Treba čitati klasike. Tomasa Mana, na primer. Na primer, dnevnike iz 1933. i 1934. godine, pisane u Švajcarskoj, gde ga je Hitlerov dolazak na vlast (16. januar 1933) srećom zatekao van Nemačke i gde je ostao, inače ne bi pretekao. Onda je, kasnije iz Amerike, pisao za BBC svoja pisma nemačkim slušaocima sve do maja 1945, pisma puna tuge i očajničke nade da će se Nemci pribrati i opametiti. Kad je i za to bilo prekasno, nije likovao; bio je još tužniji, s pravom: Nemci do kraja nisu shvatili šta ih je snašlo i na šta su bili pristali još tada, 1933.

Manovi opisi nacionalsocijalizma puni su gađenja, ali su veoma precizni. Ukratko, svode se na ulogu straha i kukavičluka, pošto jedno bez drugoga ne ide. Drugi jedan posmatrač nacizma izbliza, Kurcio Malaparte (Kaputt), ukazuje u to vreme, kao ratni dopisnik, na tu jednu crtu nemačkog karaktera: Nemci se ne boje hrabrih i jakih; boje se histerično slabih i jadnih. Ali, to je posebna tema. Vratimo se Tomasu Manu. On piše o „mučnini izazvanoj mešavinom brutalnosti i drečave plačljivosti, odvajkada karakterističnom za nacizam“. Nabusitost uz plačljivo prenemaganje: jedno se hrani drugim, ponajviše nabusitost plačljivošću koja mu je izgovor za brutalnost. „Bezobzirno gaženje i totalno uniformisanje javnog mnjenja, uništenje svake kritike, izjave o besmislenosti svake opozicije“…. „Drsko, moderno, moderni tempo, futurističko u službi bezidejnosti neprijateljski raspoložene prema budućnosti; mamutska reklama za Ništa“… „Samo se po sebi razume da obrazovanje i mišljenje nisu poželjni, već se ide za zatupljivanjem mase u cilju mehaničkog jednoobraznog ovladavanja uz pomoć moderne tehnike sugestije“ (17. mart 1933).

Iz okolnosti da je na jedvite jade zadobio većinu u Rajhstagu, Hitler izvlači zaključak da može 49% nemačkog naroda da utera i ponizi u svoju sveopštu vladavinu svuda: prava pokrajina (Bavarske, pre svega) zgažena su i nastupa upodobljavanje celog Rajha (Gleichschaltung) pobedi u Rajhstagu. „Svako drugačije mišljenje, svaka prikladna istina bacaju se pod noge“… „Pretnje štampi koja se drži samo ’pasivno’“. „Onaj ko sada ne laže, taj je protuva“, jer je „Istina izdaja zemlje“ (prema Ernstu Jingeru)… „Jer i pasivan otpor prema režimu tumači se i oseća kao aktivan“. Hitlerove „misli koje bespomoćno ponavlja, praveći stalno omaške i izlažući ih u jadnom stilu, jesu misli đačeta koje se bespomoćno trudi. One bi još i mogle da ostave neki utisak kada ne bi bile svedočanstvo jezive neskromnosti“ (18. septembar 1933).

Kad smo kod toga: Tomas Man nešto kasnije navodi priču Osvalda Špenglera, autora tada jako izvikane knjige „Propast Zapada“ o susretima koje je imao sa Hitlerom i Musolinijem, na koje je pokušao da utiče (uzalud). Musolini ga je primio učtivo, ponudio da sedne i slušao pažljivo; Hitler je bio neučtiv i ceo sat mu nije dao da dođe do reči: zasuo ga je svojom histeričnom govorancijom od sat vremena i ispratio napolje. „Stalno preti samoubistvom, dere se… kao teško histerična baba, ispunjen najnižim osvetoljubljem“, kaže Špengler. S Hitlerom se ne razgovara; on govori. Njegovi mediji (Der Stuermer, čiji je glavnu urednik Julius Štrajher posle obešen u Nirnbergu, sasvim logično) divljački napadaju Tomasa Mana, bespomoćnog i van zemlje. „U svemu tome“, čudi se Man, „neobično je to što se bes i pored toga što su postigli punu pobedu – ne stišava. Zašto ti ljudi i dalje tako daju oduška svojoj mržnji i potrebi za ruženjem? Osećaju li se nesigurnima? Zar ne veruju u svoju pobedu?“

Tu nešto nije u redu: Hitler u Minhenu (februara 1934) kaže da je „u početku cilj bio pridobiti mase, a sada valja pridobiti nemačkog čoveka uopšte za moć ove države“. Izbori, pita se Tomas Man, dakle nisu pokazali da je nemački čovek pridobijen?

Ali, njima nikada dosta; nesigurni, uplašeni i zato sve brutalniji. Tomas Man nikako da se načudi nacistima: evo imaju svu vlast; „ljudska prava su uklonjena“ (Gebels u Belinu 1933, uz aplauz i urlike „deset hiljada maloumnih jadnika“); imaju sve što se u jednoj državi može imati i još mnogo više – totalnu vlast nad svakim pojedincem. Pa im ipak nije dosta, čudi se Tomas Man; zašto? Glad lumpen-malograđanskog šljama koji vidi svoju šansu – sad ili nikad? Šansa da se članstvom u NSDAP (Nacionalsocijalističkoj radničkoj partiji Nemačke) steknu posao, bolja plata, jevrejski stan ili dućan? Da se na putu akademske ili umetničke karijere uklone pametniji i talentovaniji (za to kod Mana ima onoliko primera)? Takmičenje u laganju, klevetanju i provlačenju kroz blato svakoga za koga se makar i posumnja da nije na prvoj strani? Oni, kaže Tomas Man, ne podnose nikakav otpor, čak ni najblaži, civilizovan i argumentovan. Ako neko, slučajno zine nešto protiv ili izrazi blagu rezervu – gotov je. Ako neko upadljivo ćuti i uklanja se, sumnjiv je. Oni hoće sve i hoće odmah, jer će jednoga dana biti prekasno – kao što je i bilo.

E, sad: ako vam se sve ovo čini donekle poznato, kriva je vaša pokvarena mašta, sram vas i stid bilo. Nisam ja izmislio nabusite plačipičke, lažove, umetnike irelevantnog, kafanske sofiste, intelektualne podguzne muve i „analitičare“ analnog usmerenja, novinare u civilu i stručnjake za zavere i državne udare, atentate i slično. Sve to lepo piše kod Tomasa Mana u „Dnevnicima 1933 – 1934“ i u „Pismima nemačkom slušaocu“. Obe su knjige lepo prevedene i ima ih. Ima i još, o čemu drugi put. To su priče o strahu i kukavičluku – što nije isto. Strah se savlada i daje na adrenalinu; kukavičluk je najgori porok.

(Autonomija, mart 2017, foto: Medija centar Beograd)