Kad Aleksandar Vučić gromopucatelno obznani da će učiniti nešto, uz uobičajeno prenemaganje da on zna da će mu to škoditi i da će naići na otpore – pre nego što je bilo ko komentarisao – to ne sluti na dobro.

Ideja o „Danu sećanja“ na „sve žrtve“ liči na takvu inicijativu. Liči još i više na onu bednu rezoluciju srbijanskog parlamenta kojom se „osuđuju svi zločini“: na podvalu. U oba slučaja reč je o jevtinoći i neukusu; pre svega o jevtinoći „lukavstva“: eto smo osudili, a sebe nismo pomenuli; ala smo ih zajebali… Slično je i sa „svim žrtvama“: uopštimo ih do puke statistike, prolijemo krokodilsku suzicu sa šipkom iza leđa (figom u džepu, kažu Hrvati) i obavili smo stvar. Koju stvar? Pa zamazali smo sopstvenu odgovornost tako što smo je uopštili do apstrakcije – što je i bio cilj cele ujdurme, kao i sa „osudom svih zločina“ (samo nemojmo o Srebrenici itd.).

Reakcije su zanimljive – ako izuzmemo oduševljenu podršku Stefanović dr Nebojše i Mladena Ivanića, sa čime se i računalo. Moj drug Basara pita se je li ovde opet reč o Vučićevom marketingu ili je pak Vučić iskren; teško je odgovoriti, jer je kod Vučića sve marketing, ali ne treba grešiti dušu i odmah ga optužiti da je neiskren. Ostali komentatori ili osporavaju ideju oštro (Vesna Pešić) ili – češće – učtivo i eufemistički (Dušan Janjić). Pominje se i primedba „preuranjenosti“. Retko ko ulazi u pitanje preciznosti, pa ćemo mi probati.

Opšti, vaskoliki, „Dan sećanja“ za „sve žrtve“ đuture i angro – jer Vučić nije predložio ništa konkretnije od toga, a kaže da će to objasniti tek 27. avgusta u Beču – ideja je nekako mnogo generalna i deluje nepromišljeno („kasnije ćemo objasniti“, kao Beograd na vodi i slične avanture), ako ne i licemerno. Znajući autora ideje, biće da je opet reč o dizanju galame koja će kasnije biti preplavljena nekom drugom galamom; važno je da se nešto galami. Prateća prenemaganja i predviđanja još neizrečenih kritika poznata je taktika: Aca Vučić stalno, kaže, nešto radi na svoju štetu, a na narodnu polzu, kao što smo toliko puta čuli. Ideja je formulisana tako da je „humana“ i – samim tim – obezbeđena od kritike; pa, Vučić ima najbolje namere – ako ne laže.

Ovde imamo dva aktera: aktivnog Vučića i pasivne žrtve koje mogu samo da mu dolaze u san, u šta nešto ne verujem. Da je imao savesti, ne bi osamnaest godina bio najbolji đak Voje Šešelja; ne bi ga izdao 2008; ne bi krštavao bulevare imenom Ratka Mladića i proglašavao Skupštinu za Mladićevu sigurnu kuću; ne bi tražio „sto turskih glava za jednu srpsku“; itd, ima toga koliko hoćete, zaključno sa Zakonom o informisanju iz 1998. Dakle, aktivni igrač krajnje je sumnjiv u smislu iskrenosti i motiva.

Sa pasivnim objektom te sumnjive namere stvar je još složenija. Nekako se podrazumeva da je reč o mrtvima, mada bih ja među žrtve uvrstio i one srećnike koji su pretekli – ako je to neka sreća… Mrtve je, naime, neko pobio i to je problem koji treba rešiti. Žrtve se ovde broje i računaju još od boja na Kosovu i akumulišu na gomilu. Jasenovac se uravnotežuje Blajburgom, opet statistički i lažljivo; Srebrenica Bratuncem (isto tako lažljivo); sa Olujom misle da su se raskvitali za Vukovar i Dubrovnik; žrtve se koriste po oprobanom receptu: „a šta ste vi nama radili“. Tu je saradnja između svih šovinista sasvim vidljiva: što više žrtava izbrojimo ili izmislimo, to bolje svima nama šovinistima.

Vratimo se na suštinu stvari: žrtve, one mrtve, neko je pobio; nisu umrli od srca ili šloga. Ko ih je pobio? Naše njihovi (onoliko!); njihove naši (ali mnogo manje). Kako ih uopštiti na jednu te istu gomilu zvanu „sve žrtve“, pa da ih zaboravimo 364 dana u godini – do Dana sećanja, kada ćemo se licemerno i skrušeno prisetiti u nekoj ritualnoj prilici koja traje dva-tri sata? Bitno je da smo žrtve, sve žrtve, zatrpali pod nacionalne tepihe, misleći da smo to rešili jednom za svagda. Biće da te žrtve olovnom težinom pritiskaju sve one koji su na ratove i ubijanja huškali, ubice podsticali i plaćali, štitili i čuvali. Ostaje pitanje da li je tu reč o griži savesti (manje verovatno, znajući ih) ili o političkom oportunizmu (skoro sasvim izvesno, znajući ih).

Ako, dakle, Aleksandar Vučić ima nameru da ovakvom jednom idejom obriše, kao gumicom, odgovornost svoju i svoje stranke tako što će onako đuture nagomilati „sve žrtve“ u jedan „Dan sećanja“ – neka ga. Zanima me samo – sve ako i kada se taj „Dan sećanja“ zaista ustanovi i uglavi među sve one „dane ovoga i onoga“ (od pčelarstva do mačkarstva) – kako će se on obeležavati u Srba, kako u Hrvata, kako u Albanaca, kako u Bosanaca, a možda se pridruže i Makedonci i Slovenci i Crnogorci? Kladim se u turu pića u kafani „Kalenić“ da će u tom slučaju svi slaviti isključivo svoje žrtve i osporavati drugima da ih uopšte imaju, a ako ih i imaju, da su same krive. Uostalom, ne treba im neki poseban dan da bi licemerno cvileli nad svojim žrtvama; to rade stalno ionako.

Bolje bi im svima bilo da misle o tuđim, a ne svojim žrtvama; da gone svoje zločince, a ne tuđe. Jevrejski mudrac upozorio je odavno: „Treba brinuti o tuđem telu i o svojoj duši, a ne obrnuto“.

(Autonomija)