Svi znamo šta se desilo – ne ponovilo se nikada!

Možda je sada trenutak za malo racionalniju analizu događaja. Naime, svima nam je dosta rutinskih reakcija na ovakve događaje: te ovi analitičari, te oni eksperti; te psiholozi i psihijatri, uopštene kuknjave po medijima, počev od onog čuvenog „ni najstariji ne pamte“, pa do prenemaganja o strašnim vremenima u kojima živimo. Posle tolikih slučajeva već tačno znamo šta će ko reći i da to ne pomaže nimalo. Ljudska priroda je takva jedna opaka stvar i tu pomoći nema; možemo – kao premijer Vučić – da apelujemo na „promenu svesti“, ali ni to ne pomaže.

Nego, da se mi latimo jedne – opet izraubovane – priče: svaki put kad se ovako nešto desi, nastanu priče o ilegalnom oružju i kako ga se otarasiti. MUP je uveo još jednu amnestiju i ona će doneti očekivane rezultate, zanemarljive, to jest. Opet se priča o psihološkim pregledima vlasnika registrovanog oružja – na svakih pet godina! Pa sve i da prođe pregled, može prekosutra da pomahnita i napravi ovakvo čudo i pokoru, a kamoli tokom pet godina. Uostalom, psihijatrija i psihologija ne raspolažu dijagnostičkim veštinama koje bi izdvojile potencijalnog ubicu tog tipa – osim ako je reč o očiglednim slučajevima psihoza koji su ionako na ivici hospitalizacije. Koliko je samo „dobrih komšija i finih ljudi, mirnih i pristojnih“ uradilo ovako nešto do sada? Tu pomoći nema, opaka je ljudska priroda.

Budimo, dakle, racionalni: pre svega, ova država i ona prethodna SFR Jugoslavija zagađene su ogromnim količinama vatrenog oružja oduvek. Dva balkanska rata, dva svetska rata i četiri lokalna rata, hvala lepo. Barem četiri poražene velike vojske i nekoliko malih. Procene SUP za SFR Jugoslaviju bile su da na svako od nešto preko milion komada registrovanog oružja dolazi berem pet komada ilegalnog. Ali, tada se znao red: većina krivičnih dela počinjena vatrenim oružjem počinjena je legalnim, registrovanim oružjem. Posle 1990, to se obrnulo.

Ako već tražimo krivca, to su pre svega JNA, MUP i njihove paravojske. JNA i MUP delile su oružje, municiju i eksplozivna sredstva šakom i kapom svima, bez evidencije i zaduživanja, kao što bi bio osnovni red i procedura. Sasvim prirodno, deo toga prelio se na crno tržište, jer nije bilo zaduženo. Posle „Oluje“ 1995, ručne bombe su se prodavale na pijacama za deset maraka, škorpion M-84 za 200-300, tetejac M-57 za nešto malo više. Metak bilo kog kalibra prodavao se za marku komad.

Već u proleće 1991. MUP Srbije delio je iz svojih rezervi zastarele automate sistema Tompson M1A1, sistema Špagina M-40, Sten i domaći M-56, kao i stare sovjetske puške sistema Mosin-Nagant M-1896, bez pitanja i zaduženja po Istočnoj Slavoniji, Kninu i ostatku buduće nesrećne Republike Srpske Krajine, pa posle i po BiH, da bi kasnije prešli na moderne automatske puške sistema Kalašnjikova, Mihajla Timofejeviča i još opasnije oružje. I sad se mi išćuđavamo nad zagađenjem. U onoj Jugoslaviji (znate vi vrlo dobro na koju mislim), automatsko oružje moglo je biti samo trofejno iz Drugog svetskog rata (automati MP-40 „šmajser“; Bereta i Sten, po neki Tompson); nije bilo šanse da moderno oružje JNA i milicije dospe u privatne ruke. Svako ko je služio vojsku zna kakva je frka nastajala kad nekome fali jedan jedini zaduženi metak.

Sada, to jest 1991, zalihe rezervne milicije MUP Srbije prosule su se širom svih srpskih zemalja bez zaduživanja i kontrole, a onda i zalihe JNA, isto tako stihijski. I čemu se mi sada čudimo? Kod terorista iz Pariza nađu puške M-70 (sistema Kalašnjikova) proizvedene u Zastavi FNP; poslednja adresa po serijskom broju bila im je negde u Bosni… Zna se da su svi, ali svi, trgovali oružjem tokom ratova i – naročito – kasnije. Neko će – nadamo se – pitati tog nesrećnika iz Žitišta da odakle mu puška i ispratiće je po serijskom broju – ako ikuda stignu. Verovatno ispadne da je iz kontingenta od više stotina poslatih nekada davno za JNA, ali JNA nema daljih podataka, kao ni za one iz Pariza.

Tu sada dolazimo na pokušaje kontrole. Amnestije se nešto nisu pokazale, s obzirom na ukupne količine u ilegalnom vlasništvu građana. Hrvatska je probala sa programom otkupa, ali su ponuđene cene bile premale u odnosu na crno tržište; zato su dobili poprilične količine artiljerijskih granata, minobacačkih i nagaznih mina i slične robe za koju ionako nema neke primene u civilnim uslovima. I to je nešto… Naš čovek na Balkanu, poučen gorkim iskustvom, voli da ima nešto negde skriveno – „za ne dao Bog“ i to nam je. Uostalom: u dva prethodna masakra – tamo negde u Srbiji i u Velikoj Ivanči – korišćeno je legalno oružje: dvocevka i pištolj. Ostala porodična ubistva počinjavana su hladnim oružjem, šta se prvo našlo pri ruci kad im padne mrak na oči.

E, sad: vatreno oružje – ako se koristi umereno i dobro održava (čisti i podmazuje) – trajaće večno. Reč je o kvalitetnim čelicima, precizno obrađenim i o kvalitetnom drvetu. S druge – i važnije – strane, vatreno oružje bez municije bezvredno je; dobar ašov je efikasniji. Pošto je za kontrolu streljačkog naoružanja prekasno – ima ga previše – preostaje kontrola municije. To je, međutim, planetarni problem: desetine zemalja srećno i zadovoljno proizvode municiju, čak i zemlje za koje neki misle da su zaostale, ali je bilo nekoga da u to investira. Municija se srećno švercuje širom sveta i svi su zadovoljni. E, sad: mnogo zemalja u stanju je da proizvede zrno i barut; manje zemalja u stanju je da proizvede čauru; jako malo zemalja može da proizvede inicijalnu kapislu. Inicijalna kapisla je, dakle, kritični element: ako nju kontrolišemo, džaba im sve ostalo. Zato se Aleksandar Vučić toliko radovao otvarajući kapislaru u „Krušiku“ onomad. U bivšoj državi (znate kojoj) inicijalne kapisle proizvodile su se jedino u „Pobedi“, Goražde. Kad je rat u Bosni počeo, „Pobeda“ je bila temeljito minirana i niko se nije usudio da priđe, ali je radila i dalje. Srbija je inicijalne kapisle morala da švercuje u koferima iz Bugarske. Ljudi inače misle da je lako napraviti inicijalnu kapslu, ali nije – naprotiv. Tu je reč o preciznoj recepturi mesinga – ni tvrd, ni premekan – i o sastavu inicijalnog eksploziva, a to vam je sve ozbiljna nauka. Ovi naši su probali, ali im nije uspelo.

Vratimo se, dakle, Žitištu. Taj nesrećnik imao je automatsku pušku; mogao je i iz običnog pištolja da napravi sličan pokolj, da se samo potrudio, kao onaj iz Velike Ivanče. To su stvari nepredvidive i – plašim se – neizbežne. Nije lako živeti s tim, ali se mora – plašim se.

(Autonomija)