Poznata je rečenica čehoslovačkog političara Zdenjeka Mlinarža da „mraz dolazi iz Kremlja“. Tako je bilo u Pragu u avgustu 1968. kada je Čehoslovačka okupirana. Leto je pretvoreno u zimu. Srbija ide suprotnim smerom. Hladni i snežni januar je na dan dolaska ruskog predsednika Vladimira Putina u Beograd, pretvoren u sunčan i relativno topao dan. Rusija nema nameru da Srbiju okupira, ali se Srbija sama nudi. Dan dolaska ruskog predsednika u Beograd, 17. januar 2019. godine, zbog načina na koji je dočekan, dobio je naziv – Putindan. Ovo je četvrta poseta predsednika Rusije Beogradu. Prethodne nisu imale spektakularne rezultate. Tom nizu bi trebalo pridružiti i ovu posetu. Bio je to četrnaesti po redu susret Putina i Vučića za manje od sedam godina koliko je potonji na vlasti u Srbiji. Prema računicama, Tito i Brežnjev se nisu sastali toliko puta. Međutim, očekivanja nisu ispunjena ni sa jedne strane, kada je reč o državnim poslovima. Lične sujete i dnevnopolitički marketing je zadovoljen. Ukratko, Srbija nije Rusiji dala željeni diplomatski status za tzv. humanitarni centar koji su Rusi otvorili u Nišu. Priželjkivana ruska baza, kako mnogi na Zapadu strahuju, još je daleko od realizacije. Ipak, američka vojna baza na Kosovu i potencijalna ruska baza u Srbiji – kulisa za ozbiljan sukob.

Vučićevo najvažnije očekivanje od Putina – podrška za obevezujući sporazum između Srbije i Kosova, takođe, nije ispunjeno. Na konferenciji za novinare sa srpskim predsednikom, Vladimir Putin je rekao da Rusija zatvaranje kosovskog problema vidi kao obostrano prihvatljivo rešenje, ali samo „na osnovu rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN“. To, u stvari, znači da Rusija ne podržava bilo kakav kompromis između Beograda i Prištine. Rezolucija SB UN iz 1999. godine, odavno je kao i stotine drugih rezolucija, na groblju političkih ideja i manje ili više dobrih namera. Realnost je nešto sasvim drugo. U međuvremenu Kosovo je 2008. proglasilo nezavisnost. Preko stotinu država je priznalo samoproglašenu državu, a Međunarodni sud pravde je 2010. dao mišljenje, prema kome, Deklaracija o proglašenju nezavisnosti Kosova jeste u skladu sa međunarodnim pravom. Putinov uslov za rusko prihvatanje sporazuma Srbije i Kosova bi podrazumevao da kosovski Albanci prihvate da ponište vlastitu nezavisnot, vrate se u državno-pravni sistem Srbije, dok bi sve one države, pa i najuticajnije zemlje Zapada, trebalo da povuku svoja priznanja Kosova. U realnoj politici poruka je jasna. Rusiji je potreban dugotrajan zamrznuti konflikt na Kosovu, da bi preko njega mogla da destabilizuje i Balkan i Evropu, ali i da vrši upliv u politiku Srbije. Najzad, dan pre dolaska u Beograd, savetnik ruskog predsednika, Jurij Ušakov je izjavio da će Rusija tražiti potvrdu svakog dogovora Beograda i Prištine u Savetu bezbednosti UN, gde raspolaže pravom veta. Time bi bilo kakav dogovor i sporazum Srbije i Kosova, koji bi podrazumevao priznanje nezavisnosoti, bio oboren u UN.

Druga najvažnija stvar oko koje je Beograd očekivao rusku podršku, ticala se izgradnje gasovoda, tzv. turskog toka, preko Srbije. Bila bi to kompenzacija za propali, u Srbiji obogotvoreni, Južni tok. Na velike nade i očekivanja vlasti u Srbiji i medijska spinovanja o tome da stiže spasonosni ruski gas, sledio je hladan tuš od najdražeg gosta: „Mi praktično pripremamo taj posao, ali na kraju krajeva sve će zavisiti od drugih zemalja, izmedju ostalog i zemalja EU.” Putin je direktno uputio Beograd da kompromis traži u institucijama Evropske unije. Među potpisanim ugovorima, od kojih su mnogi tek bilateralna Potemkinova sela, najbizarniji i najzanimljiviji je onaj u oblasti kosmičkih istraživanja. Trebalo bi podsetiti da Srbija, kao jedna od tri najnerazvijenije zemlje u Evropi, prednjači i u mračnoj statistici da više od polovine škola nema adekvatan toalet. Da ne pominjemo upotrebu kompjutera u nastavi kao nedostižan san. Ali, neka se vanzemaljci pripreme. Rusko-srpski savez kreće u intergalaktičku ekspanziju. Ipak, dalja ruska penetracija u srpska energetska postrojenja i pitanja u oblasti vojno-tehničke saradnje govori da Rusija dugoročno i dubinski želi da preuzima „duboku državu“ u Srbiji.

Posebna tema je način na koji je Vladimir Putin dočekan u Beogradu. Doček je prevazišao sve do sada viđene lokalne snishodljivosti i provincijalna podaništva u regionu, prema velikim silama. Osnovana je pretpostavka da bi ovakav doček, sa neuporedivim poltronstvom i gubljenjem osećaja za meru, bio moguć možda samo u Severnoj Koreji. Ali greše oni koji to misle. U državi Kim Džong Una organizacija bi bila besprekorna, improvizacije ne bi bilo, protokol bi bio poštovan i generalno, petokolonaško-poltronska politika bi bila manifestovana na mnogo višem nivou i sa više dostojanstva nego što je to u naprednjačkoj Srbiji. Istoričar Dragan Markovina ocenio je srpski doček Putina kao „mešavinu provincijalnog kompleksa i najgorih Miloševićevih skupova“. Najpre je vladajuća i jedina preživela stranka u Srbiji izvršila nasilje nad društvom i građanima ne bi li sakupila projektovani broj građana na platou kod hrama gde je dolazio ruski predsednik. Zaposleni u državnim institucijama su dobijali direktne ucene u kojima im se pretilo gubitkom posla. Beograd je bio u blokadi što zbog rute kretanja ruske delegacije, a mnogo više zbog oko 1.300 autobusa koji su po vanrednom rasporedu došli u Beograd. O hiljadama pristiglih policajaca iz unutrašnjosti da se ne govori. Toga dana u Srbiji je, kada je reč o državnim službama, bio neradni dan. Koliko će to koštati srpsku ekonomiju, teško je reći. Beograđani su toga dana išli peške, a centralne gradske ulice su pretvorene u javni toalet za ljude iz unutrašnjosti koji su sate proveli blokirani u autobusima. Kako je primetio novinar Vlado Vurušić, “onakav veličanstveni, ali ipak udvornički pa i groteskni doček kakav je u Srbiji imao, ruskom predsjedniku Vladimiru Putinu ne priređuju više ni u ruskim provincijskim gubernijama, možda bi tek Ramzan Kadirov u Čečeniji priredio takav pir”.

Raspored Vladimira Putina je bio zagušen, a srpske želje nisu usaglašene sa njegovim protokolom. Prilikom posete Hramu Sv. Save, Aleksandar Vučić je molećivo pitao patrijarha da umoli Putina da se obrati izmrcvarenim ljudima koji su nagurani na platou ispred hrama. Prethodno je na press konferenciji sam Putin rekao da nije predviđeno da govori na političkim skupovima, izgovorivši se time da nema prevodioca. Vladimir Putin istrajao je na tome da neće govoriti okupljenoj masi od više desetina hiljada ljudi, uputivši joj svega tri reči: „Hvala na prijateljstvu.“ Ton je pomalo ličio na decembarski kontramiting iz 1996. kada se Slobodan Milošević prezrivo obratio okupljenoj masi svojih pristalica rečenicom: „Volim i ja vas.“

Mimo državno nametnutog oduševljenja, kao da se konačno ispunilo proročanstvo o povratku Hrista na zemlju, drugih reakcija u društvu nije bilo. Izuzeci su bili retki i marginalni. Najuticajnije nevladine organizacije uputile su pismo javnosti kao vid protesta zbog “glorifikacije autoritarnog režima Vladimira Putina u Srbiji”. Liga socijaldemokrata Vojvodine je osim saopštenja u kome je upozorila da „neće nikad pristati na to da se mera patriotizma u Srbiji meri odanošću stranoj državi, pa makar to bila i Rusija”, okačila i transparent sa natpisom: „Srbija nije Rusija“ i zasula Vojvodinu nalepnicama: „Putin, go home“. To je sve od neslaganja što se moglo videti u javnom prostoru. Ključna opoziciona grupacija, desničarski Savez za Srbiju, takmičio se u populističkom „putinoljublju“ sa režimom. Mučno je bilo čitati tih dana njihova pisma i izjave.

Očekivano, najveći srpski praznik, Putindan, nije mogao proći bez dežurnih predstavnika vazda ugroženog i golorukog srpstva iz regiona. Posebno iz onog regiona gde upravo pozvani politički predstavnici Srba služe ruskoj politici destabilizacije evropskog jugoistoka. Da bi balkansko vašarište bilo potpuno, bio je tu i jedan orden, kome je pridata bezmalo magijska moć; svoju rolu je imao i član Predsedništva susedne BiH, Milorad Dodik; tačku sa ponižavajućim kafanskim zavijanjem u mikrofon je izveo šef srpske diplomatije, Dačić; a ništa manje tužno nije bilo i infantilno i udvoričko oduševljenje, zbog jednog minuta provedenog sa Putinom, šefova prosrpskih partija iz Crne Gore, kojima se sudi za pokušaj terorizma (uz podršku ruskih službi) u oktobru 2016; naposletku, crkvena zvona, počasni plotuni, okićena prestonica u čast Imperatora i jedini nedužan – mali pas, rase šarplaninac. Putinovo lice, uglavnom ozbiljno i naučeno da ne odaje emocije i raspoloženje, ovoga puta nije moglo da sakrije mešavinu iznenađenja, prezira i podsmeha cirkuskim tačkama koje su mu priredili lokalni balkanski podanici. O naslovnicama režimskih tabloidnih listova i specijalnim programima provladinih televizija, a u Beogradu, poput kakve postsovjetske despotije, sve su takve, izlišno je i govoriti. Fantazije, laži, najbrutalnija zamisliva propaganda i spinovanje, zaista su probili sve granice do sada viđenog.

Iako su konkretni dometi ove posete vrlo skromni, a državni interesi Srbije i njen nominalni evropski put sve ozbiljnije ugroženi, dvojica predsednika su izvukla jasnu političku korist. Rusija je zbog aneksije Krima i agresije na istok Ukrajine pod međunarodnim sankcijama, ekonomija zemlje je u teškoj situaciji, a Vladimir Putin, izuzimajući neke od postsovjetskih diktatura, još malo gde može da ode u državnu posetu. Boravkom u Srbiji dobio je potvrdu svoje imperijalne uloge, ali je i pokazao Zapadu da postoji jedna zemlja na svetu gde se njegova reč bespogovorno sluša. Takođe je pokazao da je u stanju da jedinu preostalu rusofilnu državu u ovom delu sveta, još i kandidata za članstvo u EU, čvrsto veže za ruske interese. S druge strane, Aleksandar Vučić je pokazao da može, makar i uz prisilne mere, da izvede veći broj ljudi na beogradske ulice od opozicionih stranaka, da uživa načelnu podršku zvanične Rusije i da je sposoban da povrati svoj poljuljani legitimitet i samopouzdanje usled sve masovnijih opozicionih protesta na ulicama. Cena koja će Srbiji biti ispostavljena za ovaj kratkoročni politički cilj, biće predmet analiza narednih meseci i godina. Ali, Vladimir Putin je rekao da će Srbija i Rusija “zajedno pobediti”. Samo ostaje da se vidi u kom sukobu i protiv koga.

I zapadni, ali i neki uticajni ruski mediji, poput Komersanta, sa podsmehom su izveštavali o tome kako se Srbija, kao siromašna ruska gubernija, bacila ničice i „prosula“ pred Putinom. Najuticajniji ruski dnevnik, Komersant piše kako je Vučić „snishodljivo i svesno pristao na ulogu Putinove senke”, jer, cinično primećuje list, pozicija Putina u Srbiji je neupitna, što se ne može reći za poziciju Aleksandra Vučića. Mediji u regionu su se pitali zbog čega je bio potreban toliko neodmeren doček Putina u Beogradu, tražeći motive između toga da se želela poslati poruka EU da Srbija ima alternativu, do toga da je Vučić želeo da učvrsti svoj, protestima poljuljani rejting, pa sve do toga da vladajuća stranka bilduje rusofiliju, kao važan elemenat srpskog nacionalizma, pred potpisivanje sporazuma sa Kosovom. Pomenuti Vlado Vurušić je motive za doček u kome je Srbija pod noge bacila vlastiti državni suverenitet nalazio i u ličnim osobinama, jer je „Vučić balkanski skorojević te političar ograničenog kalibra pa mu treba i takvo vazalsko iskazivanje časti velikom i moćnom stranom caru koji mu je uzor i od kojeg očajnički želi pomoć.“

Poseta će imati i negativne posledice po odnose u regionu. Podanički doček Putinu i faktičko svrstavanje Srbije na rusku stranu u sve opasnijoj geopolitičkoj podeli, dodatno će je udaljiti i od regiona i od Evropske unije. Uostalom, kako je primetio pisac Tomislav Marković u nedavnoj kolumni: „Srbija već godinama u regionu ne vodi sopstvenu, već spoljnu politiku Rusije. A ruski režim nije zainteresovan za napredak i demokratizaciju balkanskih zemalja, naprotiv. Rusiji je u interesu destabilizacija regiona…” U Crnoj Gori je primećeno da su se srbijanskim predsedničkim avionom prevozili, na susret s Putinom, partijski lideri optuženi za terorizam i na osnovu dokaza koje je zvanični Beograd dostavio crnogorskim organima. U Bosni i Hercegovini je, očekivano, veoma loše odjeknula Vučićeva glasna zahvalnost Putinu zbog veta u Savetu bezbednosti na britansku Rezoluciju o osudi genocida u Srebrenici iz 2015. godine. Teško je opet se vraćati na to da SB UN ne presuđuje o genocidu, već međunarodne sudske instance, a da su oba međunarodna suda presudila da je reč o genocidu. Naposletku, Rusija i nije stavila veto da bi “zaštitila” Srbiju, već naprotiv. Veto je bio u svrhu podrške politici negiranja zločina, u cilju dalje identifikacije Srbije sa Miloševićevom zločinačkom politikom. Samo Srbija koja nije raščistila sa zločinom, koja se nije demokratizovala, može biti i dalje u sukobu sa regionom i Evropom, a time dugoročno oslonjena na Rusiju – faktor destabilizacije regiona.

U narednom periodu, građani Srbije, snosiće konsekvence političkih odluka i svrstavanja svoga sve autoritarnijeg lidera. U svemu tome postoji, ipak, jedna uteha. Sve naglašenija antizapadna i bespogovorno poslušnička rusofilska politika naprednjačkog režima nije u nesaglasju sa opredeljenjem većine građana Srbije, njene intelektualne i političke (i opozicione) elite. Kao i tragičnih devedesetih godina prošlog veka, čini se da će Srbija, uz visok stepen unutrašnje saglasnosti, i ovaj put – nasuprot vremenu i istoriji. Cenu takvih odluka snosiće buduće generacije. Ipak, ako Aleksandar Vučić i nije definitivno prelomio u smeru konačne proruske orijentacije Srbije, a čini se da nije i da i dalje želi da igra na žici između istoka i zapada sa sve užim manevarskim prostorom, jedno je ipak učinio. Dubinskom, agresivnom i sistematskom rusifikacijom države i društva u Srbiji, napravljene su kulise da sledeća vlast u Beogradu bude zaista i do kraja, bez dileme i rezerve, produžena ruka ruske politike na Balkanu. Biće to centralna zaostavština naprednjačke decenije u Srbiji.

(Avangarda)