Balvani, kao delovi odsečenog stabla drveta, imaju u našem zajedničkom četvoroimenom jeziku i preneseno značenje. Reč je o čoveku, kako kažu rečnici, koji je “glupak”, “budala”, “tikvan”, “idiot”, “šupljoglavac”, itd. Mogu li se i za “balvan politiku” koristiti slični termini?

Miloševićeva Srbija je svoj pohod na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu započela koristeći upravo balvane. Tzv. Balvan revolucija (1990) je bila početak rata za komadanje teritorije federalne države Hrvatske, kao još uvek dela federativne Jugoslavije. U BiH, opsada Sarajeva, u aprilu 1992. takođe je krenula postavljanjem blokada i balvana od strane štabova SDS-a, pomognutim od JNA, koju je Milošević već stavio pod kontrolu.

Činjenice su istražene, ali većinska Srbija u njih ne veruje. Početak i tok ratova devedesetih u Srbiji su pitanja od prvorazrednog impresionističkog značaja. Istorijski izvori i fakti malo koga zanimaju. Najzad, u završnoj fazi Tadićevog režima, balvani su 2011. na graničnom prelazu Jarinje, između Srbije i njene bivše pokrajine, bili poligon za nove sukobe, koji je trebalo da dovede do faktičke i trajne podele Kosova.

Religijsko-paganski obred

Iako je naizgled delovalo da je velikodržavni projekat srpskog nacionalizma poražen i dotučen, pre svega devedesetih godina, balvani su ponovo postavljeni kao temelji zamišljene velike Srbije, od koje, očito, nema odustajanja.

Naime, dan pre proslavljanja Božića po odocnelom tzv. Julijanskom kalendaru, nominalni predsednik svih građana Srbije, pozvao je na religiozni drvodeljski ritual političke predstavnike Srba iz regiona. Pozvani su selektivno samo srpski politički predstavnici iz onih država sa čijom nezavisnošću i suverenošću se Srbija nije pomirila. Dakle, samo tamo gde se preostali Srbi i dalje mogu upotrebiti i staviti u funkciju velikodržavne ideje i destabilizacije neželjenih suseda.

Da nije tako, i da se držalo elementarnih i objektivnih kriterija, bili bi pozvani i predstavnici Srba iz Rumunije, Mađarske, a da se ne pominje činjenica da najbrojnije srpske zajednice žive u Austriji i Nemačkoj. Primera radi, u bliskom Beču živi srpska zajednica sa postjugoslovenskog prostora koja, prema procenama, broji između 250.000 i 300.000 ljudi. To je više Srba nego što ih živi u Podgorici, Skoplju, Zagrebu i Banjaluci. Ipak, iz Beča nije pozvan niko. Već ovako tendenciozan izbor zvanica jasno svedoči šta su prave namere ovog drvodeljskog skupa u Predsedništvu Srbije.

Dakle, na religijsko-paganski obred bili su pozvani politički predstavnici Srba iz Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Makedonije. Umesto da bude predsednik svih građana Srbije, Aleksandar Vučić sve češće nastupa kao svesrpski lider i kao i devedesetih godina, umesto državnog kriterija, nametnut je etnički. Takođe, unošenjem i ritualnim obeležavanjem verskog praznika u zgradi Predsedništva, prekršen je i Ustav koji nalaže strogu distinkciju između crkve i države. Ustav Srbije se i bez toga krši svakodnevno, pa ništa čudno što je prekršen i narušavanjem sekularnog karaktera države.

Tom prilikom Dodik, Mandić, Pupovac i družina, uneli su veliki balvan u zgradu najviše predstavničke vlasti u Srbiji. Za ovu priliku balvan su nazvali “badnjakom”, ali svakome ko je video sliku ili snimak, jasno je da su balvani nosili balvan toga jutra u centru Beograda. Osnovna politička poruka ovog svesrpskog susreta je bila sasvim u skladu sa glavnim junakom – balvanom.

Srpski nacionalistički političari iz Crne Gore, inače optuženi za pokušaj terorizma u oktobru 2016, javno su pozvali da se “otvore” granice Srbije sa Bosnom i Hercegovinom i Crnom Gorom. Iako je jasno da je reč o jeftinom odgovoru Beograda na poteze Ramine i Haradinajeve vlade i da su crnogorski Srbi, kao političke marionete, samo izgovarali tuđi tekst – inicijativa zaslužuje pažnju i nije bez rizika.

Ukloniti granice između Srbije i BiH i Crne Gore faktički znači proširiti Srbiju pripajanjem dveju suverenih i susednih država. Kome već nije jasno, reč je o kontinuitetu politike zbog koje su dizani balvani u Kninu, Sarajevu ili Jarinju. Jedina je razlika što je najnoviji „balvan“ ritualno podignut u Beogradu, ali je poruka jasna. Od projekta se nije odustalo. Balvan politika velikosrpstva živa je i zdrava i nema nameru da ustukne, a političke snage na koje računa bile su toga jutra okupljene u zgradi Predsedništva Srbije. I nisu jedini. Ništa bolje ne misle ni ostaci ostataka Vučićeve ili Dodikove opozicije u Beogradu i Banjaluci.

Svesrpski “Đepeto”

Iako je balvan bio težak i reprezentativan, politička izjava o ukidanju granica pre se može tumačiti kao novogodišnja petarda. Usled nepravilnog rukovanja, petarde mogu da sprže ruku infantilcima koji ih bacaju. Odjek koji ispuštaju i onako je bezvredan. Ali, ipak, trebalo bi sačekati izlazak sledeće serije balvana na srpsku državno-političku pozornicu. Do tada, svesrpski “Đepeto” iz beogradskog Pionirskog parka možda izdelje i neke mudrije i pametnije predstavnike Srba u regionu, koji bi kada ih se pozove na “balvanijadu” umeli da odgovore i odbijanjem. Imati važnija posla toga dana najracionalnije je što se može uraditi u korist vlastitog naroda u susednim državama.

Najzad, fascinacija srpske intelektualne i političke elite granicama ne prestaje. Rešenje spora sa Kosovom se i dalje vidi isključivo u promeni granica. Snažno se podstiče separatistički režim Dodika preko Drine, kako bi se susedna država, Bosna i Hercegovina, konstantno držala u neizvesnosti i pod tenzijom novog sukoba. Medijski i politički pritisak na Crnu Goru ne prestaje mesecima. Svaki pokušaj iz regiona da se podseti ko je čije gradove rušio u ratovima devedesetih godina, izaziva panične i agresivne reakcije predstavnika naprednjačkog režima i njihovih marioneta iz ratne stranke – SPS.

Srpsko pitanje, kako je to drsko i bahato najavio Ivica Dačić, nije rešeno i mir između prethodnog i sledećeg rata je samo intermeco. Ako znamo da se srpsko pitanje uvek interpretiralo i rešavalo isključivo u teritorijalnom obliku, kao pitanje državnih granica, koje se mogu menjati samo nasilno, ratnim sredstvima – odbrojavanje do sledećeg sukoba uveliko traje. A balvani su spremni i u stvarnoj (drvenoj) i u prenesenoj, čovekolikoj, inkarnaciji.

(Avangarda)