"Ratovi 1991-1999. su jedni od najbolje dokumentovanih i istraženih sukoba u istoriji"
Oduvek sam bio opsednut istorijom. Dete koje do društvene svesti dolazi s kraja 1980-ih, kada se dešava ono što je istoričarka Jasna Dragović Soso nazvala „prolom istorije“, valjda i ne može drugačije. Sećam se uzbuđenja kada sam kao dete uzimao antikvarne knjige o Francuskoj revoluciji, o kralju Petru I Karađorđeviću ili Dedijerovog „Tita“. Teško je dočarati tu fascinaciju i strast.
Uvek sam znao da ću studirati istoriju. Pokušaj da budem pragmatičan i upišem prirodni smer gimnazije se završio krahom. Strast za istorijom je vukla na drugu stranu. To je već kraj ratnih 1990-ih, gimnazija je prošla više na ulici, u protestima i pobunama protiv Miloševićevog režima (vrhunac su bile demonstracije 1996/97). Ispod klupe proskribovana Naša Borba, nakon nje Danas. Više sam osećao nego racionalno znao koliko je taj režim zlo i za susede i za nas.
Kroz maglu i medijsku blokadu sećam se opsade Sarajeva; pamtim 12. juli 1995. kada sam kretao na more sa roditeljima, a jedini prozor u svet Naša Borba je na naslovnici pisala o masovnim pogubljenjima bošnjačkih dečaka i muškaraca iz tek osvojene Srebrenice.
Sećam se i Sedmog bataljona sa cevima okrenutim ka Cetinju, ali to je već 1999. i vesti koje gledam na kablovskim mrežama o kolonama, desetina hiljada, albanskih civila sa Kosova koje sistematično proteruju vojnopolicijske formacije Miloševićeve Srbije. Ovoga puta se nisu ni trudili da se oblače u paramilitarce kao u Bosanskom ratu.
Sve što sam tada intuitivno osećao, danas znam. Objavljene su knjige, doktorati, naučni radovi, završeni sudski procesi… Ratovi 1991-1999. su jedni od najbolje dokumentovanih i istraženih sukoba u istoriji. Prostora za falsifikate i revizionizam gotovo da nema, ali većinska Srbija činjenice ne prihvata. Danas kao i 1990-ih naše društvo, bezmalo konsenzualno, odbacuje alternativu i totalitarno, takav je karakter nacionalne ideologije, hrli u odbranu ratnih ideja, planova i metoda realizacije.
Ne mogu da se ne setim reči, brutalno ubijenog (2000) nekadašnjeg predsednika Ivana Stambolića, koji je manje od godina dana pre nego što će ga „duboka država“ ubiti i baciti u krečnu jamu, Tamari Nikčević na RTCG rekao: „Rodno mesto srpske opozicije i svih srpskih stranaka – kako vladajućih tako i opozicionih – nije demokratija nego rat. Opozicija se sa Miloševićem takmičila oko istih stvari: ko je nacionalniji, ko borbeniji, da li se ratovi vode kako treba, a ne da li bi ih uopšte trebalo voditi.“
Valja se toga setiti kada gledamo opoziciju Vučiću: kako se takmiče u dodvoravanju (u boljem slučaju nezameranju) Putinu, „odbrani“ Kosova ili kada podržavaju Dodikov separatizam u Bosni i Hercegovini i litije u Crnoj Gori („reka slobode“), sve dok im taj klerofašistički mrak ne dođe u centar Beograda. Čast izuzecima, slabašnim, ali ima ih.
Verovao sam da smo 5. oktobra 2000. osvojili slobodu i da je moguća promena paradigme. Naivno! Sloboda se nikada ne osvaja, kao što vam je niko i ne poklanja. Borba za nju traje koliko i život. Danas, ne zbog iskustva, već zahvaljujući istraživanjima istoričara, znam koliko je bilo naivno očekivanje da je poražena nacionalistička ideološka matrica. Pašićeva maksima: „Bog – narod – Rusija“ iz 19. veka, geslo je i srpskog autoritarizma danas. Možda se drugačije izražava, ali crkva, Putin, vođa i nacionalizam konstante su zrelog vučićizma koji živimo.
Prvi put sam bio uzdrman u mladalačkom uverenju da smo 5. oktobra 2000. izborili slobodu od nacionalizma i neofašizma, 12. marta 2003. kada je ubijen Zoran Đinđić. Jasno mi je bilo da sledi konzervativni kontraudar. Koštunica preuzima vlast kao ključni korisnik 12. marta i likvidator 5. oktobra. Okuplja oko sebe grupu ultranacionalističkih intelektualaca. Jedan od njih piše programatski tekst sa idejom totalnog ekskulpiranja ideologije srpskog nacionalizma za genocid i sve zločine koje je počinio ratnih 1990-ih. Tada već nisam dete, bilo mi je jasno da počinje doba velike restauracije.
Istoričarka Olivera Milosavljević, koja danas tako nedostaje, prva je uočila pogubni trend i piše odgovor u eseju „Dobri nacionalizam“. Stoji tekst na Peščaniku. Tih godina Olga Popović Obradović mi otvara oči i potvrđuje koliko sam bio u pravu što sam odabrao istoriju kao poziv. Umeo sam da zanemim od kao sečivo britkih i preciznih analiza koje je iznosila. Pokušavam da shvatim zbog čega je nema u beogradskim medijima, osim Peščanika i Helsinške povelje. Danas razumem. Dve hrabre žene blistave pameti i velikog znanja tako bolno nedostaju srpskoj istoriografiji i društvu.
Pamtim tada i sjajne analize srpske demokratije iz pera Dubravke Stojanović, ali i njene radove o ratobornosti onoga što je trebalo da bude demokratska alternativa Miloševiću. Sve one, već tada su bile označene kao ŽŠNI (Ženska škola nacionalne istorije) ili „škola“ Latinke Perović. Njihovi radovi i knjige na studijama istorije u Novom Sadu nisu postojali. Provincijski Index librorum prohibitorum.
Za magistarski rad uzimam srpski nacionalizam u periodu druge polovine 1960-ih i početkom 70-ih godina. To je njegov formativni period u novim okolnostima (tržišna reforma, smena Rankovića, decentralizacija Jugoslavije, politika stvarne nacionalne ravnopravnosti, veća autonomija Vojvodine i Kosova, kosmopolitski reformisti Marka Nikezića u Srbiji). Vreme kada se Dobrica Ćosić od organskog, partijskog intelektualca transformiše u ključnu ličnost srpske nacionalističke i opozicione inteligencije. Kontroverza je već bila što sam odabrao takvu temu. Pamtim pokušaje da me odgovore: „mlad si, šta ti to treba“ i sl. Nema razgovora, ne pristajem. I to ima cenu…
Tokom istraživanja postaje mi jasno: program – ideološka platforma srpskog nacionalizma za magnum crimen nad Jugoslavijom je bio kreiran krajem 1960-ihi na samom početku 1970-ih godina. Sa realizacijom se čekalo da Tito i fizički prestane da postoji kao politička činjenica i legitimacijska prepreka. Veliki istoričar Sima Ćirković je taj program najlapidarnije definisao u svojim kritičkim analizama: ili Jugoslavija po meri Srba i Srbije ili srpska država na čitavom etničkom prostoru.
Program je sačuvan i predat Miloševiću na realizaciju. Konsekvence sloma i poraza znamo, iako desetogodišnja naprednjačka propaganda temeljno falsifikuje prošlost. Ipak, istorijskim lažima i revizionizmom neće promeniti prošlost, kao što nikoga spolja neće ubediti u svoju interpretaciju ratnih 1990-ih. Laž se razbija o istorijske izvore, razbija se o tvrdi istoriografski metod, laž ne može da pređe granice ove zemlje ili onog prostora dokle dopiru režimski mediji koji je šire.
Ali laž će ovu zemlju učiniti dodatno izolovanom od čitavog okruženja i neposrednog i evropskog. Laž će nas držati u kavezu, izazivati zgražavanje ili podsmeh kada je izgovaramo van okvira našeg logora. Dok ovo pišem, autoritarac je osnovne postulate laži o 1990-im izgovarao u Njujorku. Iskusni izveštač TV Aljazeera Balkans je to nazvao „bezobrazlukom“ i prokomentarisao: „Niko mu nije poverovao“. Jedan od utemeljitelja vladajuće partije i vedeta ratne propagande iz 90-ih, Brana Crnčević je govorio: „Između istine i Srbije, biram Srbiju.“ Zaista, može li se većinska Srbija usaglasiti sa istinom?
Koliko je teško dok „urla laž“ biti kritički istoričar, odan pravilima i metodama struke, izlišno je i govoriti.
U vreme kada sam privodio kraju magistarski i počinjao rad na doktoratu (2008) delovalo je da se klima menja i da odlaskom retrogradnog Koštunice, Tadićev DS može da se posveti proevropskoj agendi. Ali i oni imaju čitav niz konzervativno-nacionalističkih refleksa. Jedan od njih je i besmisleno nasilje nad istorijom i sistematski rad na prevrednovanju i falsifikovanju prošlosti. Tada već javno delujem i pružam otpor politici istorijskog revizionizma, pre svega na pitanjuistorije Drugog svetskog rata. Tadićev režim je izmislio revizionističke komisije u cilju traganja za Dražom Mihailovićem, doneo sramni zakon o rehabilitaciji fašističkih kvislinga itd. Upozoravam tadada će rehabilitacija fašizma i kvislinštva iz Drugog svetskog rata dovesti do rehabilitacije ratnih zločina i zločinaca iz Miloševićevih ratova 1990-ih. Danas to gledamo.
Rad na doktoratu trajao je mučno, godinama. Sve je bilo neistraženo, svaka tema potencijalna bomba ili „trula daska“. Gotovo sve je trebalo bazično istražiti. Tema su okvirno srpski liberali Marka Nikezića i Latinke Perović.
Godinama odlazim u Arhiv Jugoslavije. Uglavnom ostajem do mraka, zatvaram ga sa divnim ljudima koji tamo rade. Mnogo manje je prijatno u odeljenju Arhiva Srbije u Železniku. Tamo je sklonjena arhivska građa Srbije socijalističkog perioda. Ona „slavna“, monarhistička istorija je u centru grada. Do Železnika svakoga jutra dva ili tri prevoza. Nekoliko godina tako.
Slede, Istorijski arhiv Beograda, Arhiv Republike Slovenije u Ljubljani, Hrvatski državni arhiv u Zagrebu itd. Posle odbrane (2015) nastavljam da širim priču i još nekoliko godina provodim po arhivima. Nedavno je konačno iz štampe izašla prva knjiga: Ideja moderne Srbije u socijalističkoj Jugoslaviji. Izdavač je Akademska knjiga i to je profesionalizam koji se može samo poželeti. Suizdavač je Institut za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu, retko mesto naučne, društvene i kulturne pluralnosti i dijaloga.
Ovih dana se borim sa ogromnim rukopisom druge knjige. Nisam planirao, ali slučaj je hteo da knjige izlaze u godini kada se, krajem oktobra 2022, navršava pola veka od možda i najvažnijeg istorijskog preloma u Srbiji i Jugoslaviji druge polovine 20. veka.
Ne pripadam onima koji tvrde da je Osma sednica bila prelomna u Srbiji (1987). Srbija je do tada duboko zabasala u sinkretizam staljinističkog, konzervativnog socijalizma i takođe, konzervativnog srpskog nacionalizma. Čkrebić, Ljubičić i ostali akteri poznog titoizma i kadrovski izbori Draže Markovića, doveli su do Slobodana Miloševića kao najvišeg izraza ove dve, do tada, suprotstavljene ideologije.
Pravi prelom se dogodio u Srbiji u jesen 1972. godine. Do tada je imala šansu i put u istorijski bezdan, kojim će kasnije krenuti, mogao se zaustaviti. To mi je bio motiv da sve te godine posvetim proučavanju ovog istorijskog perioda i svih procesa u njemu. Možda se tog preloma na 50. godišnjicu niko i ne seti. Neka knjige za podsećanje.
Rukovodstvo Saveza komunista Srbije na čijem čelu se od 1968. do 1972. nalazio Marko Nikezić, teško ih je odrediti jednim imenom, a možda najpreciznije reformskom strujom unutar monopolističke partije, predstavljali su najozbiljniji pokušaj traženja alternative poretku čija se istorijska uloga iscrpljivala, a legitimacijska osnova kopnila.
Suprotstavljeni akterima, kako su govorili, prevaziđenog shvatanja socijalizma, duboko i suštinski nesaglasni sa opozicionim nacionalistima, udaljeni od levoradikalne, filozofske kritike… Reformisti Marka Nikezića su bili tvrdi zagovornici moderne orijentacije i konsekventni u negiranju tradicionalističkog i konzervativnog obrasca u svakom segmentu javnog života.
Bilo je to očito u pitanjima, ekonomije, kulture, odnosa prema federaciji, idejama složene države, autonomije pokrajina, nacionalnih odnosa, društvenoj pluralizaciji, problemima Kosova, mesta Srbije u Evropi, pitanjima okretanja sebi i vlastitom razvoju, odnosu prema Sovjetskom Savezu, rusofiliji, prema Zapadu, tretiranju Srba van Srbije, mestu i ulozi partije u društvu itd. Zbog toga su reformisti Marka Nikezića ponudili novu programsku koncepciju identiteta Republike Srbije, u svojim realnim i ustavno definisanim granicama, dajući time i novu filozofiju politike.
Upravo činjenica da su konzervativizam i nacionalizam, najutemeljenijeg takmaca imali u Nikezićevom rukovodstvu, konačno i presudno je determinisalo njihovu interpretaciju u kulturi sećanja. Kao neprijatne „svedoke“ trebalo ih je izgnati iz istorije, zbog toga što su uzroke neuspeha Srbije i pre pet decenija tražili u nerazvijenosti, autoritarnoj političkoj kulturi, odbacivanju dijaloga, nespremnosti na kompromis sa drugima, nesposobnosti da se razume i prihvati ideja složene države, dakle, u sebi i svojoj sredini, a ne u nezahvalnim susedima ili međunarodnim zaverama.
Istorija se ne ponavlja, ali naša vladajuća ideološka matrica nije promenjena. Kobne devedesete se ne vraćaju, uvek su bile tu sa nama. Samo je slobode za drugačije mišljenje u radikalsko-naprednjačkim stegama sve manje. Društvo je ustrojeno prema nacionaltotalitarnim merilima. Ono što je bilo moguće do pre desetak godina sada se čini kao neka bolja prošlost.
Sa prijateljima sam početkom maja 2012, užasnut idejama i praksom sudske rehabilitacije kvislinštva, organizovao u Novom Sadu tribinu protiv političke (zlo)upotrebe prošlosti. Gosti su bili, sada već pokojni istoričari Olivera Milosavljević i Ranko Končar, a pored njih i dvojica vrhunskih umetnika, čiji očevi su bili žrtve četnika: karikaturista Predrag Koraksić Koraks i reditelj Želimir Žilnik.
Izvode iz četničkih izvora koje sam napravio čitala je glumica Milica Janketić, ćerka slavnog Miše Janketića, čiju majku su ubili četnici. Milica nosi ime ubijene bake. Prepuna sala Kulturnog centra u Novom Sadu, neverovatna atmosfera. Potresno. U ogromnoj sali jedva da je bilo mesta za stajanje.
Ubrzo, presvučeni radikali će preuzeti grad Novi Sad. Kulturni centar je pretvoren u ruglo ultradesničarskog orgijanja i promocije paraistorije. Tribina koju smo održali je bila i simbolički oproštaj od antifašizma u gradu koji je posle toga sve brže tonuo u kriminalni radikalsko-šovinistički mulj. Lament nad Novim Sadom.
Deset godina naprednjačke vlasti, vrhunac je tendencija koje traju mnogo duže. Trideset godina kontra istorije, nedavno sam na zagrebačkoj konferenciji Quo vadis, Balkan? Regionalne akademije za razvoj demokratije, sažeo u četiri R: revizionizam (od druge polovine 1980-ih), rat (1991-99), rehabilitacija kvislinga i ratnih zločinaca (od početka 1990-ih do danas) i najzad, od 2015. otvoreni revanšizam.
Vučićev „srpski svet“ stara je memorandumska, velikodržavna ideja sa ciljem odbacivanja postojećih granica u regionu i silom nametanje novih. Crkva je danas ključna ideološko-politička, ali kada je reč o Crnoj Gori – i paramilitarna udarna pesnica. Očekivani i istorijski neminovni slom Putinovog „ruskog sveta“, zaustaviće i glavne saveznike Kremlja na Balkanu.
O sagovorniku
Dr Milivoj Bešlin je istoričar, viši naučni saradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu. Predavao na Filozofskom fakultetu Univerziteta Crne Gore. Napisao dvotomnu monografiju Ideja moderne Srbije u socijalističkoj Jugoslaviji, kao i više desetina stručnih studija, članaka, rasprava i prikaza u domaćim i stranim naučnim časopisima. U radovima istraživao: političku i društvenu istoriju socijalističke Jugoslavije; teoriju modernizacije; reforme u socijalističkoj Jugoslaviji; srpsko-hrvatske odnose u 20. veku; problem antifašizma i istorijskog revizionizma… Nedostajući pluralizam Srbije nadoknađuje životom i radom na (post)jugoslovenskom kulturnomprostoru.
Globalni sukob
Globalni sukob nikada u poslednjih pola veka nije bio izvesniji. Naše društvo je odabralo stranu. Kao i sve izbore koje je pravilo od sloma Jugoslavije i socijalizma i ovaj izbor duboko je pogrešan, štetan, istorijski sraman i nepopravljiv. Prećutaću svaku anticipaciju do čega će takav izbor dovesti. Ali svaki izbor ima cenu. Da li smo spremni da je platimo? Nismo svi i oni koji se ne mire, moraju biti grudvica otpora i zametak neke humanije, demokratske Srbije. Tek u slobodnom društvu, istoričar može biti slobodan.
Sloboda
Sloboda se nikada ne osvaja, kao što vam je niko i ne poklanja. Borba za nju traje koliko i život.
(Danas, foto: MCV)
STUPS: Bestijarijum