzitet u Novom Sadu. Filozofski fakultet. Žurnalistika.

Pripadam generaciji studenata koja je bauljala između 90-ih i 2000-ih i ovog današnjeg bezimenog vremena. Sve čega se sećam iz svog mladalačkog života jeste da sam kao jedanaestogodišnje dete noći provodila po podrumima i skloništima za vreme bombardovanja 1999. i čekala da umremo, moja porodica i komšije, a danju stajala u dugim redovima za hleb. Premladi da se tad borimo za pravedan sistem, previše satrti da bismo se danas bacali na barikade. Pregažena smo generacija, bez neke pompe ni smisla.

Bilo je to nit smrdi nit miriše doba, ni vreme velikih revolucija, ni predobrog života. Kao neki limbo između lošeg i još goreg, a sve sa stidljivim verovanjem da će život ipak proći i ostaviti nas na miru. Čujem ovih dana svoje vršnjake, ljude koji uveliko gaze ka četrdesetim, ljude umorne, ogorčene, s bolovima u levom kolenu i desnom ramenu, kako negoduju ove proteste i blokade, svima je nešto neprijatno i samo što pre da se sve ovo završi pa da se vrate „normalnom životu“, plaćanju harača Državi, poginjanju glave i čekanju blagodarne smrti u toplom krevetu dok se gleda Pink i sluša Domanovićev Vođa.

Ulazim u ovaj studentski hram i kao da se vraćam svojoj staroj religiji. Oko mene mladost i snaga, lepota borbenosti i elegancija elokventnosti. Vraćaju se u mene vera, nada i ono što je u meni davno umrlo sad vaskrsava.

Krvava ruka na crnom platnu zauzela je centralni deo unutrašnjosti ove impozantne građevine. Na prizemlju se nalaze improvizovana trpezarija sa ostavom prepunom hrane. Svuda po hodniku na svim spratovima razbacani dušeci, jastuci i jorgani, gde god se moglo – pored radijatora. Ovde se verovatno nelagodno spava, ali motivacija je ogromna, jer se sniva o boljem sutra.

Posmatram silnu gomilu zelenih jabuka. Ima ih toliko da blokada bez problema može da potraje i do proleća. „Hoćeš jabuku? Hoćeš celu gajbu? Za kompot, pitu, rakiju?“ Okrećem se ka smeru odakle dolazi glas. Čudnovat mladić kovrdžave kose predstavio mi se kao student anglistike i istorije, upravo ovim redom – istakao je. Priupitah ga šta misli, kako će ova vremena i studentske blokade ostati zabeleženi u istoriji. „Kao što je i Balašević rekao, možda budemo neka fusnota u istorijskoj čitanci, a možda dobijemo čak i celo poglavlje. Nebitno, kol’ko god, to je naša fusnota i značajna je.“

Marko A nastavlja svoje izlaganje. „Ne može se na svaku ljudsku glupost odgovoriti gospodskom šutnjom. Selimović kaže da je ovo društvo spavača. Moramo se probuditi. Ne može se igrati s ljudskim životima. Svako je mogao biti ispod te ili bilo koje druge nadstrešnice. Odgovorni moraju odgovarati, ali ne po prekom sudu, nego po slovu zakona. Pokazali su se nedostojni i u moralnom i u profesionalnom smislu funkcija koje su obnašali. Ali ne samo u ovom slučaju, već i u mnogim drugim aferama od 2012. otkako su na vlasti. Sad da ne nabrajam, to bi potrajalo, afera aflatoksin, afera male mature, poplave u Obrenovcu, ubistvo u Žitištu, Savamala, helikopter s bebom, Vladislav Ribnikar, Malo Orašje… Zaista, dokle više? Koliko ljudi još treba da izgine de bi se društvo trglo?“

Marko A ipak smatra da društvo spavača pokazuje da nije baš komirano, da ovo nije trajno stanje svesti i moguće ga je probuditi. Želi da veruje da i dalje pokazujemo znakove života. “Što bi rekao profesor Zec – država se ne dobija u miraz, država se mora zaslužiti.”

Posmatram ga i slušam sa potpunom pažnjom. Sećam se svih nas koji smo kao studenti pokazivali isti nivo osvešćenosti i društvene odgovornosti, spremni da menjamo svet. Negde usput smo zatajili.

Apropo predsednika ove republike, Marko A citira Andrića, koji kaže: ’Opasni su oni ljudi koji zbog svoje ograničenosti neograničeno veruju u svoju pamet i pronicljivost i u tačnost svakog svog suda i zaključka, završen citat.’

„Najčasnije bi bilo da cela Vlada podnese ostavku, zajedno sa predsednikom, i da se raspišu novi, uistinu demokratski izbori, koji bi pokazali kakvo je raspoloženje naših sugrađana, ali u jednoj zaista pravednoj i kontrolisanoj utakmici. Ne morate da budete predsednik države ako niste kadri za to. Budite šta ste. Možete biti i pekar, je l’, ali onda budite najbolji pekar u selu. Poverite neku odgovorniju funkciju drugima koji su za to zaista kadri da iznesu to na ponos sebi i drugima“, završava Marko A.

Turistički obilazak blokiranog Rektorata

„S vaše desne strane vidite novu zgradu rektorata podignutu 2010-ih, a sa vaše leve strane nalazi se zgrada Filozofskog fakulteta podignuta u stilu brutalizma kasnih 70-ih kad je i useljena. Nagrađeno arhitektonsko rešenje, a po urbanoj legendi zgradu je crtao Milorad Pavić, inače autor Hazarskog rečnika, a po još urbanijoj legendi Milorad Pavić je projektovao i tajno kupatilo sa sve kadom u toj zgradi, u fazonu Harija Potera i dvorane tajni.“

Na ulazu nas dočekuje još jedna inspekcija. Opet dajem indeks uz šalu, ali pokazujem i press karticu. Obilazimo hodnike i prostorije kao neki muzej bez kustosa. Na prvom spratu je maketa svih fakulteta, dok su po zidovima okačeni portreti svih dosadašnjih rektora, počev od prvog prof. dr Lazara Stojkovića (1960-1963). Ispod jednog od portreta namešten je madrac sa ćebetom i jastukom.

Na zidu stoji jedna praznina. To se čeka da se obesi portret aktuelnog rektora Dejana Madića (2021-2024).

Vreme je da odem sa ovog mesta na koje sam silom društveno-političkih prilika došla da pokupim svoje davno zaboravljene ostatke. Želim da verujem da nisam pokošena, da nisam izneverila ko je trebalo da postanem učeći i kaleći se u ovoj visokoškolskoj ustanovi. Želim da verujem da u meni i dalje ima snage da prkosim i da u tom prkosu budem ponosna i svoja i da zasmetam onima koji su taj prkos želeli da ukore.

Želim da verujem da svima nama koji smo davno izašli s faksa i dalje nisu draži udobnost toplog kreveta i sigurnost ćutanja od slobode i pravde i normalnosti. I da bol u levom kolenu i desnom ramenu i ucenjenost na tom nekom radnom mestu nisu odlučujući faktori u ovoj životnoj nejednačini.

Sloboda ne tetoši. Ona boli, ona troši, borba za nju stvara rane i ostavlja tragove. Ali ako nešto vredi i treba činiti uvek i zauvek bez pogovora i pitanja i nedoumica, onda je to upravo ta borba.

Na vratima mog Filozofskog fakulteta na velikom platnu velikim slovima stoji ispisano: BUDI HRABAR, BUDI NEPOSLUŠAN – SVI U BLOKADE!

(Slobodna reč, foto: Mina Delić)