U Beogradu je 15. septembra otvorena manifestacija “Dani Srpske u Srbiji 2017” na kojoj su bili prisutni važni protagonisti srpke politi?ke i intelektualne elite. Tom prilikom Milorad Dodik je rekao da ne želi da se odrekne sna da ?e Srbija i RS biti jedno i da su granicu napravile “istorijske nesre?e”. Iako je re? o knjiškim znanjem neoptere?enom politi?aru, teško je poverovati da makar u okruženju šefa korumpiranog i separatisti?kog režima u Banjaluci ne postoji neko ko bi mu objasnio da je granica na Drini postojala vekovima i da je ona bila neprekinuti istorijski fakticitet i pre 1992., a da je od te granice tek nešto mla?a težnja da se ona ukine ili pomeri na zapad. Od Dodikovih re?i, niko se od predstavnika vlasti u Beogradu nije ogradio. Aplaudirali su mu.

Države nastaju i nestaju u ratovima. Retko se raspadaju dogovorom, posebno ako nisu federalne i ako nisu sastavljene iz odvojenih celina. U moderno doba, Bosna i Hercegovina je bila nacionalno pluralna, ali državno integralna zajednica sa jasnim identitetskim karakteristikama i istorijskim kontinuitetom. Od pada pod Osmansku vlast u drugoj polovini 15. veka, uvek u sastavu neke ve?e celine (Osmansko carstvo, Austrougarska, Jugoslavija), ali sa jasno determinisanim granicama.

Ne bismo pogrešili ako bismo ustvrdili da je poslednja tri veka, Bosna i Hercegovina imala izraženiju stalnost granica od ostalih istorijskih subjekata na Balkanu, posebno u pore?enju sa Srbijom, Hrvatskom, Crnom Gorom, Makedonijom, itd. U savremenosti, granice BiH su mirnim putem najozbiljnije bile “okrnjene” krajem avgusta 1939. sporazumom Cvetkovi?-Ma?ek, formiranjem Banovine Hrvatske i nastavkom federalizacije Jugoslavije kao i unutrašnjim prekrajanjem granica u pokušaju konstituisanja Srpske Banovine.

Drugi svetski rat je osujetio takav razvoj doga?aja koji je išao u dobro poznatom smeru – srpski i hrvatski nacionalizam bili su uvek spremni da se glože, ali i da se dogovaraju na ra?un BiH i da preko nje namiruju svoje teritorijalne apetite i velikodržavne ambicije. Promena vladaju?e ideološke paradigme u socijalisti?koj Jugoslaviji im nije išla na ruku. I u skladu sa tim, Bosna i Hercegovina je bila definisana “ne kao srpska, hrvatska ili muslimanska”, ve? kao “i srpska i hrvatska i muslimanska”, a njene granice nepovredive, poput ostalih federalnih država – republika, unutar federativne Jugoslavije.

Ali, ?im je nacionalizam kao dominantna ideologija, krajem osamdesetih godina 20. veka, postao hegemoni narativ, Bosna i Hercegovina je platila najvišu cenu. “Kara?or?evo”, do 1991. simbol i oznaka politi?kog nasilja koje je izvršeno nad Hrvatskom, jer je u tom vojvo?anskom mestu, na najvišem jugoslovenskom partijskom organu 1971. smenjeno popularno reformsko hrvatsko rukovodstvo, postalo je dve decenije kasnije simbol želje srpskog i hrvatskog nacionalizma da raskomadaju Bosnu. Kontinuitet koji se ne menja. Miloševi? i Tu?man bili su logi?ni izrazi starih i neprekinutih težnji nacionalizama u ?ije ime su nastupali.

U Beogradu je 15. septembra otvorena manifestacija “Dani Srpske u Srbiji 2017” na kojoj su bili prisutni važni protagonisti srpke politi?ke i intelektualne elite. Tom prilikom Milorad Dodik je rekao da ne želi da se odrekne sna da ?e Srbija i RS biti jedno i da su granicu napravile “istorijske nesre?e”. Iako je re? o knjiškim znanjem neoptere?enom politi?aru, teško je poverovati da makar u okruženju šefa korumpiranog i separatisti?kog režima u Banjaluci ne postoji neko ko bi mu objasnio da je granica na Drini postojala vekovima i da je ona bila neprekinuti istorijski fakticitet i pre 1992., a da je od te granice tek nešto mla?a težnja da se ona ukine ili pomeri na zapad.

Me?utim, ako na Drini ne bi bilo granice, to bi zna?ilo da nema jedne od dve me?unarodno priznate države koje se spajaju na toj granici. ?ije to ukidanje, Dodik i njegovi poklonici okupljeni u beogradskom centru “Sava”, zazivaju – Srbije ili BiH?! Priželjkivanim “brisanjem” granice na Drini, izme?u dve susedne države, Vu?i? bi rekao i prijateljske, BiH bi morala da prestane da postoji. U prisustvu najviših civilnih i crkvenih velikodostojnika, sa državne manifestacije, iz centra Beograda, pra?en podrškom svih režimskih medija, Dodik je još jednom pozvao na ubistvo s predumišljajem države Bosne i Hercegovine. Toliko od sarajevskih zaklinjanja u prijateljstvo prilikom Vu?i?eve posete. Pored takvih “prijatelja”, Bosni neprijatelji, svakako, nisu potrebni.

Kalif umesto kalifa

Ako po?emo od pretpostavke da ?e Dodik uže da zategne do pucanja, i jednog dana raspiše protivustavni referendum o ostvarenju svojih separatisti?kih nauma, postavlja se problem odgovora na takav istorijski izazov. Jasno je da ?e to zna?iti da Dejton više ne postoji, da je, kako je govorio Vladko Ma?ek, “lajbek opet raskop?an” i da se BiH mora konstituisati na nov na?in i druga?ijom metodologijom, ako bi opstala. Rat u tom slu?aju nije isklju?en. Ali, po?emo li od pretpostavke da bi Dodikovi snovi mogli biti ostvareni, može li neko da zamisli dan posle fantomskog svesrpskog integrisanja?! Ako su Srbi jedna celina, kako Dodik urla u centru Beograda, a i to je nastavak tradicije organicisti?kog poimanja nacije kod srpskih nacionalista – koncepta odavno prevazi?enog u razvijenom svetu; dakle, ako su svi Srbi jedno, to bi zna?ilo da RS sebe mora da razvlasti, samoukine, Dodik da prepusti vlast, a Banjaluka bude spremna da igra ulogu daleke provincije ?ija deca sanjaju da se jednog dana presele u Beograd.

Ultracentralizovani sistem uspostavljen u Miloševi?evoj Srbiji je neumoljiv. I on je istorijski kontinuitet i nasle?e prošlosti. Ako nekome izgleda nemogu?e, neka pogleda istoriju Vojvodine kroz 20. vek. Dovoljno je prou?iti sudbinu vojvo?anskih Srba, danas, izvan svake sumnje, najsiromašnijih i najpotla?enijih Srba u regionu. Podsetimo se, Srbija je država sa najnižim privrednim rastom i zaradama u regionu, a Vojvodina je u takvoj Srbiji, njen i zvani?no proglašen – nerazvijeni region. A, setimo se i toga, za razliku od bosanskih Srba, vojvo?anski Srbi su u kreiranju moderne srpske nacije bili avangarda, a ne siromašni, slabo pismeni ro?ak sa sela, kako bi se najpre mogla definisati percepcija bosanskih Srba u Srbiji i kakav bi im položaj u sanjanoj Dodikovoj svesrpskoj tvorevini bio namenjen. Izuzev ako Dodik upravo sebe ne vidi kao “führera” te velikodržavne kreature. Beogradom kruže i narativi o njegovim planovima da postane kalif umesto kalifa.

I dalje, u ratovima se gube ljudi, novac, materijalni resursi stvarani generacijama (ko ne veruje neka vidi bilans ?etiri rata koje je nekada srednjerazvijena Srbija vodila 90-ih) ali, gube se i teritorije. Podizanjem temperature u Srbiji i RS, nacionalisti?kim histerijama i bunilom, neminovno se ljudi homogenizuju i pripremaju za sukob. I, još važnije, podižu se tenzije i njihova o?ekivanja od budu?nosti koja bi trebalo da bude slavna, kao što je i ona konstruisana prošlost o kojoj im lažljive, mitomanske intelektualne elite govore.

U istoriji nema popravnih ispita

Teško je proceniti ho?e li Srbija, ipak, u?estvovati u sukobima za ujedinjenje koje Dodik iz Beograda najavljuje. Prošli put, u želji da raskomada svoje susede, Srbija je završila bez dela svoje dotadašnje teritorije. Nova avantura, koju Dodik tako smelo urbi et orbi oglašava u prisustvu gotovo kompletnog srbijanskog državnog vrha, ima?e svoju cenu. Koliko su sadašnje granice Srbije kona?ne i ?ime bi se, ovog puta, platio poraz u ratu, ako se u njega u?e?!

Geostrateški posmatrano, Srbija i nije najve?a pretnja za BiH, ve? za obode južnog krila NATO-a – Crnu Goru, Kosovo i Makedoniju. Trebalo bi nacionaliste u Srbiji podsetiti na veliko slavlje kada je, posle težnji od ?itavog veka, ostvarena zajedni?ka granica sa Crnom Gorom, u Balkanskim ratovima (1912–1913). Prva takva intencionalnost je zabeležena još u vreme Prvog srpskog ustanka. Trebalo bi razmišljati o ceni dok se sanjaju integralisti?ki snovi.

I na kraju, od Dodikovih re?i, niko se od predstavnika vlasti nije ogradio. Aplaudirali su mu. Ni jedna opoziciona stranka nije osudila verbalno varvarstvo i poziv na novi sukob, osim malene vojvo?anske stranke Nenada ?anka (LSV). Ostaje pitanje, da li je Srbija spremna da plati cenu ideje da se Dodikovi snovi pretvore u javu?! I nije to samo Dodikov san, ve? i aktivni angažman koji bi trebalo da postane realnost, na ?emu radi ne mali broj predstavnika intelektualne elite Srbije i one bliske vlastima i one opozicione i kriti?ke.

Kako god se nacionalni snovi srpskih elita tuma?ili, jedno je sigurno, košmar miliona je zagarantovan. U istoriji nema popravnih ispita. Svaka ideja ima cenu koja mora da se plati. Životima, materijalnim resursima i teritorijom. Tako biva od “po?etaka” istorije.

(Avangarda)