Balkan iznova potvrđuje sve stereotipe o sebi. Fragmentacija, nestabilnost, korupcija, nacionalistički antagonizmi… “Istorijski” referendum u Makedoniji doživeo je neuspeh. Izlaznost od jedva 36%, a zakonski uslov je polovina upisanih birača plus jedan, nešto govori i o vlasti Zorana Zaeva. Vlada koja raspiše referendum da bi tako ubedljivo izgubila ima deficit političkih sposobnosti. Potvrda Prespanskog sporazuma Ciprasa i Zaeva o novom imenu Republike Makedonije, kojoj se dodaje odrednica “severna” ispred imena, sada odlazi u parlamente dve države. Zaevu je za promenu Ustava potrebna dvotrećinska većina, koju nema i koja je danas dalja nego što je bila pre referenduma. Grčki premijer Cipras nema podršku ni svih partnera u svojoj koaliciji, a prema istraživanjima, protiv Sporazuma je čak 70% Grka.

Izbore sledeće godine, izgledno, dobija desničarska Nova demokratija upravo na protivljenju Sporazumu sa Makedonijom. Alternativa dvotrećinskoj većini u makedonskom parlamentu su novi izbori čiji bi ishod mogao biti neizvestan, a izvesno samo prolongiranje rokova za realizaciju dogovora iz Prespe. Brisel će u čudu da razmišlja šta da uradi. Stratezi režima u Kremlju zadovoljno trljaju ruke. Bila je ovo pokazna vežba do koje mere je ideja EU već delegitimisana. Na listiću je bila perspektiva brže integracije, čelni ljudi Unije i najjačih država su tokom kampanje posetili Skoplje i rezultat je poznat. A on je i odgovor makedonskih građana na višedecenijsko držanje njihove zemlje na čekanju, na poniženja kojima su izloženi, najzad, na prezriv odnos prema njenim integracionim stremljenjima i nakon postizanja teškog kompromisa iz Prespe.

Živi štit

Dominatan stav EU je bio – može početak pregovora o članstvu u NATO, dok je za pristupne pregovore sa Unijom stavljena rampa. Iako će šamar upućen Zapadu i EU više boleti same Makedonce, možda će se neko u Briselu setiti odnosa prema balkanskim društvima? Ili neće. Zapad će ih se setiti kada mu budu potrebni kao živi štit prema ruskom uticaju u ovom delu Evrope ili kao logor za migrante.

Razočaravajućim izlaskom, Makedonci su doveli u pitanje ideju o međunarodnoj garanciji svog identiteta uz dodatak “severna” uz ime i obećanje međunarodnih integracionih procesa u NATO i EU. Istorijski neodrživi mit o “antičkom poreklu” pokazao se kao snažnija mobilizacijska osnova. Uz izlaznost koja jedva prelazi trećinu upisanih birača, svi narativi vladajućeg SDSM-a o evropskoj budućnosti i demokratizaciji, o borbi protiv korupcije ili ekonomskom rastu na kraju padaju u vodu pred politikom identiteta. Nacionalizam na kraju dana biva primarna politička legitimacija i društvena mobilizacija. I to se u Makedoniji odlično videlo.

Sledi prikupljanje dvotrećinske većine u parlamentu ili vanredni izbori. Mirotvoračka prošlost se pokazala snažnijom od nesigurne evropske budućnosti. Od 19. veka traju konstantna osporavanja i negiranja makedonskog identiteta od strane svih suseda, pre svega Grka, Srba i Bugara. Očito je mit o antičkom poreklu Makedonaca, koji je doživeo grotesknu realizaciju u javnom prostoru na ulicama prestonice, kao deo projekta “Skoplje 2014”, suviše snažan i značajnom delu društva kompenzirajući u odnosu na imperijalne nacionalizme suseda.

Vlada Zorana Zaeva morala bi snažnije podržati procesuiranje kriminala koji se vezuje uz desetogodišnju autokratiju Nikole Gruevskog. Bahato rusko trolovanje i moćna fabrika internet laži finansiranih i podsticanih od režima u Moskvi je nešto sa čime će se Makedonija, ako ne pronađe način da ograniči domete toga, biti suočena i na parlamentarnim izborima. Naposletku, puna decenija nacionalističke indoktrinacije Makedonaca u vreme vladavine VMRO-DPMNE nije mogla da prođe bez temeljne promene orijentacije društva i njegove regresije u desno. Jednako kao što će srpsko društvo posle Vučića biti veći problem i za EU i za region, nego što je bilo pre dolaska presvučenih radikala na vlast. Ali ko bi se u evropskim prestonicama i Briselu još bavio i takvim dugoročnim projekcijama.

Na rukoljub kod Putina

Vučićeva Srbija je ovoga puta bila naizgled uzdržana, za razliku od vrlo destruktivnog uticaja u vreme promene vlasti u Makedoniji. Ali o pravom stavu režima prema Prespanskom sporazumu, a šire i prema stabilnosti regiona, svedoče naslovne strane provladinih listova, koji dan nakon referenduma nisu skrivali trijumfalizam: “NATO prs’o u Makedoniji”, “Makedonski narod ošamario NATO i EU”, itd. Istog ponedeljka, nakon makedonskog referenduma, a nedelju dana pre bosanskih izbora, Aleksandar Vučić je bio kod Vladimira Putina na redovnim konsultacijama. Zli jezici bi rekli, otišao je da primi instrukcije.

Dan ranije u Moskvu je, na rukoljub kod Putina, otišao Dodik. Jasno je da su dvojica srpskih autoritarnih i nacional-populističkih lidera glavne Putinove uzdanice u destrukciji i destabilizaciji Balkana. Jedan je zbog toga već izolovan i pod međunarodnim sankcijama. Za drugog se nagađa – priprema li strateški zaokret ka istoku? Tek, u Moskvi, pred Putinom, Vučić nije izdržao da i ovaj put ne spotakne Makedoniju i još malo produbi nestabilnost u susedstvu. “Plašim se i čini mi se da neki ljudi iz sveta nas balkanske narode potcenjuju i misle da sve može – misle, videćemo ako može sa narodom, ako ne, onda nećemo s narodom, probaćemo pritiskom na poslanike, ako ne može ni to, nije važno, to mora tako… Zamislite mene da pozovem narod na referendum i izađe 25, 35 odsto i ja kažem ’pobedili smo’… To je za mene nemoguća situacija. Postoji demokratija, postoje ustavi i zakoni da bi bili poštovani i onda kada se odluka naroda nekome ne sviđa…”

Tako se Vučić u cinično populističkom tonu, pred svojim kremaljskim mentorima stavio u funkciju tumača makedonskih zakona, arbitra makedonskog političkog sistema i najzad, tumača volje “makedonskog naroda”. Njegov, po pravilu, snishodljiv i podanički odnos prema moskovskim autoritetima, izazvao je još jedan podmukli napad, ne samo na južnog suseda, nego na ideju dobrosusedstva na Balkanu. Osnovana je pretpostavka da Zaev na ovo neće umeti adekvatno da odgovori. Na konstantne provokacije u regionu Vučiću dostojno ume, može i hoće da odgovori jedino crnogorski predsednik, Milo Đukanović. U nedavnom intervjuu javnom servisu, uporedio je današnju Srbiju, sa onom Miloševićevom iz devedesetih godina prošlog veka. Poruka nije mogla biti jasnija.

Ipak, Vučićeva propaganda je gotovo u potpunosti okrenuta pokušajima spasavanja Dodikovog režima u Bosni i Hercegovini i kontroli štete zbog, i zvanično objavljenog, neuspeha njegove politike u pregovorima sa Kosovom. O pravom stanju duhova i odavno pokopanom demokratskom i institucionalnom ustrojstvu Srbije govori i činjenica da osim Vučića i možda njegovih najbližih saradnika niko u suštini nije znao za sadržaj “njegove” politike prema Kosovu i ciljevima u pregovorima sa Tačijem. Ni ministri, ni parlament, ni javnost, a kamoli opozicija kao legitimni deo političkog sistema, nisu imali pojma o čemu se pregovara.

Parlament se nikada nije izjašnjavao o strategiji u pregovorima sa Kosovom, nije čak ni obavešten o njima. Javnost je nagađala, od toga da se pregovara o pripajanju severa Kosova Srbiji, razmeni teritorija juga Srbije za sever Kosova, međusobnom priznanju, stolici u UN, itd. Neuspeh svoje strategije u kosovskim pregovorima, Vučić nije obznanio u parlamentu, već na Glavnom odboru svoje partije koji je protivzakonito prenosila jedna kompromitovana privatna televizija. Kao krivce za navodni poraz Srbije i neuspeh u pregovorima, Vučić je označio marginalizovanu opoziciju i personalno: Sonju Biserko, predsednicu Helsinškog odbora u Srbiji, monaha iz Dečana, Savu Janjića i srpsku političarku sa Kosova, Radu Trajković.

Kako ovih troje ljudi, čiji uticaj je sveden na povremene izjave u malotiražnom i jedinom nezavisnom dnevnom listu u Beogradu, Danasu, mogu biti odgovorni za poraz državne politike, pitanje je za one s deficitom intelektualnog kapaciteta koji su poverovali u još jednu manipulaciju autoritarnog lidera Srbije. Njegova propagandna mašinerija više se i ne trudi da neistine servira tako da bi mogle da se “prime”. Laži se izriču bahato i nasilnički uz ponižavanje inteligencije građana. Fabrika letećih automobila koju je Vučić obnarodovao po povratku iz Kine primer je stare gebelsovske maksime da se mora lagati krupno i veliko, jer male i sitne laži teže prolaze od velikih.

Proizvođači haosa i nestabilnosti

U spektar laži trebalo bi dodati i još jednu režiranu manipulaciju Vučića i Tačija, koja je trebalo da služi podizanju Tačijevog potpuno urušenog kredibiliteta na Kosovu. Pretvorivši se u sprovodnika Vučićeve ideje o potrebi razmene teritorija i relativizaciji granica na Balkanu, Hašim Tači je pucao u temelje države na čijem se čelu nalazi. Kako na Kosovu postoji medijska i politička raznolikost, i s obzirom na to da se sva vlast i mediji ne nalaze u rukama jednog čoveka, Tačijevo služenje Vučićevim interesima nije ostalo bez posledica po njegov politički rejting. Kako bi povratio bar deo izgubljenog kredibiliteta, što bi mu omogućilo da nastavi da pregovara u ime Kosova, verovatno u dogovoru sa Beogradom, izveo je pokaznu vežbu “bildovanja” patriotskog rejtinga i “zauzeo” jezero Gazivode na severu da bi se teatralno provozao čamcem po njemu.

Vučić je, sve “braneći” srpstvo na Kosovu, ali i ovoga puta zloupotrebljavajući i gazeći institucije, stavio Vojsku Srbije u stanje povećane borbene gotovosti. Iako u javnosti nema otvorenih dokaza, javna je tajna da Vučić i Tači povremeno igraju ove ratne igre u cilju nacionalističkih homogenizacija u svojim državama. I dok Brisel i Berlin mirno posmatraju kako se lideri dvaju država igraju šibicama i dinamitom, jednoga dana, stvar bi mogla da izmakne kontroli. Na Balkanu požar lako plane i teško se gasi.

I dok u Makedoniji sledi borba za implementaciju Sporazuma iz Prespe, sledeći najveći regionalni izazov su opšti izbori u Bosni i Hercegovini. Zvanični Beograd, njegovi mediji i propagandisti, čak i lično predsednik Srbije – stali su u odbranu Milorada Dodika. Do sada najozbiljnije ugroženi šef nečega što bi najviše ličilo na odmetnutu tzv. “Donjecku republiku” na istoku Ukrajine, pozvao je u pomoć svoje najjače adute – Putina i Vučića. Dileme više nema kada je reč o proizvođačima haosa i nestabilnosti na Balkanu, kao i zagovornicima novog sukoba u Bosni.

Većinska Srbija, nepomirena sa svojim porazima iz 90-ih, ne napravivši diskontinuitet sa Miloševićevom velikodržavnom politikom, stala je uz Dodika, nadajući se da će joj ispuniti san i realizovati davnašnje “zavetne misli” i “nacionalne projekte”. Bosna ostaje jezgro velikosrpske ideje. Rat je u tom slučaju neminovan. Zločin kao metod zagarantovan. Ostaje pitanje da li će oni koji su toliko dece pobili u toku rata (1992‒1995), statistike o tome su urađene, imati milosti prema deci vlastite nacije koji žive u manjem bh entitetu. Zašto bi imali?

Višemesečni banjalučki bunt zbog brutalno ubijenog Davida Dragičevića (21), četvrtog ubijenog mladog čoveka, čija je smrt povezana sa državnim aparatom, potvrđuje da se ljudi bude i ne pristaju da im deca završavaju na rečnom dnu u ime bilo koje sulude nacionalističke ideje iza koje se uvek krije težak kriminal i besprimerna pljačka vladajućih (ratnih) elita. U tom kontekstu, predstojeći izbori nisu samo odbrana Bosne i Hercegovine, nego i mira na Balkanu. Izborna noć u Bosni i Hercegovini dosta toga će otkriti i u vezi sa budućnošću jugiostočne Evrope. Tekst se na ovom mestu završava jer bi došao u opasnost da daje preporuke građanima BiH o tome kako glasati. Takvi “saveti” iz Beograda ili Zagreba i do sada su Bosnu skupo koštali.

(Avangarda)