Pre nekoliko dana Momčilo Babić je imenovan za ambasadora Srbije u Rusiji. To je čovek koji je devedesetih spadao u najuži krug prijatelja porodice Slobodana Miloševića, dakle osobe protiv koje je pre 20 godina počeo proces pred sudom za bivšu Jugoslaviju u Hagu.
Dugogodišnji predsednik Srbije koji se uspeo do gotovo neograničenog vladara zemlje, optužen je za ratne zločine, genocid i zločine protiv čovečnosti. Optuženi, čija je politika u najvećoj meri dovela do ratova kod raspada višenacionalne države Jugoslavije je osporavao legitimnost međunarodnog suda. On je jednostavno „nelegalan“. Još pre presude, Milošević je četiri godine kasnije umro u svojoj ćeliji od srčanog udara.
Od njegovog rušenja s vlasti godine 2000. u takozvanoj Oktobarskoj revoluciji u Srbiji se pobudila nova nada, nakon godina autokratije i ratova u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Kosovu. Prvi demokratski izabran premijer Zoran Đinđić koji je studirao u Nemačkoj i bio odlično povezan sa zapadom, bio je garant za reforme i za razvlašćivanje stare elite po milosti Miloševića.
Novi-stari „Srpski svet“
Ali njegov program je brutalno okončan već 2003. jer ga je ubila vrhuška paramilitarne specijalne policije „Crvenih beretki“. Ubica koji je kasnije osuđen na 40 godina zatvora je nedavno opet došao na naslovne stranice: sakupljaju se potpisi za peticiju kojom se traži njegovo prevremeno puštanje na slobodu.
Pokušaj rehabilitacije ubice Đinđića i vernog sledbenika Miloševića dobro pristaje u aktuelni politički krajolik. Nekadašnja ideja Miloševića kako svi Srbi moraju živeti u jednoj državi je tada dovela do rata i razaranja. Jer taj cilj „Velike Srbije“ se pokušao postići u krvavim ratovima. Od prošle godine je taj nacionalistički program opet postao podesan za javnost pod novom parolom „Srpski svet“. Beograd se mora pobrinuti za svoje zemljake u susednim državama da tamo ne bi bili zapostavljani, čuje se. To je onda i „opravdanje“ da se Beograd umeša u Bosni i Hercegovini, u Kosovo, u Hrvatsku i u Crnu Goru. Jer svuda tamo žive delom i velike srpske nacionalne manjine.
Sve samo Miloševićevi ljudi…
Zapravo je logično da se slavi uskrsnuće Miloševićevih ideja. Jer stara vrhuška i danas odlučuje. Na čelu je svemoćni predsednik Srbije Aleksandar Vučić. On je u doba Miloševića radio za propagandnu stanicu bosanskih Srba i od 1998. do 2000. je bio ministar za informisanje. Njegovo ime je još od onda povezano s gušenjem kako domaćih tako i stranih medija. Danas se opet primenjuju nekadašnji recepti. Mediji su na raspolaganju Vučiću kad god to on poželi. Za to jamče medijski tajkuni iz kruga vlasti kao što je Željko Mitrović („Milošević je heroj“), čija je televizija Pink praktično kućna televizija predsednika.
Ivica Dačić, naslednik Miloševića na čelu njegove Socijalističke partije sve do danas, bio je ministar spoljnih poslova i predsednik vlade. Danas je predsednik parlamenta. Milorad Vučelić, nekad vodeći kadar Miloševića i od 1992. do 1992. generalni direktor državne propagandne stanice RTS, danas vodi uticajni tabloid Novosti. Te novine, baš kao i nekad, trude se u bezbrojnim člancima da dokažu kako su Srbi već stolećima ugnjetavani od susednih naroda i zlog inostranstva.
Uz tu sliku pristaje da se država ulizuje i osuđenim ratnim zločincima kao što su general Vladimir Lazarević ili Dragan Vasiljević („Kapetan Draganu“). Danas desetkovana opozicija, baš kao i vodeći kritički istoričari jedino se ne mogu složiti oko pitanja, da li „danas vlada stanje kao u devedesetima“ ili je „još gore nego što je bilo 90-tih.“
STUPS: Bestijarijum