Imenica predator u naš četvoroimeni jezik došla je iz engleskog i prvenstveno znači napadač, istrebljivač, grabljivac. Etimološki reč potiče iz latinskog jezika i osnovno značenje joj je pljačkaš. Upravo zbog činjenice da je letnju sezonu napada, uvreda i orkestrirane kampanje protiv Crne Gore u Srbiji pokrenuo patrijarh Irinej, a da su njegovi motivi, sam to nije krio, prevashodno finansijsko-materijalne prirode, ovaj se udar ne može drugačije okarakterisati nego kao predatorski. Prisvajanje tuđe imovine u stranoj državi ne može imati drugo ime. Daljim konsultovanjem rečnika stiže se i do toga da cilj predatora nije samo preživljavanje, već težnja za dominacijom vlastite vrste, istrebljenjem neke druge vrste. Tako je u životinjskom svetu, u ljudskim društvima, predator bi se zadovoljio i time da se “odmetnuta” nacija vrati svojim, kako često ističu, “pradedovskim korenima”. Osim Crnogoraca, navedena antilogika srpskog nacionalizma se odnosi i na Bošnjake. U manjoj meri na ostale narode u regionu, s kojima je Srbija u permanentnom stanju neobjavljenog rata.

“Kosovski zavet”

U tom kontekstu, većinska Srbija i dalje igra ulogu detonatora Balkana, tačnije, postjugoslovenskog regiona. Narativ je nepromenjen od kraja osamdesetih godina 20. veka i tiče se položaja Srba u regionu, njihove, navodne, ugroženosti i konstantne potrebe da ih se “zaštiti” destrukcijom susednih država u kojima žive, ili ako je moguće pripajanjem delova teritorija tih država. U danima kada su predstavnici režima zauzeti pregovorima sa kosovskim vlastima, na braniku “zaštite” srpstva se nalazi opozicija.

Dok Aleksandar Vučić i njegova premijerka sve frekventnije i direktnije upozoravaju da je Kosovo izgubljeno i da se iz dijaloga nema šta očekivati, kao da mir i stabilnost u regionu građanima Srbije ništa ne znače, opozicija se fanatizuje i dolazi na pozicije s kojih je Vučić otišao 2008. kada je napustio Šešelja. Možda je i veći problem što je sam Vučić te pozicije napustio samo retorički i čini se, samo privremeno i taktički. Već je rečeno da i vlast i opozicija u Srbiji iz svojih nacionalističkih šinjela, srpsko pitanje vide isključivo kao teritorijalno. Tako je bilo i devedesetih godina. Teritorijalni okvir nacionalnog pitanja nužno vodi ka nasilnim promenama granica na Balkanu.

Novi opozicioni Savez za Srbiju, pod predvodništvom Dragana Đilasa i Vuka Jeremića okupio se na “kosovskom zavetu”, a njegovi lideri, uključujući i ekstremno desničarske Dveri i verovatno DSS, rešeni su da zauzimaju prazan prostor koji ostaje iza Vojislava Šešelja i njegovih radikala. Osim “borbe” za Kosovo sa beogradskih Terazija i optužbi protiv Vučića za izdaju, drugi stub ove koalicije je borba za demokratizaciju Srbije. Tragično je da srpska opozicija, posle pune tri decenije i uprkos svemu kroz šta je društvo prošlo, još nije naučila osnovne elemente političke teorije – nacionalističko ili demokratsko! Ne možete imati “drveno gvožđe”, kako je upozoravala istoričarka Latinka Perović, nije se još rodio “krokodil vegetarijanac”, plastičniji je bio Nenad Čanak.

Pokušaje sličnog amalgamisanja je imala opoziciona alternativa vladajućim komunistima sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Znamo kako se završilo – niti su uveli demokratiju, niti su zaštitili naciju. Potom je istu grešku ponovila opozicija Miloševiću devedesetih godina prošlog veka. I najzad, isti film sa intelektualno sve inferiornijim, ali sve ekstremnijim akterima gledamo ponovo. Da li će ikada srpsko društvo nešto naučiti iz tragičnih posledica i istorijskih grešaka koje je počinilo prethodnih decenija?

Zagovaranje zamrznutog konflikta

Osim protivljenja Briselskom dijalogu između Srbije i Kosova i zagovaranju tzv. zamrznutog konflikta, odnosno otvaranju novog konflikta između Srba i Albanaca, novi opozicioni Savez za (veliku) Srbiju se posebno koncentrisao na pretenzije prema Crnoj Gori. Imajući u vidu rusku opsesiju Crnom Gorom, izvesno i zbog toga što detalji sudskog procesa za pokušaj državnog udara (16. oktobra 2016) i ruska umešanost u ovaj teroristički akt sve jasnije izlaze na videlo, čitava prokremljovska menažerija i svekoliko crkveno, političko, intelektualno i medijsko ruskokolonaštvo i udvorištvo u Srbiji se ustremilo poslednjih nedelja protiv Crne Gore.

Ne može se oteti utisku da je reč o organizovanoj akciji koordinisanoj iz jednog centra. Sezonu anticrnogorske histerije otvorio je srpski patrijarh koji je položaj Srba u jedinoj građanskoj državi na Balkanu uporedio sa fašističkom NDH, a položaj crkve sa vremenom Osmanskog carstva. Irinejeva izjava, izgovorena, kakvog li paradoksa, upravo dok je bio gost u Crnoj Gori, na moralno nepodnošljiv način relativizuje fašizam i genocid nad Srbima u NDH.

Intelektualno najograničeniji srpski patrijarh u poslednjih najmanje sto godina ne može znati da se upoređivanjem i sravnjivanjem fašizma sa bilo čime, neminovno vrši njegova normalizacija. Uz to, svako ko zna koliko je Srba ubijeno u NDH, koliko je sveštenika ubijeno, crkava srušeno i zapaljeno, morao bi se zapitati koliko ima smisla komparirati sa današnjom situacijom u Crnoj Gori, gde na ekskluzivnim lokacijama u crnogorskim gradovima niču monumentalni i sa arhitektonske strane vrlo kontroverzni hramovi Srpske crkve. SPC upravo ima hegemoniju u javnom prostoru.

O hotelskim lancima i neoporezovanim biznisima Srpske crkve u Crnoj Gori izlišno je i govoriti. Trebalo bi podsetiti i na činjenicu da je država Crna Gora suštinski pristrasna u korist SPC, jer ne dopušta pristup vernicima i sveštenstvu obnovljene Crnogorske crkve da vrše verske obrede u hramovima nastalim pre 1918. koje je gradila Crna Gora i njena autokefalna crkva. Svi verski objekti se danas nalaze u vlasništvu crkvene organizacije koja je Crnoj Gori tuđa i ne krijući to, otvoreno prema Crnoj Gori njenoj državnosti i identitetu neprijateljska. Urgentnost donošenja novog zakona o verskim zajednicama zbog svega toga postaje imperativ i društvena potreba u Crnoj Gori.

“Identitetski genocid”

Irinejevu izjavu najtiražniji režimski tabloid u Beogradu dočekao je uz velika slova na naslovnici: “Milo gori od Pavelića!“ Književnik Toma Marković ironično je Irinejevu letnju bombu nazvao: “Jasenovac na pjenu od mora“. Patrijarha je ubrzo podržalo čitavo stado ekstremnih nacionalista i ruskokolonaša u Beogradu. Proruski potpredsednik Vlade Srbije, Nenad Popović, u svojstvu vicepremijera je izgovorio retku budalaštinu , “identitetski genocid” nad Srbima u Crnoj Gori. Zbog čega li mu neko ne objasni smisao i definiciju pojma genocida?! Ili neka pređe Drinu i uveri se u posledice prakse stvarnog genocida.

Čak je i nerežimska televizija N1 dovela u studio nacionalističkog istoričara Čedomira Antića koji već godinama haranguje protiv Crne Gore i proziva vlasti u Beogradu zbog, navodnog, odsustva volje da urade nešto “efikasno” u zaštiti Srba u susednoj državi. Svi mediji su preneli izjavu predsednika Srpskog nacionalnog saveta u Crnoj Gori, Vuksanovića da je položaj Srba u Crnoj Gori nepodnošljiv. Mediji su prenosili i propagandu ruskog gebelsovskog Sputnika da je Crna Gora pred ekonomskim slomom. Ponovo se zavrteo tvit lidera klerofašističkih Dveri da će crnogorsko primorje uskoro opet biti srpsko.

Vuk Jeremić, “šovinista šešeljevskog tipa”, kako ga je nedavno nazvao njegov politički otac, Boris Tadić, rekao je da su Srbi u Crnoj Gori “najugroženiji narod u Evropi”. Istoričar i potpredsednik SPS-a, Predrag Marković je u državnoj Politici antifašističku Crnu Goru, jedinu zemlju u regionu u kojoj se ne vijore barjaci kolaboracije, nazvao “duhovnim” nastavljačima kvislinga Sekule Drljevića. Ministar za širenje mržnje prema susedima, Vulin, ničim izazvan je dao provokatorsku izjavu – “Mi nećemo kao neke druge zemlje iznajmljivati zaštitu svog neba…” – sa ciljem da uvredi Crnu Goru, čiji vazdušni prostor je od nedavno pod zaštitom NATO saveza.

I da ne bi zaostao za opozicionim jurišnicima, ili svojim ministrima, a i uvek je dobro skrenuti pažnju sa neprijatne teme kosovske kapitulacije i poraza, predsednik Srbije je obznanio da poziva predstavnike srpskih nacionalističkih i proruskih stranaka iz Crne Gore na savetovanje. Zanimljivo bi bilo, kada bi u Srbiji postojali i takvi glasovi, upitati koji su tačno kriterijumi uzeti prilikom slanja pozivnica na ovo savetovanje?!

Političari koji su pozvani na rukoljub u Beograd (Knežević, Bulatović, Milačić…) politički su marginalci i uzimajući u obzir rezultate poslednjih izbora, predstavljaju manjinu, ne u Crnoj Gori, već su manjina i kada je reč o Srbima u toj državi. Ipak, tu je reč o političkoj manjini koja je jasno podanički i poslušnički orijentisana prema Rusiji i manjini koja je, pokazalo se, spremna da legalne metode političke borbe zameni nasilnim, rušeći državu u kojoj žive i protežirajući velikosrpstvo sa svim za njega karakterističnim ciljevima. Jedan od ključnih tiče se i nestanka samostalne Crne Gore i negiranja njenog istorijskog, nacionalnog i kulturnog identiteta. Takvi “Srbi“ su bili potrebni svakom režimu u Beogradu u poslednjih trideset godina.

Jedan narod, jedna država, jedan vođa!

Recimo i to, Srbi u Crnoj Gori nisu ni dijaspora, ni iseljenici, ni okupirani delovi organske nacije, već autohtoni narod Crne Gore. To se danas negira, a Vučić je nedavno imao izjavu koja je prekopirani stav laktaškog odlazećeg firera – Dodika. On je rekao da ne postoje hrvatski Srbi, crnogorski Srbi ili slično, već da postoje samo Srbi: “Mi smo Srbi jedan narod i istom rodu pripadamo”, rekao je predsednik svih građana Srbije. Ipak, ova esencijalizacija nacije, osim što negira istoriju i etnogenezu različitih delova srpskog naroda na Balkanu, karakteristična je za sve ekstremno desne ideologije. Ovome se moglo naučiti samo u Šešeljevoj školi političke i nacionalne ideologije. I kao koncept, kao i ostali šešeljevski koncepti, potpuno je neoriginalan. Navedena vrsta unifikacije ili nacionalnog “gleichschaltunga”, prema istorijskim zakonitostima zavrašava se usklikom: Jedan narod, jedna država, jedan vođa!

I kao i uvek kada je potrebno pojačati pritisak na Crnu Goru, javi se tužna politička olupina koja je dva puta birana na neposednim izborima za predsednika te države. Uvek na usluzi srpskim ili ruskim namerama da se za sitan interes podrije vlastita država, unize i identitetski negiraju ljudi koji su ga birali, Momir Bulatović, sa stalnim mestom življenja u studiju ruskog propagandnog Sputnika, oglasio se ovoga puta u tiražnom provladinom Blicu i sa frekvencija, takođe, provladine Prve srpske televizije. Obrazlaganje njegovih teza vodilo bi u političko lešinarenje.

Naposletku, kada je reč o Crnoj Gori, sada već konstantnim pritiscima i potpuno normalizovanoj anticrnogorskoj histeriji – u Srbiji se izbrisala granica između vlasti i opozicije, između ozbiljnog i tabloidnog novinarstva, između režimskih i opozicionih medija, između kafanskih narativa i intelektualnih rasprava. Društvo u kome se opozicija i vlast takmiče u nacišovinizmu i desnom ekstremizmu – ne može biti uspešno društvo slobodnih i zadovoljnih građana. Već ta činjenica, šta je u Srbiji tačka kompeticije dovoljno govori. Primera radi, u Crnoj Gori, poslednjih meseci, dominantna tema političkih sporenja vlasti i opozicije jeste – ko je veći i iskreniji Evropljanin i zagovornik što bržeg uključivanja u EU.

***

I dok diže moralnu paniku zbog navodne ugroženosti ćirilice u Crnoj Gori, iako ne postoji zvaničan akt, izjava ili bilo koji gest od strane nekog crnogorskog subjekta koji bi o tome svedočio, dakle, reč je o utisku – Srbija državnom represijom proteruje latinicu. Ako bi Crna Gora htela zaista diskriminaciju bilo koje zajednice, primenjivala bi metode koje Srbija odavno primenjuje. Predlogom novog zakona, kazne za pisanje latinicom, nije šala, kretaće se i do milion dinara! I to je poželjni model koji rusifikovani srpski nacionalizam nudi. Podaništvo i bespogovorno kvislinštvo prema diktaturi iz Kremlja i žandarisanje po regionu, uz neprekinuti narativ o srpskoj ugroženosti svuda tamo gde postoji teritorijalna pretenzija.

Crna Gora i Bosna i Hercegovina ostaju jezgra velikosrpskog projekta koji se posle poraza devedesetih i zbunjenosti posle 2000. sada potpuno reafirmisao, spreman da svoj “magnum crimen“ ponovi. Srpski nacionalizam nikada neće pristati na ravnopravnost u državama čije teritorije smatra “svojim“. Ako vlast i popusti, tu je opozicija da nastavi i pojača. Ako se i opozicija uspava, tu je provincijalna i do fanatizma zagrižena intelektualna elita kao “ čuvar vatre“.

Sledi godišnjica “Oluje“, neka se pripremi Hrvatska. Posle toga, u septembru, ide referendum o imenu Makedonije, a nakon toga izbori u Bosni i Hercegovini. Puno posla za pretenzije Srbije u regionu. Samo da se srpsko društvo ne posveti sebi. Tada bi videlo užase najzaostalije ekonomije zapadnog Balkana, najnižeg BDP-a, najbednijih zarada u regionu, najviše indekse korupcije, najlošije stanje u medijima, ali i najviše mafijaških obračuna na ulicama. Zbog toga je uvek lepše gledati “preko plota“ i štititi vaskoliko, a uvek ugroženo, srpstvo.

(Avangarda)