Ko je u ovoj zemlji ološ? Naš premijer, zajapuren i preznojavajući se (što mu nije bilo svojstveno) po danu od 17 stepeni Celzijusovih, u sali sa klimatizacijom, nekoliko puta okomio se na „ološ“, pazeći jako da ne precizira na koga misli. Možemo samo da nagađamo. Pa hajde da nagađamo, ako nećemo svi da pristanemo da smo „ološ“, jer tako nekako ispada iz njegovih histeričnih ispada.

Sedeo sam zapanjen i sve zabrinutiji za njega u ponedeljak u 18 sati, kada se izvoleo obratiti naciji. Preskočićemo finansijske vratolomije kojima on uvek pribegava, pa ne znamo više ni gde smo, ni o čemu je reč, ali na to smo navikli. Onda je navalio da priča o tome koliko će para da dobiju olimpijski pobednici, pa je mrljavio nekoliko minuta, kao da je to važno; sutradan je vlada povećala te iznose, ali naši sportisti nisu tamo išli zbog njegovih para, nego zbog nečeg drugog što on, očigledno, ne razume.

Onda je Aleksandar Vučić podsetio da je on još onomad prorekao da ćemo na ovoj Olimpijadi fasovati osam medalja; možda i jeste, ne sećam se i svejedno mi je šta je on prorokovao. Sport je sport, sreća u sportu je čudo… Pa je onda proročanski nadahnut izjavio da ćemo u Tokiju 2020. osvojiti petnaest medalja, samo da sačekamo i da vidimo koliko je on u pravu. Ja bih voleo da osvojimo i dvadeset medalja – dao Bog! – ali ne bih se usudio da prorokujem. On ionako misli – kao i za sva druga svoja proročanstva – da će se to zaboraviti. Pa ako se neko i seti – to su ionako zlobnici i „ološ“.

E, onda je počeo da se ubrzano briše maramicama i da grdi „ološ“. Te ovi, te oni, nikako da kaže koji ovi i koji oni, sve sam „ološ“, nešto tu sad „mrzitelji“ naprđivaju, sve jedući se od puke zlobe i pasjaluka, ama nikako da nam kaže koji su ti. Po običaju je nekoliko puta ponovio da se on „ne plaši nikoga“, kao da ga je neko dirao ili mu pretio. Po običaju je probijao otvorena vrata, prenemagao se i kukumavčio da ga svi mrze, da mu „na porodicu udaraju“, na dete njegovo kome je ionako suđena radnička sudbina, ako se dobro sećamo. Sve to zato što ga je neko pitao da li je tu možda neki sukob interesa kad direktor privatne škole u kojoj se učio Vučićev sin postane ministar prosvete. Vučić se zapenušio od hinjene indignacije i užasavao se neko vreme jer da mu se „napada sin“ njegov jedini.

Pa je nastavio o „ološu“, pazeći se da ni slučajno ne precizira na koga misli. Te neki klevetaju naše olimpijce, te pozeleneli od jeda i pakosti; itd, sve u tom pravcu. Posle je neki podlac u komentaru na novinski tekst optužio našeg druga i kolegu Slobodana Georgijeva da je na twitteru pustio nešto tipa „lako je Ivani Španović, kad ima ljubavnika“, ako se dobro sećam. Zovem Georgijeva, a on mi kaže da nije, da mu na pamet ne bi palo i da to ne znači ništa, ima li ona ljubavnika ili nema, ali je očigledno da ga neko namešta. Zašto – to ćemo uskoro videti, mada već slutimo…

Aleksandru Vučiću ništa nije smetalo da i dalje razglaba o „ološu“, sve isto tako uopšteno. Tako da na kraju čoveku ostane utisak da smo svi mi „ološ“: svi koji nismo članovi Srpske napredne stranke, mada i među njima, aludirao je Vučić ranije više puta, ima takvih.

Ko je, dakle, „ološ“ u ovoj zemlji? Po Vučićevim rečima sudeći, ima ih mnogo koji su „ološ“; reklo bi se čak većina, čim ne kaže koji su. Oni koji nikako da „promene svest“? Oni koji „mrze“ Vučića i njegovu porodicu? „Mrzitelji“ (više puta ponovljeni i podjednako neprecizirani termin)? Njega, kako vidim (a i njegovu „porodicu“), svi ili mnogi „mrze“, a on govoreći to sve češće briše znoj, gola voda s njega lije.

Zato sam se, dakle, zabrinuo za Aleksandra Vučića. Nije njemu lako: „ološ“ ga „mrzi“, „mrzitelji“ ga skolili sa svih strana, zna on šta mu slute i smeraju, eto nam je jedva pretekao, kukala mu majka. Ali, s druge strane, on se „nikoga ne plaši“, čak i kada ga niko ne dira, što je nekako najzgodnije. On je najhrabriji, najpošteniji, nikada ne laže (dobro, sad, nećemo da sitničarimo…), prorokuje bez greške koliko ćemo medalja da osvojimo, svađa se sa novinarima bez veze i potrebe, izdire se na ministre i uopšte se sve više ponaša kao kralj Ibi.

Zato se brinem za njega, sve više.

(Vreme)