Pre nekoliko dana sam saznao da će moja koleginica Milena Minja Bogavac od sledeće nedelje biti razrešena dužnosti direktorke Šabačkog pozorišta. Ovo razrešenje, naravno, nije sporazumno, niti je Minja počinila kakvo krivično delo, što bi mogao biti razlog ovakvog postupka. Iz ovoga se da doneti zaključak kakva je ovo smena. To je svakako i pitanje za sud, bude li Minja želela da tu bitku bije. Kako bilo, radeći uz nju na brojnim predstavama, baveći se temama ljudskosti, solidarnosti, pravde i istine, osećao bih se licemerno ako bih o ovome sada ćutao.

Mogao bih sad da pišem kako je važno što smo u svakoj predstavi imali barem jednog mladog diplomiranog šabačkog umetnika uz nas u toku zabrane zapošljavanja, kad je to delovalo nemoguće. Ili kako smo Anu Frank napravili za svega tri nedelje od štapa i kanapa i uspeli da ispričamo priču o tome koliko je važno uvek biti čovek. Ili kako smo, radeći Dva viteza iz Verone mogli da pričamo o časti u vremenu slavljenja besčašća. Ili kako smo u Pandi uz kršenje brojnih pravila „svetog pozorišta“, uz njenu podršku ispričali jednu generacijsku priču. Ili kako smo uz Belu Grivu pokazali da pozorište za decu može biti inovativno, angažovano i na visokom umetničkom nivou. Ili kako su sve kolege, možda podsvesno, u sebi pronašle neku novu vatru i zasijali na sceni sjajem koji ranije nisam video. Ili o tome kako sam se osećao dok sam pored sebe imao koleginicu i saborca, pravog timskog igrača, iako je bila na nekoj višoj poziciji u konstruisanoj hijerarhiji ustanove u kojoj radim. Ali, o tome bih mogao u nedogled, a živimo u društvu gde su stav, čast, iskrenost i hrabrost postale stvar debate, pa bi i to sve bilo samo moj doživljaj, očigledno ne nikakva objektivna istina.

A šta su, onda činjenice?

Time što je Minja Bogavac razrešena dužnosti direktorke Šabačkog pozorišta nekoliko godina pre isteka mandata, odbornici grada Šapca nam jasno daju do znanja da su oni novi šerifi u gradu i da zakoni i narod služe njima, a ne obrnuto. Dakle, ukoliko oni požele, mogu bilo koga da otpuste, jer je grad sada njihov i zna se ko je gazda. Kao da zaboravljaju da su javni službenici. Da služe građanima. Ali ih šefovi puštaju da se tako ponašaju.

Ja ne živim u Šapcu, tamo radim. Porez plaćam i glasam u Zrenjaninu. Tamo su na sličan način razrešili dužnosti Ivanu Kukolj Solarov i doveli trenutnog direktora, na sednici bez ikakve rasprave, bez mogućnosti ostalih odbornika da pogledaju biografiju kandidata. Niko ih nije pozvao na odgovornost, niko nije tražio da se poštuju procedure. Sad, nekoliko godina posle, ansambl diže glas. Mi smo Lale, za Čivijaše kažu da su dosta brži.

Dakle, pošto i ja, kao i ti odbornici, radim za iste gazde, pozivam svih njih stotinak hiljada da obrate pažnju kako im se službenici ponašaju. Ako im date slobodu da rade kako hoće, za tili čas će pomisliti da su oni gazde, a ne vi. Dođite u Zrenjanin, da uz čašu vode, pored fabrike guma popričamo o tome.

I još nešto. Sramni su naslovi o novoimenovanom direktoru Šabačkog pozorišta. Ad hominem napadati umetnika, čoveka o kome niko od kolega nema loše mišljenje, učenika Bore Draškovića, koji pokušava da preživi u Srbiji je ispod svake časti i na nivou informera, a diskusiju odvodi dalje od pravog problema koji je sistemski. Nije to slučajno.

Ja sam besan. Jeste li besni?

(Facebook)