Kako se desilo, a samo naivni mogu pomisliti da je slučajno, da se “na brdovitom Balkanu”, u Beogradu Dan pobede nad fašizmom obeleži programom od kojeg su mnogi zanemeli jer je nedvosmisleno poslata poruka kojom se potiru antifašističke vrednosti. Izvinjenje scenarista malo znači, pošto su žrtve fašizma još jednom pregažene. Pripreme za takvu “priredbu” trajale su tri decenije, koliko je prošlo od po četka ratnih sukoba u SFRJ, zemlji kojoj se ceo svet divio upravo zbog antifašističkog pokreta i državnika Josipa Broza Tita. Partizanski vojskovođa, književnik i jugoslovenski diplomata Koča Popović svedočio je da je s Titom bio kod 290 šefova država, vlada i suverena i da su svi vodili beleške šta Tito govori, svi osim Čerčila. O tome kako se i zašto zaboravlja, razgovaramo sa istoričarem Milivojem Bešlinom.

Rekli ste, povodom ovogodišnjeg programa obeležavanja pobede nad fašizmom, da je vlast u našoj zemlji “rekla sve o sebi” i da je ceo program ličio na obračun sa antifašizmom. Koliko je to opasno za naše društvo?

Na besramno revizionističkoj i falsifikatorskoj anti-antifašističkoj akademiji u Beogradu povodom Dana pobede nad fašizmom pevane su ljotićevske pesme, a ljotićevstvo je prečišćeni oblik domaćeg fašizma. Glava ovdašnje kolaboracije Dragoljub Mihailović je i vizuelno predstavljen kao ključni borac protiv fašizma, dok je glavni govornik Milorad Dodik strvinario protiv Tita.

Bezočne laži, varvarizovana neukost i ceo navedeni performans nameću pitanje: šta je logičnije nego u radikalskoj Srbiji Dan antifašizma obeležiti napadom na komandanta vojske koja je na Balkanu pobedila fašizam i kako nego ordenom za anti-antifašističkog pisca? Naravno, odlikovanje dolazi zbog odbrane Miloševićevog zločinačkog režima i velikodržavnog projekta. Vladajući režim u Srbiji rekao je sve o sebi, ali i o našem društvu načinom na koji je obeležen Dan pobede nad fašizmom. Bio je to dan obračuna sa antifašizmom. Ono što se videlo u svemu je suprotno idejama i duhu antifašizma. Naime, 9. maja je jasno obznanjeno: u današnjoj Srbiji antifašizam je i definitivno pobeđen.

Kako je došlo do toga da se namerno potire značaj koji je imao antifašistički pokret kod nas za vreme Drugog svetskog rata?

U društvima s nacionalističkom ideologijom kao ključnim legitimacijskim okvirom antifašizam nije i ne može biti preovlađujuća vrednost. Relativizacija i banalizacija antifašističkog nasleđa u Srbiji traje tri decenije, još od rušenja druge Jugoslavije, utemeljene na antifašističkom vrednosnom konsenzusu. Više od trideset generacija formiralo se u društvu u kojem vrednosti antifašizma ne samo da nisu bile dominantne već su ustupile mesto idejama nacionalizma, ksenofobije, neofašizma, rehabilitacije kvislinga iz Drugog svetskog rata.

Trend istorijskog revizionizma prisutan je u Srbiji još od kraja 1980-ih godina i dolazio je sinhrono sa slomom socijalizma i pobedom nacionalističke ideološke paradigme. Četnici su postupno rehabilitovani u društvu, potom i u značajnom delu istoriografije, najzad i u udžbenicima i školskom sistemu. Revizionističke prakse držali su se svi režimi u Srbiji od Miloševića do danas. Kao i sve grane vlasti – zakonodavna, izvršna i sudska. Utoliko je sve što se videlo na akademiji 9. maja u Beogradu bio jedan revizionistički idejni kontinuitet falsifikovanja prošlosti.

Na obeležavanju su pesme koje su Ljotićevci “prisvojili” umetane između čitanja strofa iz čuvene poeme “Krvava bajka” Desanke Maksimović. Predstavlja li to za vas više od skandala?

“Nacionalizam zahteva suviše verovanja u ono što očigledno nije tačno”, pisao je slavni istoričar Erik Hobsbaum. Lažna i pervertirana slika recentne prošlosti u dominantnom delu srpske intelektualne i političke elite već je etablirana stvar, a unutar nje četnici su postali mejnstrim. Skandal je ove godine izazvalo pevanje ljotićevskih pesama na Danu pobede nad fašizmom, a da se nije začula nijedna pesma antifašističkih pobednika. Ljotićevske pesme, dakle, znamenja deklarisanih fašista i ubeđenih kvislinga, zaista su označile jedan prelom jer dosad to u javnom prostoru nismo videli. Time se slala poruka da Srbija čak i simbolički odustaje od vrednosti antifašizma.

A koliki je skandal da upravo Peter Handke, koji je negirao genocid u ratovima devedesetih, dobija orden na taj dan od predsednika Srbije?

Handke nije samo negator genocida već i glorifikator zločinaca i masovnih ubica iz ratova 1990-ih godina. I to je, budimo otvoreni, primarni, ako ne i jedini razlog zbog koga se on u Srbiji i u manjem bh entitetu dočekuje kao heroj. Handke pothranjuje opasnu iluziju da će istorijska slika Miloševića, Karadžića, Mladića i ostalih ratnih zločinaca biti promenjena, a oni i preko njih ceo velikodržavni projekat međunarodno rehabilitovani. To se neće desiti! Najviši državni orden u Danu pobede nad fašizmom, piscu koji veći deo svog društvenog angažmana iscrpljuje u promovisanju fašističkih zlodela naše nedavne prošlosti za je svaku osudu. Ali to samo govori da je većinska Srbija napravila pun krug i da je danas spremna za revanš.

Upravo se sledećeg meseca navršava 30 godina od početka ratnih sukoba i raspada SFRJ. Kako vi, kao istoričar, tumačite sve ono što je postalo dominantno u političkom smislu u zemljama nastalim nakon tog raspada?

Uz retke izuzetke, svuda na postjugoslovenskom prostoru na vlasti su ratne stranke i lideri ili njihovi politički epigoni. Povratkom ratnih protagonista na vlast u Srbiji 2012. i sasvim otvoreno od 2015. i godišnjice genocida u Srebrenici, tema Drugog svetskog rata za srpsku javnost, ali i istoriografiju prelazi u drugi plan i novo istorijsko bojište postaju interpretacije ratova 1990-ih godina. Ako pogledate naslovne strane provladinih novina, kao i skandalozne pričaonice na režimskim, propagandnim televizijama, jasno je da je u toku mentalna priprema za revanš i totalna rehabilitacija i reafirmacija svih vrednosti ratnih 90-ih.

Iako su činjenice poznate, većim delom istražene, u ovdašnjoj javnosti, kao i većem delu istoriografije na delu je prećutkivanje, negiranje, poricanje, a u najotvorenijem slučaju i slavljenje ratnih i zločinačkih poduhvata Miloševićevog režima. Tako je ideologija srpskog nacionalizma sistematskom revizionizmu, a poslednjih godina sve više revanšizmu i negacionizmu podvrgla kompletnu istoriju 20. veka u nameri da ideje i ciljevi velikodržavlja ostanu ključna legitimacijska osnova i središnji politički cilj – ovog puta preimenovan u “srpski svet”.

Gde se u svemu tome “izgubio” antifašizam?

Jugoslavija je imala jedan antifašistički pokret – partizanski. Unutar njega bile su zastupljene sve jugoslovenske nacije. Bezmalo sve su ga se danas odrekle. Antifašizam je podelio sudbinu i Jugoslavije i socijalizma s kojim je imao neraskidivu vezu jer je uporedo sa borbom protiv fašizma izvedena i autentična socijalna revolucija. Možda u svemu ima mnogo istorijske pravde. Svi jugoslovenski nacionalizmi rat su završili u nekoj formi kolaboracije sa fašizmom. Antifašizam je pripadao Jugoslaviji. Nje više nema, a nacionalističke države naslednice danas glorifikuju svoje kolaboracionističke pretke.

(Novi magazin, Foto: Atlas TV screenshot)