Članstvo Crne Gore u NATO-u, izglasano kvalifikovanom većinom u parlamentu, prethodno potvrđeno u najvišim predstavničkim telima 27 zemalja članica, koje će u maju ili junu biti i formalizovano na samitu Alijanse, istorijski je iskorak ne samo za novu državu članicu, već i za ceo Balkan.

Ovime prestaje svaka mogućnost da Crna Gora, kako reče jedan američki senator, postane novi Kalinjingrad na Mediteranu – ruska enklava ili nosač aviona na Jadranu. Navedenom odlukom demokratske većine, prestala je i mogućnost da Crna Gora, još jednom u istoriji, sebe dovede do totalne samodestrukcije zbog tuđih interesa.

Nesumnjivo, navedenom istorijskom odlukom Crna Gora ulazi u zapadni civilizacijski krug, sa očitom željom i većinskim uverenjem svojih građana da tu i pripada. Više nego ikada u svojoj prošlosti Crna Gora je danas subjekat odlučivanja, prisutna u vodećim svetskim centrima, a ne kao obično tokom istorije, objekat u geostrateškim igrama velikih sila.

Ulazak Crne Gore u ekskluzivni klub najmodernijih i najdemokratskijih zemalja sveta, njih, do sada, dvadeset osam, veliko je finale pred ulazak ove balkanske i mediteranske države u Evropsku uniju. Ni jedna istočnoevropska država koja je postala članica EU, nije to mogla biti a da prethodno ne postane članicom NATO-a. Nepisano pravilo, ali pravilo.

Evropa ne želi sa novim članicama da uvozi antagonizme i nestabilnost, a upravo je članstvo u NATO-u oznaka dugoročnije stabilnosti jedne države i sigurnosti i predvidivosti pravca kojim se kreće. Opasnu iluziju, koju gaje neki crnogorski susedi, poput Srbije, da je moguća tzv. vojna neutralnost (uvek i jedino pod patronatom Rusije) uz istovremenu težnju ka članstvu u EU, istorija i vreme će brzo demantovati.

Realizacijom članstva u NATO-u i daleko najbržim (u odnosu na okruženje) pristupnim pregovorima sa EU, istorijski je na najbolji način potvrđen argument iz vremena borbe za obnovu državne nezavisnosti Crne Gore. Retko kada se u istoriji prekretne i važne odluke pokažu tako jasno i brzo u svojoj temporalnoj perspektivi.

Svi argumenti zagovornika državne nezavisnosti, brže nego što se očekivalo, potvrđeni su u realnosti, jednako kao što argumenti protiv nezavisnosti Crne Gore nisu izdržali test vremena i istorije. Ali, njihovi argumenti i nisu bili bazirani na racionalnim osnovama, već na ideologiji nacionalizma i mitu o prošlosti, koja se kao takva nikada nije odigrala i koja postoji još samo u usijanim anticrnogorskim glavama nastanjenim u srbijanskoj Akademiji nauka i ekstremističkom delu intelektualne elite.

Članstvom u NATO-u i očekivanim skorim pristupanjem Crne Gore Evropskoj uniji, politički projekat ne samo državne, društvene, kulturne, ekonomske, već i nacionalne emancipacije, zaokružuje se na veoma povoljan način.

Paralelno sa tim, u Crnoj Gori je sprovođen i projekat ubrzane i u velikoj meri uspešne, u odnosu na početna stanovišta i okruženje, modernizacijske politike.

Modernizacija praćena izgradnjom građanskog i inkuzivnog društva, sa prevagom državnog identiteta, onog koji uključuje, umesto ekskluzivnog nacionalističkog (koji isključuje), Crna Gora je uspela da jedina na Balkanu izgradi model društvenog razvoja različit od ostalih suseda na Balkanu.

Zbog toga je, za razliku od drugih, ona okružena prijateljima i partnerima, a ostali uglavnom neprijateljima i takmacima na svojim granicama.

Ništa od navedenog nije bilo dato Crnoj Gori, ništa nije bilo ni poklonjeno ni a pripori determinisano. Za sve ovo se trebalo boriti, rizikovati, povremeno politički taktizirati, ponekad uzmicati, ali uvek strateški politički misliti i tu misao bez kolebanja slediti. Za sve navedene uspehe trebalo je imati elitu spremnu da razume i okolnosti i vreme u kome deluje.

Navedenim strateškim usmerenjima, modernizacijom i emancipacijom, aktuelna politička generacija je dala istorijski obol Crnoj Gori, uporediv sa onom od pre više decenija.

Doprinos uporediv sa generacijom koja je pobedila fašizam, obnovila državu unutar jugoslovenskih federalističkih okvira i podigla Crnu Goru, a čitavoj Jugoslaviji dala najuspešnije svoje političare, mislioce i diplomate. Ondašnja politička generacija imala je više svojih kardinalnih predstavnika. U današnjoj uz mnoštvo, izdvaja se personifikacija modernog, zapadnjčkog kursa Crne Gore – Milo Đukanović.

Otuda su sva nipodaštavanja i osporavanja prava Crnoj Gori da postoji i sama o sebi odlučuje, bilo da dolaze iz regiona ili sa istoka, pre svega iz Rusije, koncentrisana na kompromitaciju i delegitimizaciju njegove ličnosti. Varljivo je i naivno uverenje da će uklanjanjem jedne ličnosti usmeriti istoriju ka drugoj obali.

Milo Đukanović na najbolji je način izrazio istorijska stremljenja i modernizacijski razvoj Crne Gore, u njemu je dugo postojeća emancipatorska tendencija dobila svoga najsposobnijeg i najuverljivijeg realizatora. Sazreli istorijski procesi uvek pronađu i svoje personalne nosioce. To osporavatelji prava Crnoj Gori na istorijsku egzistenciju nikako da shvate.

Iracionalni nacionalizam i mit potonuo u mržnju prepreka su poimanju prošlosti i razumevanju sadašnjosti kao objektivnog istorijskog procesa.

Naposletku, trebalo bi dići glas protiv neutemeljenih tvrdnji da je današnja Crna Gora strateške odluke koje je donosila – donosila nasuprot svojoj istoriji i samoj sebi; da je navodno načinila dubinski istorijski diskontinuitet i čak izdala samu sebe od pre jednog ili dva veka.

Poput ideologije ili mita i anahronizam je ozbiljna prepreka racionalnom poimanju istorije.

Emancipatorska tendencija, uvek prisutna u crnogorskom društvu, u savremenosti je samo snažnije izražena i na drugačiji način artikulisana. Posmatrati Crnu Goru samo kao ruskog saveznika na Balkanu je moguće jedino kroz devetnaestovekovnu optiku, presađenu na merila i kriterijume 21. veka.

U svemu tome fatalno se previđa da je Jugoslaviji ključne antifašističke i emancipatorske političare, diplomate i mislioce dala upravo Crna Gora.

A emancipacija je u kontekstu političkog razvoja socijalističke Jugoslavije značila upravo snažnu (i hrabru) distancu u odnosu na ruski imperijalizam, zaodenut vojnim i ideološkim šinjelom sovjetskog modela države. Sovjetski imperijalni monolit pukao je zahvaljujući Titu i Jugoslaviji, ali i Milovanu Đilasu kome pripada mislilačko prvenstvo, dubina i hrabrost da se distanca od Sovjeta i artikuliše i izbori.

Crnoj Gori pripada i najslavniji jugoslovenski diplomata u Moskvi – Veljko Mićunović. Osim briljantnog obavljanja diplomatske dužnosti, ostavio je do danas neprevaziđene memoare, bez kojih je osuđen na neuspeh svaki pokušaj razumevanja ruskog ⁄ sovjetskog imperijalizma i pretenzije prema Balkanu.

Ovaj niz mogao bi se nastaviti i neustrašivim diplomatom Vladimirom Popovićem, prvim koji je Staljinu 1948. rekao jugoslovensko: Ne! Vodi taj niz i do savremenih težnji aktuelnih intelektualnih i političkih elita Crne Gore.

Suštinski, prelomne odluke današnjice kontinuitet su sa najboljim tradicijama i istorijskim tendencijama crnogorske prošlosti.

(Antena M/Pobjeda)