Milivoj Bešlin je istoričar i viši naučni saradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu (IFDT). Osnivač i koordinator Laboratorije za istraživanje socijalizma i (post)jugoslovenske studije (YugoLab). Napisao je dvotomnu monografiju Ideja moderne Srbije u socijalističkoj Jugoslaviji, kao i više desetina stručnih studija, članaka, rasprava i prikaza u domaćim i međunarodnim naučnim časopisima i zbornicima. U svojim istraživanjima se bavi studijama nacionalizma, antifašizma, istorijskog revizionizma i političkom i društvenom istorijom (post)socijalističke Jugoslavije.

Nakon pada nadstrašnice, zajedno sa svojim kolegama sa IFDT-a, pružio je podršku studentskim blokadama i ušao u bojkot. Više puta je pozivan da za studente pobunjenih univerziteta u Srbiji održi radionice i predavanja o istoriji studentskih pokreta.

U intervjuu za CdM razgovarali smo o trenutnim i prošlim studentskim pobunama.

CdM: Sada bi neki pesimističniji, kazali da ste te 2000. tražili promjene, a dobili zamjene, samo u odijelima iz 21. vijeka. Nacionalizam, privatizacija, kriminal i pljačka su ostali.

Bešlin: Ne bih se složio s tobom. Otišao je jedan autoritarni, represivni i duboko zločinački režim koji je počinjao ratove u kojima je 150.000 ljudi izgubilo život i dva miliona silom napustilo svoje kuće. Miloševićev režim je Srbiju držao izolovanom, sa potpuno zatvorenom istorijskom perspektivom.

Promene 2000. su bile u ključu poslednje decenije 20. veka i deo okončanja Hladnog rata na evropskom kontinentu. Srbija se od tada trudi da uhvati „priključak“ sa razvijenim delom sveta. Znam da nije epohalno dostignuće, ali tokom decenije nakon 2000. mi smo izborili fer izbore i mirnu smenu vlasti.

Danas nas režimska mafija gazi automobilima, zato što tražimo odgovornost, institucije ili fer izbore. Mirna smena vlasti na izborima je nama nedostižna. Studentski pokret kao i bilo koja građanska pobuna je uvek čedo svog vremena. Studenti koji protestuju između dva rata su komunisti, šezdesetosmaši su humanistički nastrojeni marksisti, studenti devedesetih su desno-liberalni i traže predstavničku demokratiju liberalnog uređenja.

CdM: Čini se da to nije sada slučaj, da današnji demonstranti u Srbiji nijesu čedo svog vremena – nego dosta ispred. Iz kojeg konteksta oni dolaze?

Bešlin: O tome će istoričari jednoga dana moći da govore. Kontekst Vučićevog društva je korumpirani, represivni autoritarizam u smislu forme, a ako govorimo o sadržini: ogoljeni nacional-šovinizam i neo-fašizam. To je kontekst iz kojeg dolaze studenti i zbog toga smo mi toliko iznenađeni. Oni su neuporedivo bolji od svog vremena. I to nije samo srpski kontekst, sada mi govorimo o jednom užasnom globalnom slomu i regresiji čije posledice gledamo u bizarnoj vladavini korumpirane američke oligarhije koja pronalazi zajednički jezik sa zločinačkim režimom organizovane državne mafije u Kremlju. Hoću da kažem, korupcija i autoritarizam su trendovi na globalnom nivou. A pošto smo ih mi apsolvirali kao društvo, studenti su se ovde podigli protiv tih užasnih pojava.

CdM: Baš zbog toga te pitam. Studenti Srbije iznenađuju sve nas. Obaraju onu staru suštinski rasističku tezu da se lijeve ideje javljaju u društvima koje su na nekoj većoj ljestvici društvenog razvoja. Iako kroz studentski pokret možemo viđeti svašta: od svetosavskih zastava, do neoliberalnih i NVO načela da se promjena desi kroz prelaznu vladu; studenti se ipak vode radikalno lijevom idejom plenuma i samoupravljanja kroz blokade. Otkud radikalno lijeva praksa u sred Srbije?

Bešlin: Puno je tu „korisnih nejasnoća“, pa otuda i mogućnosti da im svako učita željeni ideološki sadržaj. Najpre, ne čudi me plenumska forma. Mi smo u prvom delu pričali o studentskim demonstracijama 20. veka, ali se ranih 2000-ih u Beogradu javljaju ideje plenuma i radikalne levice na univerzitetu. Par godina kasnije, to se širi i na Zagreb. Uzrokovano globalnim kretanjima reakcije na svetsku ekonomsku krizu, dešava se uspon levice u čitavom svetu. Pre svega na Zapadu, od Occuppy Wall Street do drugih. Zbog toga me ne čudi radikalno leva praksa jer su studenti odraz vremena u kojem žive.

CdM: Ali globalni trendovi trenutno nijesu lijevi.

Bešlin: Da, ali protesni glas ipak ide kroz levicu. Makar od strane onih koji dublje politički promišljaju. Ipak, veliko je pitanje razlike između forme i sadržine. To je onaj deo sa učitavanjem. Studentski plenumi funkcionišu kroz levo-radikalnu formu, ali to ne prejudicira i levo-radikalnu sadržinu studentskih zahteva. Moramo razlikovati metode od ciljeva. Oni ipak ne traže da razore institucije, pa da prave nove bez upliva države. Studenti u ovom momentu traže pravnu državu, vladavinu prava i funkcionisanje institucija. To je dominantno liberalni korpus vrednosti. Zbog toga ne bih mešao ciljeve sa metodama. Plenumi su metodološki okvir koja ih čuva od hijerarhijsko-liderske forme protesta koji bi režimu omogućio da korumpira, potkupi, zastraši ili nekako već eliminiše lidere protesta. I to je snaga ovog bunta. Organizacija je fraktalna, ali su zahtevi univerzalni; metode su levičarske, ali ciljevi ne nužno. U tim naizgled kontradikcijama su i snaga i slabost ovih protesta.

CdM: Trenutni zahtjevi mogu biti dijalektički viđeni kao neoliberalne vrijednosti koje su inherentno suprotne neoliberalnom kapitalističkom poretku. Da li se onda, samim tim što one ne mogu biti isporučene, na njima insistira?

Bešlin: Kontradikcije su višestruke, neispunjavanje zahteva jača proteste koji obaraju režim, ali i ispunjenje zahteva po sebi već izaziva pad režima i kriminalne piramide. Ako uzmemo striktno sadržaj zahteva, oni čak ne odlaze ni u smeru smene Vučića, ni rušenja sistema; već zahtevaju uvođenje reda u sistem, funkcionisanje institucija, poštovanje Ustava, vladavinu prava… Što su više liberalne nego levo-radikalne tekovine. A ti polaziš iz pretpostavke da kapitalizam mora biti neka vrsta stihije i bezakonja, ali možda i ne mora. Kapitalizam se pokazao kao vrlo prilagodljiv sistem. Može da radi i u skandinavskim demokratijama i u pinočeovskom ili frankističkom fašizmu.

CdM: Ali taj skandinavski model ne bi baš funkcionisao kada je u pitanju periferija?

Bešlin: Da, ali ostaje pitanje i šta je periferija. Mi smo u Evropi, ona po sebi nije periferija. Šta je onda Afrika? Uostalom, azijske zemlje su bile nebitna periferija, pa su danas razvijeni azijski tigrovi. Stvari su promenjive, nema petrifikacije. Ko je mogao misliti pre nekoliko decenija da će Amerika biti zatvoreni protekcionistički sistem, a komunistička Kina najveći zagovornik globalizacije i svetskog tržišta.

CdM: Znači misliš da nema nekog prostora za svojevrsnu institucionalizaciju plenuma?

Bešlin: Ja, pre svega, to ne vidim kao studentski cilj, za sada. A ne vidim ni ozbiljniju političku artikulaciju. Upravo zbog prethodno pomenutog nesklada između forme i sadržine: radikalno-levog ustrojstva i liberalnih zahteva.

Svakako u tom kontekstu treba primetiti jednu zanimljivost. Dok režimu pada podrška, u predstavničkoj demokratiji liberalnog ustrojstva bi bilo za očekivati da opoziciji raste. Ali to u Srbiji nije slučaj. Ovde u isto vreme pada podrška i vlasti i partijama opozicije. Imamo opštu političku entropiju. Jedini legitimitet imaju studenti, odnosno, univerzitet. Studenti dižu euforiju, podstiču zajedništvo, empatiju, solidarnost i bude emocije.

Ipak, postoji strah, ako bi došlo do političke artikulacije, moglo bi doći i do razbijanja pokreta. I to ne samo studentskog, nego i širokog društvenog pokreta koji se valja ulicama naših gradova. Reklo bi se da možemo govoriti o nekoj vrsti korisnih nejasnoća, oličenih kroz konkretne studentske zahteve, koji čuvaju pokret na okupu.

CdM: Kako onda vidiš rasplet situacije?

Bešlin: Pitanje koje zahteva odgovor za milion dolara. Nisam siguran da ga iko u ovom trenutku može pružiti. Uostalom, nisam nadležan da dajem predloge (smijeh).

Jasno je da u nekom trenutku situacija mora da dobije neku političku artikulaciju, ali u kom smeru će ta artikulacija da ide – ne možemo znati. Da li je to neki vid prelazne vlade, kao u slučajevima nekih prethodnih kriza u drugim državama, ili nešto sasvim treće: ne znam.

Prilikom prošlih studentskih demonstracija u 20. veku, studenti su koračali kroz duh vremena. Ovog puta, duh vremena ne ide u prilog nama. Duh vremena je, kao što rekoh, autoritarizam i korupcija – sve ono protiv čega smo sada ustali. Isto tako, ovaj režim uživa podršku i na Istoku, i na Zapadu. Podržavaju ga i Moskva i Vašington, a „njegov rođeni narod“ se okrenuo protiv njega.

Ako smo bili avangarda ludila, nacionalizma i populizma devedesetih godina, kada je cela Evropa išla ka otvorenosti i liberalizmu; sada smo opet, ali na dobar način kontra globalnih istorijskih tendencija. Ko zna, možda to nagovesti neke nove trendove i u Evropi.

CdM: Konačno dolazimo i do Crne Gore. Studenti iz neformalne grupe Kamo śutra, ne kriju da su preuzeli inspiraciju od studenata iz Srbije. Pokrenuo ih je stravičan povod – masakr na Cetinju. Politička situacija i društvena dinamika, kao i sam vid organizovanja je nešto drugačiji nego u Srbiji. Kako vidiš ove proteste?

Bešlin: Dobro je što se u Crnoj Gori prvi put pojavljuje autentični studentski pokret. On se u nekoj meri naslonio na protestni duh koji dolazi iz Srbije, što nije čudno.

Kao što Vučić uživa podršku većine režima u regionu, jer nikome ne odgovara dizanje antikoruptivnog narativa, umrežavanje mladih na levičarskim osnovama i na osnovama kritičke misli. To nijednom režimu ovde ne odgovara. Bilo da su marionetski, kao ovaj u Podgorici, ili ideološki sestrinski SNS-u kao ovaj u Zagrebu.

Tako se, s druge strane, dešava i horizontalno povezivanje studenata u regionu. Kako u Crnoj Gori, koja je imala za to imala i strašan povod, ali i u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Na neki način se piše istorija kroz Kamo śutra. S obzirom da nemamo istorijat studentskih demonstracija u Crnoj Gori, a ni istorijat autentičnih građanskih pobuna; koliko god se pričalo o građanskom društvu.

CdM: Što pod tim misliš?

Bešlin: U Crnoj Gori je demokratizacija, sa ili bez navodnika, dolazila ili na talasu srpskih službi ili od dominantnih političkih aktera – odozgo, podelom vladajuće partije. U svakom slučaju je uvek bila odozgo.

CdM: Da li je onda demokratizacija prava riječ?

Bešlin: To ostaje kao pitanje. Verujem da jeste neki vid uvođenja širokih masa stanovništva u politiku, makar i kroz njegovu manipulaciju. Ali baš zbog načina organizovanja i „vođenja“ masa, slabosti društva i premoći države (ove ili susedne) i neke državne partije, možemo reći da su protesti Kamo śutra, pored pokreta Odupri se, presedan, jer prvi put vidimo autentično društvenu, prilično široku pobunu.

CdM: Kakve to dalje ima reperkusije?

Bešlin: To je način na koji jedno društvo sazreva. I određene kritike i neuspehe koje studentski protest može imati su dečije bolesti koje se prevazilaze. A moraju se proći. U Crnoj Gori se društvo tek uči da mimo političkih partija i dominantnih pojedinaca artikuliše autentične vlastite potrebe.

CdM: Pored velikih razlika koje studentski protesti u Srbiji i Crnoj Gori nose, iako ođe nemamo masovnu mobilizaciju studenata, oni uživaju dosta respektabilnu podršku javnosti. Kako da Kamo śutra preraste u masovni pokret? I šta kao smjernicu mogu uzeti od svojih kolega iz Srbije, a šta treba biti unikatno?

Bešlin: Kada se radi o Srbiji, ključ leži u tome da su zahtevi jasno artikulisani i realistični. Mislim da je tako i u Crnoj Gori. Sam pokret ipak treba da bude što masovniji i utemeljen među samim studentima. U Crnoj Gori je znatno manji uticaj studentske i univerzitetske podrške nego u Srbiji.

Sa žaljenjem sam gledao neke od fakulteta koji su kalkulisali sa podrškom. Na sličan način posmatram i studentski parlament. Deluje da je nekima važnija naklonost rektora nego podrška studentima.

U svakom slučaju, kada su u pitanju studenti, podvlačim da je ključno da svoj pokret što šire etabliraju unutar same studentske zajednice. To su onda i vrata ka širem otvaranju ka društvu.

Pokret ne sme biti zatvoren ili hermetičan u bilo kom smislu. Sa distance se stiče utisak da je u pitanju manja grupa, koja nastupa u ime studenata. Ostaje otvoreno pitanje da li oni ne žele da se prošire ili u Crnoj Gori ne postoji klima za tako nešto. Ali širenje bi trebalo da bude prvi zadatak.

CdM: Demokrate su se upustile u najprizemniju kampanju informerskog pljuvanja po studentima iz ove grupe. Svaki njihov post na društvenim mrežama je, doduše, izvodio više ljudi na ulice. Kako vidiš dalje korake? Da li ima prostora za ispunjenjem zahtjeva?

Bešlin: Političari sa crvenim kravatama su targetirali studente na krajnje neljudski način. Pritom vidimo da su kreatori tih saopštenja ljudi koji su završavali sumnjive fakultete po Beogradu. Samim tim je i u osnovi toga korupcija i kupoprodaja lažnih diploma.

Nažalost, moj osećaj je da društvo u Crnoj Gori nema tu vrstu političke kondicije koju zahtevaju dugotrajniji protesti. Samim tim je radikalizacija i fokusiranje protesta potrebna da bi se izvršio pritisak na vlast. Međutim do te radikalizacije za sada nije došlo. Moguće zbog toga što je izostala najšira društvena mobilizacija. Širenjem se snaži legitimitet.

CdM: Je li to onda poruka za kraj?

Bešlin: Da. Ako bih morao da dajem savete: širenje unutar studentske populacije, široka građanska mobilizacija, odnosno, dobijanje legitimiteta od strane građanstva, i na kraju radikalizacija u cilju ispunjenja zahteva.

Dušan Pajović (CdM/foto: Autonomija)