Metafora o „zlatnom dobu“ ?esta je u opisivanju doga?aja iz prošlosti. Neretko se koristi i formulacija „Periklovo doba“, koje bi trebalo da opiše procvat u svim sferama života, ali i izraz „Avgustovo doba“. Ovo poslednje poznato je i kao „Pax Augusta“. Posle niza spoljnih i unutrašnjih ratova u anti?kom Rimu, vreme vladavine Oktavijana Avgusta (27. g. p.n.e. – 14. g.n.e.) bilo je obeleženo periodom mira. Da bi se istakla njegova važnost, smišljena je navedena sintagma. Druga klju?na karakteristika avgustejskog doba bio je procvat kulturnog života. Me?u mnogima, trojica velikih pesnika obeležila su ne samo vladavinu Oktavijana Avgusta, nego i istoriju Rima: Vergilije, Horacije i Ovidije. Poslednji iz trijade, možda i najbolji, ostavio je ?ove?anstvu uz ljubavne elegije, mitološku poeziju i znamenite „Poslanice s Crnog mora (Epistulae ex Ponto)”. Istorija do danas nije utvrdila jasne razloge zbog kojih je najdarovitiji pesnik prognan iz Rima. Pretpostavlja se da crimen nije bio politi?ki. Ipak, pesnik je patio i molio da mu bude dozvoljen povratak. Vladari su ostali tvrdi u svojoj odluci, a pesni?ka patnja nije pomogla umetnosti. Ipak, „Poslanice s Ponta“ osta?e ve?iti simboli umetni?kog progonstva.

***

dve sedmice u Parizu je umro prof. dr. Stanko Lasi?, jedan od najcenjenijih hrvatskih i jugoslovenskih intelektualaca druge polovine 20. veka. Bio je jedan od utemeljitelja „krležologije“, književni istori?ar i teoreti?ar svetskog glasa. Ko nije ?uo za Lasi?a ili ga ?itao, teško mu je objasniti njegov zna?aj, ali i gubitak za hrvatsku i evropsku kulturu. Ipak, pažnju privla?i mesto odakle se Stanko Lasi? seli iz realnog sveta u istoriju književnosti i kulture da tamo ostane zauvek. Pariz. ?ovek koji je javno rekao da se stidi svog hrvatskog porekla kada su pripadnici HVO-a srušili Stari most u Mostaru, bio je persona non grata za medije, ali i ve?i deo društva i intelektualne elite u Hrvatskoj.

Slu?aj je hteo da je približno u isto vreme u Be?u preminula Ksenija Bogdanovi?, životna saputnica slavnog jugoslovenskog i beogradskog vajara, Bogdana Bogdanovi?a. Bogdanovi?i su se u be?ko izgnanastvo preselili u jeku Miloševi?evih agresivnih ratova 1993. godine. Prethodno, Bogdan Bogdanovi?, vajar, arhitekta i umetnik evropskog formata, profesor Arhitektonskog fakulteta i gradona?elnik Beograda (1982–1986) je napustio ?lanstvo u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (1981). Ovu instituciju smatrao je važnim sau?esnikom u politici zlo?ina.

Zbog nepristajanja na nacionalisti?ko ludilo i nemirenje sa ratovima koje je Miloševi?eva Srbija vodila protiv svojih suseda, autor najpoznatijih jugoslovenskih spomenika, me?u njima i Kamenog cveta u Jasenovcu, prošao je retko uporedivu društvenu i medijsku torturu. Njegovim re?ima: „Da sam o?utao, živeo bih danas mirno i sramno. Ali, o?utati se nije moglo.” „Ukleti neimar“ trpeo je pogrde, pretnje, uvredljive poruke i natpise u zgradi u kojoj je živeo, no?ne pozive. Bez dileme, apokrifni autor je u njegovoj zgradi napisao: „Ustašo, napolje iz Srbije!“ Sve to ga je utvrdilo u stavu da je Beograd za njega postao nemogu?i grad. “Nisam mogao da zamislim život bez Beograda. A onda je došao trenutak kada sam morao da odem, jer grad koji sam voleo i poznavao nije više postojao“, napisa?e kasnije.

Treba li podsetiti da je jedan od najprevo?enijih hrvatskih književnika, Predrag Matvejevi?, proveo decenije u izgnanstvu. Posle niza pretnji i „upozorenja“ istori?ar, profesor Beogradskog univerziteta i cenjeni vizantolog, jedan od kreatora alternative nacionalisti?kom ludilu u Srbiji, Ivan ?uri?, prerano je napustio ovaj svet (1997), žive?i u francuskom progonstvu, daleko od rodnog Beograda.

Beograd je napustio i Mirko Kova?, dok su iz Zagreba, me?u ostalim, oterane Slavenka Drakuli? i Dubravka Ugreši?. Prethodno oglašene za „veštice“. Možemo i dalje u prošlost, posle brojnih napada i osporavanja Beograd je napustio i Danilo Kiš. Radomir Konstantinovi? je ostao. Ali je svoju egzistenciju u Srbiji determinisao kao unutrašnji egzil.

Svi pomenuti i mnogi drugi progonjeni imali su duboko li?ne motive zbog kojih su napustili društvo u kome su živeli, svoj posao, ku?u, prijatelje, ?esto i porodicu. Niko lako i rado ne odlazi u progonstvo. U domenu intimnog su ostale sve uvrede i pritisci sa kojima su se suo?avali svakodnevno na ulici, radnom mestu ili u medijima. Miladin Životi?, poznati beogradski filozof praksisovac, profesor Univerziteta i jedan od predvodnika antiratnog angažmana u Srbiji s po?etka devedesetih je u danu kada je iznenada preminuo doživeo ružan napad na ulici u Beogradu od strane nepoznate žene, koja je mislila da se atakom na njega obra?unava sa neprijateljem. Nakon toga incidenta, srce ga je izdalo.

Zbog svega toga, „naša“ balkanska progonstva, pre imaju karakter ostrakizma, nego vladarskog progona. Najpoznatiji jugoslovenski disident, Milovan ?ilas, uprkos državnoj represiji, kojoj je bio izložen i devedetogodišnjoj zatvorskoj kazni u Titovoj Jugoslaviji, pra?enoj medijskom kampanjom, nije napuštao Jugoslaviju. Odlazio je na Zapad, kada nije bio zatvoren, ali se i vra?ao. Progoni ljudi devedesetih, bili su klasi?ni ostrakizmi – široko društveno odbacivanje onih koji se nisu uklapali u nacionalisti?ko-fašisti?ki obrazac u koji je ?itavo društvo potonulo.

***

U robovlasni?koj demokratiji anti?ke Atine u 5. veku p.n.e. institut „ostrakizma“ je bio uobi?ajena pojava. Krajem godine ili po?etkom nove, atinska skupština je svojim ?lanovima postavljala pitanje da li bi nekoga trebalo prognati iz grada. Ako je odgovor bio pozitivan, po?etkom marta bi usledilo glasanje na Agori. Na plo?ici od pe?ene gline, koja se nazivala „ostrakon“, odatle i naziv ?itavog fenomena, ispisivalo bi se ime osobe koju bi trebalo prognati, jer je procenjeno da bi mogla da predstavlja politi?ku ili društvenu opasnost. Li?nost koja bi „prikupila“ najviše plo?ica sa svojim imenom, od približno oko 6.000 glasa?a, dobila bi kratak rok da napusti grad i ode u desetogodišnje progonstvo. „Izborne“ prevare i stotine plo?ica ispisanih istom rukom, verovatno guranih u ruke nepismenim glasa?ima, do danas svedo?e da su politi?ke manipulacije stare taman koliko i ideja demokratije.

***

Organsko poimanje nacije kod balkanskih naroda i njima imanentne karakteristike nacionalisti?kih ideologija nisu dopuštale bilo kakvu ideju kriti?ke misli i rušenja mita o nacionalnom jedinstvu kao aksiomatskom uslovu opstanka. Svi oni kriti?ki intelektualci koji se nisu uklapali u nametnuti i medijski široko promovisani obrazac bili bi ozna?eni kao neprijatelji, dubinski društveno stigmatizovani i najzad ostrakizovani. Osu?eni od ve?ine na progonstvo. Na nesre?u po društvo, to nikada nisu bile ni ubice, ni kriminalci, ni korumpirani politi?ari, ni neuke verske poglavice koje šire mržnju i zablude. Svi navedeni su slavljeni i poštovani.

Kao prema nepisanom pravilu, progonjeni su bili najsvesniji umovi i kriti?ki intelektualci koji su odbijali da se pridruže bratstvu u krvi, zlo?ina?kom konsenzusu koji su ova društva, srpsko i hrvatsko pre svih, napravili da bi uspešno realizovali ratnu i velikodržavnu politiku. Njihove i naše razlupane i opustošene, ali etni?ki sve ?istije i nacionalno sve homogenije državice, verno svedo?e o tome. Ipak, za navedene anticivilizacijske gestove potrebna je saglasnost najširih slojeva društva. I ona je dobijena. Zato su oni nabrojani i mnogi drugi završavali i završavaju svoje živote po razli?itim evropskim i svetskim gradovima, gde su austrijska, francuska i druge, uglavnom, zapadne vlade snosile troškove njihovog le?enja i uopšte brige o najboljima koje smo odbacili.

Za to vreme naša nesre?na društva vode brigu o tome kako ?e se le?iti masovne ubice i svetski poznati ratni zlo?inci na privremenoj adresi u Hagu. Nije se ni jedna Srbija, ni ona demokratska postpetooktobarska, ponudila da pomogne Bogdanu Bogdanovi?u, da makar umanji ljagu sa svog lica koju je napravila miloševi?evska ratna Srbija koja ga je najširim društvenim konsenzusom prognala. Ali se jeste današnja, radikalska Srbija, rehabilitovanih devedesetih, gorljivo nudila i nudi da garantuje za optuženika i globalnog simbola genocida – Ratka Mladi?a.

Jedna je Srbija kao što je i jedna i nepromenjiva matrica koja ispunjava fragilni okvir i neizvesne granice toga društva. Hrvatska koja je uklonila na stotine antifašisti?kih spomenika i ulica, ponose?i se imenima Mile Budaka ili monumentalnim spomenikom ustaškom teroristi Bareši?u, nije Hrvatska u kojoj je svoj život mogao okon?ati Stanko Lasi?. Bosna i Hercegovina koja je uvek skupo pla?ala ne samo svoje ve? i prestupe i opake naume svojih prvih suseda, nažalost, slabo u?i iz njihovih grešaka. Ponavljaju?i obrasce i ideološke metode delovanja svojih prvih suseda, kao kakav stokholmski sindrom, Bosna najviše radi u korist svoje štete.

(Avangarda)