Priča o maloletniku kog je iznuđivao čovek u kladionici, kao i razgovor sa blagajnicom iz kladionice koja svoj slučaj nije prijavila nadležnima, prikazale su kroz šta su prošli ljudi koji su imali blisko iskustvo sa iznudom. Mada veoma različite, ove dve priče imale su isti ishod: traumu.

Oštećene osobe često žive u strahu za sigurnost sebe i svojih bližnjih, a neretko trpe štetu i uništavanje svoje imovine, ugleda ili načina života. Posebne ranjive kategorije su maloletnici i osobe ženskog pola.

Zbog toga smo razgovarali sa psihološkinjom i sociološkinjom Miljanom Vorkapić, koja je nakon čitanja prethodne dve priče, u cilju edukacije o ovoj temi,  podelila sa čitaocima VOICE-a svoje stručno mišljenje.

Ona za VOICE objašnjava kako odlazak u kladionicu utiče na formiranje ličnosti maloletnika, kakva je uloga roditelja u prevenciji ovakvih slučajeva, ali i koje su manjkavosti državnih institucija kada je u pitanju bilo kakav oblik nasilja – posebno iznuda.

N: Šta su Vaši prvi utisci nakon čitanja oba intervjua?

M: Zanimljivo mi je bilo koliko je u psihoterapiji tema kockanja prisutna, a opet kako kladionice, iz svog iskustva u terapiji, nisam doživela na takav način. Iz mog ličnog iskustva, kad ljudi sa tim problemom dolaze na terapiju – to su ljudi koji su već zreliji i koji imaju već dugi niz godina problem  sa tim porokom. Ono šta je zabrinjavajuće u oba intervjua jeste atmosfera u samim kockarnicama. Problem koji sam ja uočila iz prakse je ta ideja da je poseta kladionicama društveno normalizovana.

Takođe je zabrinjavajuće što su u to uključena deca osnovnoškolskog uzrasta, koja su svakako jedna izuzetno ranjiva grupa. Kao što je rekao otac dečaka, deca nemaju mogućnost samostalnog odluičvanja. Deca svet ne percipiraju na način kakav on zapravo jeste i podložnija su tome da budu izmanipulisana. Na društvenom nivou, svakako je zabrinjavajući broj kladionica koji postoji u svakom kraju i svakom delu grada. Njihova rasprostranjenost, a samim tim i pretpostavka da ta rasprostranjenost ukazuje na to da postoji velika potreba od strane korisnika za tako nečim.

N: Šta mlade dovodi do “kocke”?

M: Sa jedne strane je to radoznalost. Sa druge strane, u osnovnoškolskom periodu, jako je važna vršnjačka grupa. Kao što je, opet, istakao otac dečaka – njegov sin je samoinicijativno promenio društvo nakon svega šta se dogodilo. U terapiji, kada je bilo koji oblik zavisničkog ponašanja u pitanju, uvek postoji jasna direktiva da pojedinac obavezno mora da promeni društvo u kom se nalazi. To je zato što mi, iz želje za prihvatanjem, a to posebno imaju deca u tom uzrastu, imamo potrebu da pripadamo i da nas prihvate. Samim tim, deca su sklona da pristaju na ponašanja koja nisu u skladu sa njima – sa tom idejom da budu prihvaćeni. Oni će ići na takva mesta ili raditi neka druga ponašanja koja se od te vršnjačke grupe smatra vrednim i važnim.

N: Kako odlazak u kladionicu, pa i samo kockanje, može da utiče na formiranje ličnosti mlađih maloletnika?

M: Pitanje uticaja na svakog pojedinca je dvojako: jedno se odnosi na to kakva je porodična dinamika i šta je ono šta nosimo iz porodice kao vrednosti, dok se sa druge strane nalazi društvena odgovornost celog društva prema svim pojedincima. Takve radnje mogu da utiču na iskrivljenu percepciju stvarnosti, kao i na način na koji mi možemo da struktuišemo svoje vreme. U tom periodu, ali i kad smo odrasli, vrlo nam je važno na koji način struktuišemo svoje vreme. To utiče na način koji se povezujemo sa drugima. Utešna poruka za roditelje može biti da postoji razlika između korišćenja nečega i formiranog obrasca zavisnosti. Neko može nekoliko puta da ode u kladionicu ili da proba psihoaktivnu supstancu, ali da ne razvije taj obrazac.

Kada se formira obrazac zavisničnog ponašanja, to pojedincu, porodici i užoj zajednici daje određenu dinamiku. Pojedinac zauzima ulogu zavisnika u porodici, ona se struktuiše na način da se cela dinamika odvija oko zavisnika. Pozitivna poruka može biti da ukoliko nekoliko puta vaše dete ode u kladionicu, ne znači da će postati kockar. Međutim, postoji i taj drugi deo, obrazac se formira dovoljnim brojem ponavljanja. Problematičnije u ovom slučaju je svakako pomenuti deo iskusnijih kriminalaca koji vrbuju i manipulišu decom. To je mnogo veći problem nego samo kockanje. To su ljudi koji su profilisani da to rade i koji na visokom nivou imaju razvijene veštine za procenjivanje, te mogu da procene da su neka deca podložnija od drugih i da ih na taj način oštete.

N: Kolika je roditeljska uloga u svemu ovome? Koliko je moguća prevencija?

M: Roditeljska uloga je veoma važna. U intervjuu otac govori da se, zajedno sa ženom, usmerio ka tome da zajedno, porodično reše problem. U novije vreme, mnogo je veći pritisak na roditelje. Opasnosti ima na sve strane i na mnogo nivoa. Nekada je skoro nemoguće predvideti opasnosti u kojima se dete može naći. Da li je to putem interneta, u kladionici, sa psihoaktivnim supstancama, sa alkoholom – opasnosti su svuda. Prevencija je svakako važna, ali ona podrazumeva i odgovornost društva. To podrazumeva drugačiju regulaciju sistema – za početak, regulacija toga gde će se te kladionice nalaziti i ko će ulaziti u njih. Sa druge strane, potrebno je da roditelji budu uključeniji u život deteta. Nije dovoljno samo pratiti gde dete ide i kako se ponaša jer vršnjačka grupa ima veliki uticaj kako će se dete formirati.

Zbog toga je veoma važno poznavati decu sa kojom se vaše dete konkretno druži. To može biti bolja smernica nego da pratite ili uhodite dete. Bilo koja vrsta presije će izazvati de dete uradi ono šta mu branimo.

N: Šta mislite o tome da se kladionice neretko nalaze u blizini osnovnih i srednjih škola?

M: Potrebno je mnogo bolje osmisliti plan gde bi se nalazile kladionice i ko bi mogao da uđe u njih – da postoje strožija pravila. Ne bi bilo naodmet da u krugu oko škola ne bude kladionica. Opet, to verovatno ne bi sprečilo odlazak maloletnika u njih. Ipak, nije cilj da se spreči odlazak jer je to nemoguće – cilj je da proces stizanja do kladionice ne bude toliko jednostavan i na dohvat ruke. Važno je da se takva mesta udalje od dece. Na kraju, možemo postaviti pitanje: Ko je osmislio da kockarnice budu kraj škola? Verovatno ljudi koji imaju visok nivo koristi od toga i koji su to dobro osmislili. To je opet pitanje društvene odgovornosti i državne regulative. Jednostavnim jezikom, to govori o tome u kakvoj državi živimo i na koji način se ona brine o svojim građanima.

N: Zbog čega žrtve iznude često ne prijavljuju nadležnima?

M: Ono šta je devojka u prethodnom interjvuu istakla jeste svakako taj momenat straha, koji je ključan. Ona je u jednom momentu rekla: Nikad se ne zna ko koga zna. Vrlo često žrtve ne prijavljuju nadležnima svoje slučajeve zbog straha ili za sopstvenu egzistenciju ili egzistenciju ljudi bliskih sebi. Žrtva često nema svest o tome koliko ljudi je uključeno i ko bi mogao sve kome da naudi. Sa druge strane, još jedan razlog je i visok nivo nepoverenja u državne institucije. Isto kao kada je u pitanju bilo kakav oblik nasilja, a iznuda svakako jeste jedan oblik nasilja, uvek se postavlja to pitanje: Da li mene može da zaštiti neko ili ja ostajem sam? Onog momenta kada čovek treba da se pobuni, ostaje sam. Kada je čovek sam – on je slab – i tu dolazi do toga da se bilo kakvi vidovi nasilja prećute.

Često se žrtve pitaju čime su izazvale to šta im se dešava i imaju utisak da su to zaslužile. Na primer, sama ideja što devojka radi u kladionici, može da se interpretira kao da je prihvatila potencijalni rizik posla –  a to je da upadne u taj proces iznude. Ovo što sam ja sada rekla je primer neadekvatnog toka misli, ali žrtva se neretko tako oseća: kao da je kriva za to što se našla u svemu tome i što nije ranije postavila granice.

N: Zašto je odlazak kod stručnjaka važan?

M: Uvek predlažem odlazak kod stručnjaka jer može biti veoma lekovit. Mi koji se profesionalno bavimo psihoterapijom obučeni smo na koji način da pristupamo ljudima, da pružimo podršku i razumevanje. Ukoliko je neophodno, u taj proces uključujemo i druge članove porodice i osnažujemo osobu. Odlazak kod stručnjaka, prosto i ako nemate traumatsko iskustvo, svakako je nešto što je uvek proporučljivo kao prevencija. Mentalnim zdravljem možemo neke probleme da zaustavimo pre nego što nastanu. U nekom dubljem sloju, partnerska ili porodična terapija, koja je mnogo manje zastupljena kod nas, često zbog društvene stigmatizacije i osećaja sramote, nešto je što može biti prevencija u mnogim slučajevima. Kad partneri naiđu na zastoj u svom odnosu i ne mogu izvestan period da ga razreše, partnerska terapija može da reši puno problema pre formiranja porodičnog odnosa sa decom. Priča o odlasku kod stručnjaka nije samo nešto što se zasniva na rešavanju nastalog problema, ono može biti veoma korisno i u ranijim fazama kao prevencija u budućnosti. Ovo podrazumeva da su svi članovi aktivno uključeni i motivisani.

N: Postoji li nekakav šablon psihološke iznude?

M: Ljudi koji se bave iznudom biraju ranjive pojedince, uglavnom one koji su više željni prihvatanja i prisustvovanja u određenoj vršnjačkoj grupi. To je najčešće kod dece koja su u razvoju, posebno uzrast osnovna i srednja škola.

Veoma slikovit primer toga je deo intervjua, kada je otac rekao da su i njega ranije pokušali da iznude. Ipak, to je prosto potpuno drugačiji mehanizam i znatno teže funkcioniše na odrasloj osobi. Odrasli bi morali da budu prilično traumatizovani, ili na neki drugi način da budu zavisni, kako bi takav obrazac mogao da se ispolji. Osoba koja je sigurna u sebe i u svoj odnos sa drugima, imaće neki oslonac i poveriće se nekome. To se i u ovom slučaju desilo jer se decak brzo poverio majci – to je odličan primer pozitivne prakse.

N: Kakav je proces kroz koji prolaze žrtve iznude i koliko im je vremena potrebno da se oporave?

M: Proces kroz koji prolaze žrtve iznude je poput onog kroz koji prolaze žrtve nasilja. Sa jedne strane, to je delom manipulacija koja oslabljuje kapacitete žrtve i najčesće udara na njihovo biće i postojanje. Često im se govori kako nisu dovoljno dobri i vredni, što izaziva sramotu i krivicu. Tu je naravno i strah da bi mogao neko da im naudi, ne samo njima nego i njihovim najbližima. Žrtva u tom procesu polako slabi svoje kapacitete i sve im je teže da izađu iz toga i da se nekome povere. Kada pričamo o oporavku, važna je ta socijalna podrška koja bi svakako trebala biti sistemska. Prevencija i sistemska rešenja, u smislu da institucije reaguju adekvatno. Kad se trauma desi, onda govorimo o sistemskim rešenjima u kojim institucije mogu na to da odgovore: bio to sud, policija ili naravno psihološka/psihijatrijska pomoć, u zavisnosti u kojoj fazi je osoba.

Bitna je sistemska i socijalna podrška da se osoba ne oseća osuđeno, odbačeno i usamljeno. To dodatno produbljuje strah. Primer koji je naveo otac za svog sina, koji se odnosi na okupaciju nečim drugim je dobar – ali je na kraju jednostavno neophodno dovoljno vremena. Još jednom bih istakla da je primer ove porodice primer dobre prakse jer koliko god su se namučili – samo složnost može da razreši ovakav problem. To dokazuje da nijedan problem nije nerešiv.

Miloš Katić i Sanja Kosović (VOICE, ilustracije: Sonja Spasojević)