Pre nego što pustiš jezik u pogon, uključi mozak, govorili su naši stari. Da je Zoran Milanović, bivši premijer Hrvatske, predsednik Socijaldemokratske partije i kandidat za budućeg premijera, uključio mozak na vreme (a to mu se dešava svako malo – da ga ne uključi, to jest), ne bi tek tako primio delegaciju hrvatskih branitelja na razgovor iza zatvorenih vrata. Delegaciju je predvodio notorni Josip Klem, neoustaška uzdanica, vlasnik zaštitarske firme i vođa čuvene „šatoraške“ grupe koja je mesecima maltretirala Hrvatsku iz šatora u Savskoj ulici (okruženog plinskim bocama) jer da im se nisu sviđali ministar branitelja Fred Matić i njegov zamenik Bojan Glavašević (čiji je otac Siniša, novinar Radio Vukovara, ubijen na Ovčari). Taj skandal država je – za vlade Zorana Milanovića – trpela mesecima, sve gledajući da se ne zameri ekstremnoj neoustaškoj desnici i Crkvi u Hrvata. Razišli su se tek kad su raspisani izbori. Pre toga su izazvali nerede na Trgu Sv. Marka, pa pobegli u katedralu pred policijom.

Kad, dakle, primite na razgovor iza zatvorenih vrata takve tipove – ako ste se već prevarili da se s njima sretnete – onda morate da računate da će vas izraditi, ako ste, naime, uključili mozak, kao što Milanović nije. Sutradan se u odgovarajućoj štampi pojavio prepis krišom snimljenog govora Zorana Milanovića braniteljima. Tako mu i treba kad je mislio da su vrata „zatvorena“; vrata jesu, ali mobilni telefoni nisu. To što je njihov izgovor bio da traže „popuštanje zategnutosti sa Srbijom“ (oni – od svih ljudi!) nije smelo da zavara nikoga.

Idemo dalje na temu jezika i mozga: Zoran Milanović, tešeći branitelje dok su ga krišom snimali, pokušao je da im objasni kako je „Srbija šaka jada“; da oni u Srbiji misle da su važan faktor, a „nema ih ni deset miliona“; itd. Da ne moraju, jednom rečju, da se brinu oko Srbije, itd. Ukratko, Zoran Milanović, inače svadljiv skoro kao i Aleksandar Vučić, nalupetao se gluposti u tom razgovoru, sve trudeći se da odobrovolji branitelje koji ga ionako smatraju za izdajnika, srboljupca, jugokomunistu i već možete misliti, a što je on mogao i morao znati od početka. Ako je Zoran Milanović mislio da će dobiti barem podršku, ako ne i glasove (teško!) biračkog tela koje predstavljaju Klem i prisutna ekipa – prevario se jako i to će, uostalom, videti 11. septembra na izborima. Svako udvaranje političkom protivniku samo će okruniti svoje biračko telo; neće doneti niti jedan glas sa desnice. To je iz gorkog iskustva naučio i Boris Tadić.

Naravno da je službena Srbija jedva dočekala ovaj faux pas Zorana Milanovića. Počela je opšta dernjava: te mi „šaka jada“, te kome ti to, te a Jasenovac, Jadovno i Oluja, te „iskopane srpske oči“, itd. Samo nam je to falilo na već dosadna prepucavanja Mire Kovača s jedne i Dačića i Vulina s druge strane. Vučić je indignirano odbacio teorije o tome da je u Hrvatskoj predizborna kampanja, pa da je to od toga; ne, kaže on, znamo mi šta nam oni misle – ali nećemo se više javljati i odgovarati, nego ćemo ćutke i dostojanstveno podnositi „najstrašnije uvrede“ tipa „šaka jada“ (znamo i za strašnije uvrede, ali neka sad), dok se komšije ne opamete.

Sve je to, naravno, bilo propraćeno uobičajenim arsenalom uzajamnih zamerki: vi nama Jasenovac, mi vama Blajburg; vi nama Oluju, mi vama Ovčaru, itd. Ništa novo pod neonom, što reče pesnik. Puštena je i jedna podla intriga: da je „deset Srba uhapšeno u Hrvatskoj zbog prijave boravka“. Namerno nije precizirano ko je to bio „uhapšen“, kao ni zašto ustvari. Vest je uskoro iščezla sa ekrana javnosti, valjda iz tih razloga. Ideja je – očito – bila da se prekore i uplaše građani Srbije koji idu na more u Hrvatsku da se „brčkaju“ dok Vučić radi; nešto u skladu sa primedbama Ratka Dmitrovića na tu temu. Kontao sam nešto da šta bi to moglo biti: Hrvatska naplaćuje turistima boravišnu taksu, ali za neplaćanje ne zatvara i ne hapsi; naplaćuje globu i to jako traljavo i usput, ako baš zapnu. Imao sam neposredno iskustvo pre neliko godina sa jednim veoma ljubaznim poreskim inspektorom kome sam odmah pokazao da ne podležem plaćanju takse, jer me je našao u kući moje kćeri. Sve se završilo uljudno i prijateljski.

Već je jasno svima da povremene, uglavnom letnje, frke između Srbije i Hrvatske koriste obema stranama – pogotovo pred izbore ili u situaciji kad kod kuće opadaju tenzije i napetosti. Ovoga puta slede izbori u Hrvatskoj; na tim izborima glavne stranke – SDP i HDZ – nisu nimalo sigurne u pobedu, pa im je svaka pomoć dobrodošla, makar i iz Srbije, koja nikada nije oklevala da pomogne, pogotovo HDZ-u.

Tu se opet vraćamo na problem jezika i mozga: ako je Zoran Milanović zaista mislio da će privatnim lupetanjem o „šaci jada“ zadobiti simpatije branitelja iz šatora, onda je on jednostavno – glup i tu pomoći nema. Pogotovo ako je mislio da ga niko neće krišom snimiti. Kao da ne zna s kim sedi u sobi. Posle je Milanović podsetio da Srbi u Hrvatskoj većinom glasaju za SDP – što je istina još od 1990. – i da on ne razume zašto se ljudi potresaju. S obzirom na ponudu u ovim izborima 11. septembra, ne mora da brine: začepiće nos i opet će glasati za SDP, jer nemaju za koga drugoga. Šaka jada je šaka jada, s obe strane granice.

(Autonomija)