Znam, bio sam tamo.

Mediji su doneli ne baš sasvim tačne izveštaje u ponedeljak tokom dana. Naime, ideja, pripremana nekoliko meseci, bila je da se u Domu mira, u sklopu franjevačkog samostana u Hrvatskoj Tišini (ima i Srpska Tišina, malo dalje), blizu Brčkog, otvori spomen soba Zorana Đinđića. Zapravo i nije soba, više nekako spomen kutak: jedna Zoranova slika, nekoliko knjiga o Zoranu i uopšte sasvim skromno mesto sećanja. Fra Marko Oršolić, čuveni franjevac provincije Bosne Srebrene (a ne „hrvatski sveštenik“, kako su mediji krivo izvestili), uz pomoć svog učenika fra Drage Bojića (takođe iz Bosne Srebrene), briljantnog pisca i publiciste, na silu smenjenog sa mesta glavnog urednika franjevačkog časopisa Svijetlo riječi i još nekoliko dobrih ljudi, pokušao je da ostvari tu ideju. Zanimljivo je da je u tome dobio formalnu podršku lokalnih klerika: još 2007. potpisan je ugovor o korišćenju tog jednog skromnog kutka za čuvanje uspomene na Zorana Đinđića.

Sve se, dakle, činilo sasvim u redu i bez smetnji. Dok se nismo pre šest popodne u nedelju skupili u dvorištu Doma mira u Hrvatskoj Tišini, sve uvereni da je sve u redu. Došla je ekipa iz Beograda, Zagreba, Sarajeva, Brčkog, Bijeljine, Tuzle itd; desetak ljudi. Tamo nas je, pred Domom mira, dočekao prvo jedan nervozni i ne baš sasvim na okupu stariji gospodin u crnom i počeo da stavlja primedbe. U redu za primedbe, ali da su barem suvisle. Ovaj dobri čovek stalno je ponavljao da on tu od prisutnih nikoga ne zna i da gde su tu njegovi župljani, a on da je „vratio deset obitelji u Tišinu“, pak će ih – ako mi održimo tu malu komemoraciju – vratiti natrag u Hrvatsku; a i njegov je „djed vukao kamen sa Ozrena da tu kuću sazida“ itd, kao da to ima neke veze. Posle par minuta pojavila se i grupa „njegovih župljana“ sa podjednako nesuvislim primedbama: da gde smo mi tu, da šta ćete vi ovde, da taj Marko Oršolić nije nikakav Hrvat i da mu treba uzeti hrvatsku putovnicu, a možda ga (to su rekli kasnije) treba i obesiti na neku obližnju granu.

Mene i Tanju to je nedvosmisleno podsetilo na događaje kojima smo prisustvovali ovih 25 godina, od Tenje, Knina, Siska, Sarajeva i ostalih tužnih mesta. Razlika je u tome što se tada – pre četvrt veka – barem moglo razgovarati s ljudima; sada razgovora više nema; ima samo monologa koji mi ćutke slušamo, jer razgovora nema, niti može biti. Bile su tu i neke dve opajdare i sokačare, najžešće od svih, ali i par razumnih ljudi koji – međutim – u razgovor se nisu smeli upustiti. Ono što je barem mene impresioniralo, bio je manjak bilo kakvog razumnog razloga za to njihovo nezadovoljstvo. Cela priča svodila se na „a gdje smo mi tu?“, na „to je naše i ne damo“, ali ne umeju da objasne zašto ne daju. Meni je, u mojoj pokvarenoj milicionarskoj pameti, bilo uskoro jasno da je ovo nameštaljka smeštena Marku Oršoliću i Dragi Bojiću, ali i njihovim gostima, među kojima je aktivistkinja Bošnjakinja, što im je posebno išlo na živce.

E sad: na nečiji razuman predlog da se spor razjasni tako što ćemo pozvati gvardijana samostana ili nekog od fratara koji ga duže, došlo je do paralize: niko od fratara nije bio dostupan, ali ni lokalni župnik, koji bi mogao da umiri svoju ljutu pastvu. Svi su se skrili u mišje rupe i isključili mobitele, a mi neka vidimo. Nameštaljka je, dakle, bila očigledna. Tu sada dolazimo na pitanje razloga. Fra Drago Bojić u svojoj sjajnoj knjizi Zlato i tamjan, koja je upravo izašla, govori i o „kućnom fašizmu“ iz kojega se crpi i ovaj institucionalni. Termin „kućni fašizam“, naime, pogađa ravno u suštinu stvari. Piše Drago Bojić ovako: „Generacija koja je u vrijeme Drugog svjetskog rata bila na strani fašizma i nacizma uglavnom je pomrla, ali je svojim potomcima namrla fašizam kao kućnu, obiteljsku, nacionalnu i vjerničku baštinu i obavezu…Jedan od razloga jesu i različite forme ’kućnog fašizma’… koji vjerske i nacionalne uskoće, isključivosti i mržnje prenosi s generacije na generaciju u atmosferi kućne intime ’predaje otaca’ i vjernosti svome kolektivu“. Zato i ovi novi ratovi ratovi prošlosti, a ne sadašnjosti, dodaje on. Naša kolektivna sećanja su sećanja na zlo, a ne na dobro, čime se „određuju pravila kućnog života i odgoja u kojem se, u intimi familijarnih odnosa povlače granice prema drugima“. Tako fra Drago Bojić.

Imali smo priliku – tužnu i nepotrebnu – da te njegove teorijske postavke (tako ispravne!) iskusimo u praksi vrelog nedeljnog popodneva na tom travnjaku u Tišini. Niko od prisutnih župljana, čak ni njihov lider, nije pomenuo ni Srbe, ni Balije; ali se to glasno čulo u Tišini. Svi oni, dakako, cijene Zorana Đinđića, ali – zašto baš kod nas? Uzalud su bila objašnjenja da smo potegli s raznih strana samo da kažemo koju riječ o pokjniku i njihovom zemljaku, pa da idemo natrag; da smo došli u prijateljstvu i hrišćanskoj ljubavi. Nije pomoglo. Nismo bili „dobrodošli“, što reče jedna od tih opajdara (Bože, kako žene umeju da budu surovije od muškaraca kad dođe do političke svađe!).

Shvativši (iz dugog i gorkog iskustva) da od toga ništa nema, niti može biti, pokupili smo se ćutke; moj pozdrav „Bog s vama, dobri ljudi“ prošao je bez odziva. Rasteraše nas kao mačke s jebišta, ukratko. Naravno da smo se posle povlačenja pregrupisali u lokalnoj kafani „Kod Grka“. Nije istina da je tamo održano neko predavanje, kako navode mediji; nije. Sedeli smo tamo popišani i tužni i pitali smo se šta se to promenilo u ovih 25 godina. Žarko Korać dao je lokalnim medijima intervju-dva, mi smo pričali da Dragom Bojićem o pametnijim stvarima, on nam je podelio svoju knjigu, a Marko Oršolić bio je očajan – s punim pravom. Izradili su ga i namestili mu zamku njegovi fratri i župnik, pa se posle izvukli kao prdež. Gunđao je da će tu spomen sobu napraviti negde drugde i bio je zaista tužan. Stvarno nema smisla starijem i bolesnom čoveku prirediti ovakvu izdaju (a izdaja je i bila). Sad, znajući šta se o Marku Oršoliću poslednjih 25 godina priča (te „crveni fratar“, te „komunjara“ itd) po Kaptolu i Crkvu u Hrvata, to nas ne čudi. Ni Drago Bojić ne prolazi bolje; njega će tek snaći njegovo, polako samo. Srećom te je mlad, obrazovan i oštar kao britva; nije se s njim kačiti, nadam se da neće izgubiti tu fascinantnu oštrinu.

Trebalo bi se zaista malo više pozabaviti tim našim fenomenom „kućnog fašizma“, koji mi se javio kao ključ ove moje tužne bosanske avanture. Uzalud nama svi naši najbolje nadahnuti „multikulturalizmi i interreligijsko“ razumevanje i ljubav, na čijem je širenju Marko Oršolić tako vredno i odano radio ovih 25 godina; „kućni fašizam“ je aktivan u svim našim pasminama i teško nama.

(Autonomija)