Termin „dron“ (engl: drone; doslovce: trut) odnosi se na ono što se ovde prevodi kao „bespilotna letelica“. Termin je – kažu dvojica kolega iz zagrebačkog Globusa koji se dosta duboko razumeju u to – pogrešan; trebalo bi reći besposadna letelica, jer dron itekako ima pilota, samo što on sedi nešto dalje, a ne unutar tog vazduhoplova (vazduplohova? vazduhlopova? čovek više nije siguran…). Palo mi je na pamet da izvestan oblik života iz bogate srbijanske političke faune nazovem „Dron J. Vučićević“, neka mi ne zameri. Uostalom, to je danas u modi: je li premijer Vučić koliko pre neki dan slavodobitno obećao da će Srbija uskoro proizvoditi „bespilotne letelice nosivosti od 250 kg“ (neki udvorički mediji pominju i 750 kg, što je malo mnogo: mnogo je i 250, kad razmislim; pritom se ne kaže je li reč o korisnom teretu ili čemu)?

Nego, da se vratimo temi: ono što mi je prevršilo čašu (žuči, jer meda odavno nema) bila je uspešna intervencija Drona J.V. u ponedeljak, kada je rasterao pres-konferenciju Demokratske stranke, pošto su se Goca Čomić i on jedno drugome „unosili u lice“, kako on to voli da kaže. Počelo je od njegove intervencije povodom sukoba poslanika DS i te neke četvorice na Đeram pijaci, kada je tvrdio da se Šutanovac „unosio u lice“ nekom dripcu, pa je došlo do „nož vadenje i majku psovanje“, kako se kaže u Pirotu. D.J.V. kaže da je Šutanovac nekoga „možda i udario“, ali se to na snimku ne vidi. Snimak, nemontiran, sirov, postoji, pa vidite sami na Jutjubu. Ovo je drugi put da Dron J.V. interveniše na mestima gde ga niko nije zvao; prvi put je probao na pres-konferenciji NUNS-a, pa se posle žalio da umalo nije popio batine, ali ih nije rasterao. Očigledno je već da besposadna letelica D.J.V. poleće i dejstvuje po određenom programu. Bila je to – ovoga puta – vazdušna podrška kontroli štete nastale od tog blesavog incidenta. Pink je od toga napravio i „specijalnu emisiju“ u ponedeljak uveče, ali dotle će ovaj tekst biti završen i poslan gde treba.

Sve ovo – ružno i sramotno kakvo je – nije novo, na žalost. Imali smo sramnu kampanju protiv Saše Jankovića („Sale prangija“ itd); imali smo (uz sasluživanje e-novina) i Vanju Ćalović, sa sve slikama sa nudističke plaže i falsifikovanim pornićem sa kucom; imali smo falsifikovane porno slike Kolinde Grabar Kitarović, ali to je kao završeno „izvinjenjem“ Drona i – nikom ništa. Poslednji slučaj bio je onaj Stevana Dojčinovića (KRIK, CINS, BIRN). Tog novinara dronovci su opanjkali kao „sado-mazo špijuna“, uz mutne slike – kao i u slučaju Kolinde – iz kojih se ne vidi o kome je reč, ali – ko voli, verovaće.

Zadržimo se na slučaju Stevana Dojčinovića, jer je bitan. To je još jedan primer preventivnog napada, ne bi li se sprečio pokušaj namere da u javnost izađe nešto za šta je procenjeno da bi moglo štetiti Aleksandru Vučiću i „njegovoj porodici“. Dojčinović i KRIK su, naime, ušli u neko istraživanje neprijavljenih nekretnina porodice Vučić; još nisu objavili ništa. Slični preventivni udar, uz vazdušnu podršku, izveden je u slučaju praćenja one jedne novinarke; praćenje je – protiv zakona i svih pravilnika Službe – izvodilo neko podivljalo odeljenje u Kabinetu ministra, pa su posle uništavali kompjuterske diskove i – čak – štampače (ne zna se zašto; valjda u panici). Preventivni udari nezahvalan su posao, kao što znamo: neko uvek pita da – kako su znali šta se sprema kad udaraju pre nego što se desi; ministar Stefanović dr Nebojša nije uspeo to tada da objasni. Isto je i u ovom slučaju: otkud su oni znali da – šta Dojčinović i njegova ekipa spremaju? U takvom slučaju, nepromišljeno, brzopleto i bestidno lansira se Dron, kao što vidimo. Ima tu i priča o „špijunima“: te francuski, te engleski. Uostalom, jebo tog špijuna koji nije i engleski; stara staljinska škola…

Slučaj Dojčinović, međutim, ima svoju predistoriju, nadasve zanimljivu. Naime, pre više od godinu dana, Stevan je objavio izuzetno dobro istraženu knjigu o Darku Šariću i njegovim raznim poslovima. Knjiga je naišla na izuzetno oštro neodobravanje izvesnih krugova koji se u njoj pominju – uglavnom usput i kao ilustracije raznih moda operandi u pranju novca. Kad sam napisao za Vreme pohvalan prikaz knjige (iza koga i dalje stojim), bio sam meta što telefonskih, što elektronskih grdnji i zamerki: da zašto ja njega hvalim, kad on njih pominje u knjizi. Nije mi bilo jasno zašto grde mene, a ne Stevana; kao da sam u njihovoj službi ili sam im nešto dužan, a nisam. Odjeci tih grdnji pojaviće se pre neki dan opet, u još jednoj objavljotini Ištvana Kaića: da sam ja onaj koji je hvalio Stevana Dojčinovića, ako ste zaboravili, je li. Reč je o tajkunsko-spindoktorskoj ekipi koja ne zaboravlja, ali neka ih; eto ih tamo. Ta zlopamtila i pizduni neće nas još dugo ostavljati na miru, bez brige. Misle, naime, da je sada došlo njihovo i da mogu sve šta hoće, sve vireći ispod Vučićevog šinjela. Sada im je lakše: imaju besposadne letelice tipa D.J.V. i Pište Kaića koje poleću kad pilot sa bezbednog položaja uzme u ruke daljinsku komandu. Nosivost tih letelica – za razliku od onih koje Vučić obećava – znatno je manja, na našu sreću, a tovar, korisni teret, uobičajen je: fekalije.

(Autonomija)