Da li je premijer Srbije Aleksandar Vučić zaista tako svemoćan kao što se inače misli? Izgleda da nije. Molim: ne može ništa protiv fudbalskih klubova i njihovih navijača; ne može da izađe nakraj sa „kompletnim idiotima“ iz Beograda, ali ni sa policijskim funkcionerima koji su zabranili intervenciju te noći u Savamali; nikako da izađe na kraj sa mentalitetom i urođenom lenjošću naroda svog srpskog, koji nikako da se nauči od Skandinavaca i ostalih severnih protestantskih naroda; ne može ništa protiv onih, drugih i ostalih koji mu rade o glavi; nikako da izađe na kraj sa ulizicama i braniteljima njega i porodice mu u raznim tzv. medijima, kako se požalio na medijskom skupu SEEMO koliko juče. Nije njemu lako, svemoćan očigledno nije.

Najnoviji i očigledan primer je „bivši“ (kao da to neko veruje) muftija Muamer Zukorlić, narodni poslanik iz novopazarskog Sandžaka. Naime, efendija je rešio da se baci u divlju gradnju (kao da je jedini…) i počeo – svim nalazima i zabranama uprkos – da nadziđuje neku zgradu u Novom Pazaru, ne bi li proširio svoj inače nepriznati „Međunarodni univerzitet“ od koga se priznaje samo engleski jezik. Mesecima, ako ne i godinama, muftiju su upozoravali da to ne biva tek tako – ali uzaman. Donošena su rešenja, zabrane, pretilo se rušenjem, ali – uzaman: muftija je zapeo i ne da se.

Priča je opasno eskalirala pre neki dan: muftija je kod Suzane Trninić u Kažiprstu TV B92 jasno zapretio: ajde probajte da srušite moju nadgradnju, pa će biti „razbijenih glava“; on da će izvesti na ulice „barem pet hiljada ljudi“, pa da vidimo čija nana crnu vunu prede. Na ponovljena pitanja da je li to po zakonu i kako on to misli, on je odgovorio – ukratko – da mu se može i pljunemo mu pod prozor. Još kraće: zapretio je nasiljem ako ga se ne pusti da protivzakonito nastavi sa divljom gradnjom, a vlast neka vidi šta će.

Premijer Aleksandar Vučić uskoro se oglasio, a da ga niko nije pitao, na tu temu. On, kaže, ne može da izađe na kraj sa ters-muftijom (svađalicom). Kež i da mu na pamet ne pada da šalje u Novi Pazar „hiljadu žandarma“, da „razbija glave“ i ulazi u sukom sa Muslimanima. Kaže i da treba naći „neki način“ da se to završi bez nasilja i „razbijenih glava“. Ta ideja je za svaku pohvalu: nikome nije do razbijanja bilo čijih glava, slava Bogu, ali koji bi to „drugi način“ bio? Premijer nije precizirao.

Imamo, dakle, situaciju jednostavnu i jasnu, zahvaljujući muftijinoj iskrenosti. Čovek je lepo uputio izazov državnoj vlasti: ako pokušate da mi srušite divlju gradnju, izvešću masu („pet hiljada“ ljudi), a vi – ako ste takvi frajeri – pošaljite žandarme, pa da vidimo. Ima li tu nekog Vučićevog „drugog načina“, a da zakon ne bude prekršen? Ima ih više: da se zakoni promene tako da muftija izgura svoje; on se poziva na inače pravno irelevantnu činjenicu da je u toj zgradi koju nadgrađuje nekada bio „centar Islamske zajednice“; ili da se vlasti „naprave blesave“ (kako premijer Vučić voli da kaže) i da muftija svoje sazida i nikom ništa; ili da se zakoni sprovedu, pa makar i uz pomoć „hiljadu žandarma“. Nije da se mi tu sada zalažemo za pridržavanje zakona kao „pijan plota“, ali – ako može muftija, zašto ne bi mogli i drugi, ako samo imaju „pet hiljada ljudi“ da uz njihovu pomoć krše zakon? Takvih je – za sada – malo, ali nije isključeno da bi ih moglo biti. Ovako kako ta stvar stoji, država Srbija svedena je na pretpravni i pred-državni nivo gde se stvari rešavaju golom fizičkom silom na ulici: ko jači – taj kvači. Muftija je barem bio, po svom običaju obezoružavajuće iskren, bestidan i bezobrazan: lepo je zapretio nasiljem, a Vučić neka vidi šta će. Vučić se, kako izgleda, dao impresionirati i počeo da pušta neutralne zvuke: te da nasilje ne dolazi u obzir; te da ćemo naći načina; te da neće da šalje žandarme; itd. Nije rekao samo ključnu stvar: da li će se zakoni poštovati ili neće; je li ovo pravna država ili nije. Mož’ da bidne, al’ ne mora da znači…

Možda je Vučić trebalo da razmisli odakle njemu Muamer Zukorlić; ko ga je izmislio i zašto; ko mu je dopustio da se osili i postane glavni zulumćar u Novom Pazaru; pa do toga odakle mu on u Skupštini kao narodni poslanik? Za ta premišljanja sada je, na žalost, kasno. Sada Muamer Zukorlić, kao fol „bivši“ muftija, drsko i bezobrazno ucenjuje – da, ucenjuje! – vlast u Republici Srbiji uličnim nasiljem ako mu se ne dozvoli divlja gradnja u Novom Pazaru. Pritom tu ucenu zaodeva u „međuetničke“ i „međureligijske“ odnose, podstičući svoje glasne i drske pristalice da galame.

Taj skandal ima i svoje lokalne, srbijanske, posledice: kad je Saša Janković, Zaštitinik građana, skrenuo pažnju na taj problem, Srpska napredna stranka odmah ga je izvikala za „kandidata za predsednika“, iako čovek još nije izrazio nikakvu nameru u tom pravcu. Dakle, iz okolnosti da je Zaštitnik građana skrenuo pažnju na bezakonje u Novom Pazaru odmah je izvikan zaključak da je to njegova „kampanja za predsedničke izbore“, bez osvrtanja na suštinu stvari – divlju gradnju i javnu pretnju uličnim nasiljem; to njih nije zanimalo, jer je muftija njihov. To se inače zove zamena teze u polemici: ja te pitam da zašto dopuštaš bezakonje, a ti mi odgovaraš da od čega živi moja tetka ili jesam li mami priznao da sam gej. Tipična naprednjačka taktika na koju smo navikli.

Šta je ostalo od „drugih načina“ Aleksandra Vučića? Ima možda jedan: da tiho noću neko javi policiji u Novom Pazaru da sedi s mirom i da ne mrda, a da onda maskirani ljudi dođu sa bagerima i kranovima i očas posla sruše divlju gradnju muftije Zukorlića, pre nego što uspe da okupi pet hiljada ljudi.

(Vreme)