Nije ništa čudno što je Draža Mihailović dobio ulicu u Kragujevcu jer su intelektualne i političke elite godinama radile na uspostavljanju nove, veštačke antifašističke prošlosti u kojoj dominiraju pripadnici ravnogorskog pokreta kao nosioci borbe za slobodu, protiv nacizma i za uspostavljanje predratnog kapitalističkog uređenja društva. Istovremeno, uloga partizana i Komunističke partije Jugoslavije potpuno je obezvređena, a ona je čak isključivo optužena za najmasovnije zločine počinjene na ovim prostorima, upozorio je za Autonomiju istoričar Milovan Pisarri. Glorifikuju se četnici iako je, dodaje, istina drugačija.

Proslava 75. godišnjice od pobede u Drugom svetskom ratu prošla je bez naročite pompe, iako nije mogla biti prećutana zbog posete Dimitrija Medvedeva? Zašto se samo u toj prilici ćuti o „dva antifašistička pokreta“?

Obeležavanja važnijih datuma vezanih za NOB odavno su pala u zaborav. Jedino na lokalnom nivou se nešto održava. Slučaj Beograda je indikativan: groblje oslobodilaca je renovirano pre nekoliko godina upravo zbog posete ruskog predsednika. Danas se isto dešava: to mesto postaje važno samo kada dolazi ruski predsednik. Ove godine je čak organizovan niz događaja vezanih za oba oslobođenja, u Prvom i Drugom svetskom ratu, ali je pitanje, da li bi se to desilo da nije bila predviđena poseta ruskog predsednika.
Tu je, dakle, vidljiv jedan oblik današnje upotrebe prošlosti: institucije se sećaju oslobođenja Beograda zbog učešća jedinice Crvene armije i želje da predsedniku Rusije, zemlje u kojoj se uloga Crvene armije u pobedi nad nacizmom ne dovodi u pitanje, pokaže da se u Srbiji njihove žrtve poštuju. Ali u namerama organizatora te komemoracije ne postoji iskreno poštovanje prema onima koji su živote dali u toj borbi protiv zla. Za njih je više folklorni deo programa posete važnog međunarodnog partnera, kako u ekonomskim, tako u političkim odnosima. Zbog istog razloga ćute o narativu o dva antifašistička pokreta. Dobro znaju da je to izmišljotina koja im je potrebna u političke svrhe u nacionalnim i regionalnim okvirima, ali znaju takođe da je u inostranstvu ideja da su ravnogorci antifašistički borci u najmanju ruku smešna.

Zbog čega su u Srbiji uvek značajniji datumi iz Prvog, nasuprot Drugom svetskom ratu?

Drugi svetski rat je previše komplikovan i još uvek, uprkos novom veštačkom narativu o četnicima kao antifašistima, deli društvo ili bolje reći birače. Govoriti o Prvom svetskom ratu je u tom smislu veoma lakše: tu je jasna situacija, postoji neprijatelj (centralne sile) i postoji srpska vojska koja se herojski borila protiv njega. Sa druge stran, ne bih rekao da su datumi iz Prvog svetskog rata važniji od onih iz Drugog, jer na kraju krajeva mislim da ni jedni ni drugi nisu važni. Bilo bi interesantno sprovesti anketu na ulici i pitati prolaznike da nabroje dva važna datuma za Prvi, a dva za Drugi svetski rat u Srbiji. Verujem da bi jako mali broj ljudi mogao da odgovori.

Sa druge strane, proslava takozvanog Prisajedinjenja u Vojvodini obeležavana je čitavu godinu brojnim programima, čak je napravljen i muzej. Zašto je uvek akcenat isključivo na nacionalnom?

Kada je Vojvodina u pitanju, bitno je drugačija situacija zbog njene istorije u Prvom svetskom ratu, odnosno zbog činjenice da je kao sastavni deo Austrougarske njeno stanovništvo bilo je mobilisano i borilo se u redovima austrougarske vojske. To danas znači da postoje različita sećanja, različiti narativi od onog dominantnog, odnosno od srpskog nacionalnog narativa. Ko god želi da predstavi u muzejima istoriju Vojvodine u Prvom svetskom ratu treba da poštuje te razlike i prenese posetiocu poruku da se radi o istoriji, o nečemu što se desilo pre 100 godina i da ne sme da bude uzrok novih podela ili konflikata.

Istovremeno se sprovodi i reinterpretacije događaja iz devedesetih. Šta je cilj tog sveobuhvatnog pokušaja promene istorije?

Radi se o interpretaciji istorije kroz nacionalnu prizmu i o pokušaju da se prikaže isključivo pozitivna strana te istorije. To dobro ilustruje ploča komandantu Novosadskog korpusa, iako svi znaju gde je taj korpus ratovao i šta se tamo desilo. Taj način prepričavanja istorije ne pravi razlike u moralnom ili političkom smislu, nego u suštini tvrdi da je sve što je nacionalno dobro, legitimno, pozitivno. Zato u tom narativu ne postoje zločinci: nema među Srbima zločinaca niti iz Drugog niti iz bilo kog drugog rata, ima samo stradalih. Cilj tog poduhvata je jednostavno slepo korišćenje prošlosti u političke svrhe i stvaranje solidnog nacionalnog biračkog tela ubeđenog da su za sve uvek drugi krivi: za ekonomsku krizu, za loš život, za svakodnevne poteškoće.

Da li je sve ovo prethodno pomenuto dovelo do atmosfere u društvu u kojoj je gotovo normalizovan fašizam, čak i u pojedinim postupcima vlasti?

Normalizacijom nacionalizma normalizuju se mržnja, netrpeljivost i na kraju nasilje, a to je svakako oblik normalizacije jednog od temelja fašizma. Stanje u kojem se nalazi Srbija sigurno ima elemenata fašizma, a u tome se ne razlikuje od mnogih drugih evropskih zemalja u kojima stranke koje se otvoreno pozivaju na fašizam i na njegovo nasleđe dobijaju veliki broj glasova. Međutim, ako hoćemo da sagledavamo situaciju u celini, onda ćemo videti da se nalazimo u kapitalističkom sistemu iz XIX veka koji koristi sve najgore metode, uključujući i fašističke, da bi se održao u životu. Iako je fašizam istorijski gledano najekstremniji oblik kapitalizma, između fašizma i kapitalizma u kojem se nalazi Srbija postoji bitna razlika: samo je ta kapitalistička država u stanju da porobi sopstveno stanovništvo i da ga iskoristi do iznemoglosti, govoreći mu da će biti bolje. Fašističke države to rade sa drugim, „stranim“ elementom (politički protivnici, Jevreji, Romi…) ali ne sa pripadnicima naroda nad kojim vladaju.

Dalibor Stupar (Autonomija)