Priča o dva „ista“ totalitarizma pojavila se početkom devedesetih u novopečenim desničarsko-konzervativnim krugovima bivše Istočne Evrope, da bi se kasnije raširila zahvaljujući sve većoj dominaciji tzv. narodnjačkih stranaka u Evropskom parlamentu. Sada je postala dominantna u Srednjoj i Zapadnoj Evropi, a polako ulazi i kod nas, u Srbiju: minijaturu te gadosti imali smo pre neki dan na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Tumačeći taj incident u kome su se, kao, kaže on, posvađali „ekstremisti“ sa dve simetrične strane, Čeda Antić ide dotle da aludira kako, eto, nije isključeno da su „anarhisti“ doveli svoje drugare da izigravaju „naciste“, pa se tako napravila frka. Ta neka tribina ticala se neke istorije Republike Srpske iz pera Čede Antića i Nenada I. Kecmanovića, pa možemo misliti na šta je to ličilo, znajući ionako napamet tu istoriju. Da li je neko imao nešto protiv takve knjige i tribine – više ne znamo. Policija je uredovala i obavila informativne razgovore, pa ćemo videti ko je tu i za šta odgovoran. To je manje važno: svako ima pravo da mu se ne sviđaju ni Republika Srpska, ni njene istorije i pustimo sad to.

Ono što je važnije upravo je ta rastuća i gnjavatorska priča (srpski: narativ) o dva simetrična totalitarizma. Štaviše tri, kako je u nedelju nadahnuto objašnjavao hrvatski premijer Andrej Plenković: nacizam, fašizam i komunizam. Tomu sve dođe isto, kaže on i slažu se sve narodnjačke stranke u Evropskom parlamentu: italijanski fascio, nacistički kukasti krst i crvena zvezda petokraka. To su simboli totalitarizma, pa ih kao takve treba zabraniti. Plenković je bio malo uzdržan oko crvene zvezde petokrake, kaže, zbog mogućih različitih vizualnih predstavljanja; valjda je mislio na pivo Heineken; ne valja se zamerati velikim korporacijama…

Korporacije na stranu, ova svinjarija od pseudo-ideologije ima svoje dublje uzroke. Pre svega, tu su svi oni bivši komunisti koji su se 1990. za tren oka premetnuli u velike konzervativce, nacionaliste i desničare. Po opreznim procenama barem 60% članstva HDZ iz početka devedesetih bilo je u SKH; ni mi ostali nismo bolji. U bivšim zemljama Varšavskog pakta stvari stoje još gore. Sećate li se onog lepog češkog filma u kome bivši radnici StB (Štatne Bespečnosti, njihove Udbe) zveckaju ključevima zajedno sa bivšim disidentima na Vaclavskom trgu krajem 1989? Ko je prvi preleteo iz komunista u antikomuniste? Pa udbaši, naravno; oni su najbolje znali šta se radi i koji su ulozi u igri. Ko je doveo Tuđmana na vlast? Pa Mustač i Perković, jedan šef savezne i drugi republičke Udbe.

Bivši komunisti usledili su odmah za i dalje aktivnim udbašima i tako je nastao pokret koji je Feral Tribune na vreme nazvao „anti-antifašistima“. Nacizam i fašizam bili su odvratni, ali… Iza tog kobnog „ali“ sledi argumentacija: tada se barem znao red; komunizam je bio najstrašnija pretnja, pa ih razumemo; uostalom, svi su totalitarizmi isti, zar ne? A i ti Jevreji…

Ustaški režim NDH jeste, kažu anti-antifašisti, bio odvratan (dobro, do izvesne mere, ogradiće se oni), ali – bio je antikomunistički, što ga danas svrstava, po nekim teoretičarima, među pobedničke savezničke snage u Drugom svetskom ratu, kao i četnike Draže Mihailovića i ostalih. Još malo pa će se pridružiti i Milan Nedić i Mita Ljotić: pa bili su antikomunisti, zar ne? Lepo je rekao moj bivši glavni urednik iz Gazete Wyborcze Adam Mihnjik: od komunista su gori jedino antikomunisti; zna čovek iz ličnog iskustva. Odatle u hrvatskom govornom jeziku termin nastaše (za razliku od ustaša). Kod nas se govorilo „četnik početnik“.

Nego, vratimo se mi povodu. Na našim univerzitetima, u Srba i u Hrvata (to pratim, ograđujem se), već jedno izvesno vreme postoje grupacije, dosta konfuzne, doduše, više intelektualne klime nego pokreti, vaninstitucionalne levice (kao da institucionalne uopšte ima…). Po prirodi stvari, te grupacije odražavaju očekivanu klimu moralne frustracije i pratećeg otpora upravo u odnosu na ovo o čemu je reč: reviziju prošlosti, licemerno i estradno desničarenje koje ide do fašizma, što autohtonog, što uvoznog. Posebno ih – s punim pravom – nervira društvena i politička klima koja taj fašizam toleriše kao, eto, znak „slobode reči“, pa i u nespornim pravosudnim slučajevima imamo razvlačenje, čekanje na zastaru ili oslobađanje neofašista i ekstremnih desničara od solidno zasnovanih optužnica. Poslednji je bio onaj Radomir Počuča, koji je u svom svojstvu portparola Protivterorističke jedinice Žandarmerije (a šta će PTJ portparol?) pozvao na linč Žena u crnom. To je, dakle, „sloboda govora“.

Sloboda govora, međutim, nisu tribine na koje upadaju aktivisti Nacionalnog fronta i šamaraju prisutne ili tribine na kojima neko ima nešto protiv Čede Antića, Nenada I. Kecmanovića i njihove Istorije Republike Srpske, pa se pojave likovi koji će ta dva autora i njihovo delo braniti od „anarhista“. Zanimljiv je tu bio jezik dnevnih medija: kolege novinari preuzeli su simetriju, pa imamo dve jednako tretirane grupacije, ove i one „ekstremiste“, bez objašnjavanja za šta se koji „ekstremisti“ zalažu. Mi, postmoderni i post-istiniti ljudi, držimo se politike ekstremnog centra. Nama su isti i nacisti i komunisti, jer su „ekstremisti“ i eto ih tamo, ne želimo da znamo šta oni hoće, a i ne bismo baš voleli da čujemo. Osim što ekstremna desnica, narodnjačko-populistička, antikomunistička i ksenofobna, dobija sve više mesta u medijima i u politici. Dobro, slažemo se: narod za njih glasa i neka ih. Ali: za koga god narod glasao, ne menja ništa na istorijskom i vrednosnom planu; narod je glasao i za Slobu i za Šešelja i za Hitlera i za Orbana i za ove nesrećne Poljake iz vladajuće stranke koje je taj isti narod onda prisilio na ulici da povuku propise o cenzuri u Sejmu. To što je narod glasao (s tankom većinom) i za HDZ, ne znači da se time legitimiše režim NDH i pozdrav „Za dom spremni“. Plenković to razume i zato mu je tako neprijatno na televiziji.

A da li su nacizam i komunizam isto zlo i jednaki totalitarizmi, to ćete odlučiti sami; ko sam ja da vam solim pamet?

(Autonomija)