Nastalo je veliko, ali kratkotrajno, „uzbuđavanje“ u javnosti zato što je ambasador Sjedinjenih Američkih Država Kajl Skot (Skot, sa velikim S! Nije „Skat“, jer ne pijete „škatski viski“ iz „Škatske“, budale nepismene!), dakle, da je ambasador nazvao odštampotinu zvanu Informer preciznim imenom „ološ“, pozivajući se pritom na jezik našeg Premijera-Predsednika-Koordinatora Aleksandra Vučića, koji tu reč koristi dosta često.

Zanimljivo je da je to „uzbuđavanje“ (izraz dugujemo jednoj starijoj gospođi koja se javila u Radio B92 dok je još postojao) uginulo vrlo brzo; mora biti da im je neko podviknuo da puste čoveka na miru. Ambasador Skot (sa velikim S) bio je, kažemo, precizan: to đubre od Informera više je od običnog ološa: to je Zlo po sebi, suštinsko kao radikalsko Zlo kada Voja Šešelj traži od svog druga Tome da – pazite sad! – abolira Zvezdana Jovanovića. Onda posle i Legiju Ulemeka i onog ubicu Berčeka i sve redom iz JSO i Zemunskog klana. To se obezobrazilo, jer mu se može. To pokušava da nas uveri da je opet došlo njihovo. E, to ćemo da vidimo…

Cela ta epizoda podsetila me je na nešto slično iz davnih vremena. Početkom osamdesetih godina imali smo ambasadora SAD u Beogradu po imenu Silberman (ako se ne varam, neka mi oprosti). To je bilo u vreme Karterove administracije i ne sećam se da li je amb. Silberman bio karijerni ili politički postavljeni diplomata. E, dakle, tog ambasadora Silbermana (ako se ne varam) uzeo je na zub neki gospodin (tada drug) Rebronja, inače Bosanac, neću vam reći odakle. Rebronja je zapeo da zasipa ambasadora Silbermana pismima, a kopije je slao raznim novinama. Ne bih ja to bio ni znao, da tada – zbog nekih mojih grehova – nisam uređivao rubriku pisama čitalaca u NIN-u. To je bio neki naš unutrašnji Sibir; jedino gore bilo je da vas pošalju da pratite SSRNJ (a vi na internetu vidite šta je to bilo). Ta pisma g. Rebronje mi smo bacali ravno u koš, kao i kolege po drugim redakcijama: takvih budala, „pacijenata“ (stručni termin) i „bolida“ (kasniji termin sa B92) imali smo uvek i redovno, bez izuzetaka, završavali su u košu. Tako je bilo sve do „Odjeka i reagovanja“ u Politici, ali to je već bilo drugo; ja govorim o normalnim vremenima. E, onda je ambasadoru Silbermanu (ako se ne varam) dojadilo. Moja procena je da mu je dojadilo da sedi u Beogradu; da je dobio bolju ponudu iz neke korporacije (verovatnije) ili nešto slično. Bilo kako bilo, ambasador Silberman rekao je svojoj sekretarici da ušnira papir u mašinu i da g. Rebronji pošalje pismo. Uredno, na memorandumu ambasade SAD, sa sve grbom i što ide, ambasador Silberman napisao je g. Rebronji sledeće pismo (navodim po sećanju):

„Poštovani g. Rebronja:
Primio sam vaša pisma.
Poljubite me u dupe.
Iskreno vaš,
Ambasador itd.“.

Upravo tako: Kiss my ass.

Naravno da je g. Rebronja kopirao i razaslao okolo to pismo; tako je došlo i do mene. Naravno da je došlo do mučne razmene nota i naravno da je ambasador Silberman povučen na brzinu, što mu je možda i bila namera, ne znam.

To je ta muka sa diplomatijom. Ovde se posle izjave ambasadora Skota o ološu bila nadigla galama: te je li se tako izražava jedan ambasador; te je li ga tako mama vaspitala; te gde on misli da je došao; te sram ga bilo da ga bude; itd. Taman su svi stali na zadnje noge i iskezili ono malo zuba, kad ono: odjednom prestaje priča, nema više ničega, sve kao da nije ni bilo. Čak i DJV ćuti, što nije mala stvar na ovu skupoću. Šta je bilo?

Mi ne znamo šta je bilo, ama mi se nekako javlja da je čak i Aleksandru Vučiću, Direktoru i Glavnom uredniku svega u Srbiji, postalo jasno da je ološ iz Informera preterao toliko da čak i američki ambasador – diplomatske finese na stranu – mora da reaguje. I to s punim pravom: Informer je zaista više od običnog ološa; to je Zlo i pakost, fekalije pakovane u celofan za male pare, a sve ne bazi bezobrazluka i arogancije koja smatra da sve može samo zato što ih Vučić voli, a oni mu ne izlaze iz čmara. Tako to ide kad se čovek prepusti laskavcima i zadrema na lovorikama, mada ne vidimo kakve su to lovorike i čime su zaslužene.

Opet sam se setio još jedne diplomatske epizode: ambasador Rusije Konuzin jednom je uvredio novinarski zbor koji mu se iz nekog razloga nije bio dopao, upitavši: „Ima li ovde Srba?“, u toj prostoriji, naime. I šta? I ništa, osim aplauza Njegovoj Ekscelenciji iz velikosrpskih i rusofilskih krugova.

’Bem te u usta diplomatska, ubedi me s dve reči, što reče Milojka iz vica, odgovarajući Milojici na određeni predlog koji vi naslućujete ako znate njih dvoje.

(Autonomija, foto: Medija centar Beograd)