To što ne hodam i koristim kolica samo je jedna od mojih karakteristika, poslednja na koju obraćam pažnju. U ovom trenutku ona mi je više u fokusu zato što sam u nedostatku pristupačnosti i osnovne usluge koja je potrebna da bih mogla samostalno da funkcionišem. Primarne za mene jesu moj rod, moja seksualnost i struka koju sam odabrala, potom sve ostale. Druge osobe možda imaju drugačiji odnos prema svojim karakteristikama i osećaj pripadnosti različitim društvenim zajednicama najčešće istovremeno.

Dokle god ne završimo s nacionalizmom i ne počnemo sve što se ovde dešavalo i dešava se da nazivamo onim što jeste, a to je prelaz iz socijalizma u kapitalizam, nacionalističkim i neretko neonacističkim koracima i postupcima – položaj osoba sa invaliditetom i svih drugi društvenih grupa i zajednica kojima identifikovanje po nacionalnoj pripadnosti ne mora bit primarno, a pravo na obrazovanje, rad, porodicu, roditeljstvo i sva druga građanska prava jesu – teško da će doći na red.

Kad osvestimo to da homogenost nije realna, naročito ne u doba kada je kretanje, uključujući i kretanje Internetom preduslov društvene uspešnosti i opstanka, počećemo da se bavimo konkretnim životom i stvaranjem okolnosti za njega. Došlo je vreme za to. Alternativa je ovo što sad imano – ne dišemo ni u realnom ni u prenesenom značenju ili dišemo da se ne primeti, a disanje je osnovna životna radnja, mada ni to ne radimo svi na isti način.

U vezi sa socijalizmom i kapitalizmom, nisam ni protiv jednog od njih i razumem njihove postavke i svrhu. Protiv sam obmana, zloupotrebe, otimanja, rata i svega što je došlo s njim, mučenja ljudi u svrhu iracionalnih interesa koji se ogledaju u protivničkom odnosu prema drugima zbog nečeg što nema nikakve veze sa osnovnim ljudskim potrebama i obavezama prema sebi i drugima.

I još nešto, 25. aprila je moj rođendan. Prvih deset ili jedanaest godina pamtim po hodnicima u rehabilitacionim centrima od Kanjiže do Korčule i po razgovorima u tim hodnicima među roditeljima mojim i druge dece, iz kojih sam učila šta je porodica, prijateljstvo, rad i poštovanje. U jednom logopedskom kabinetu u Vela Luci, uz učenje da „pravilno“ izgovarim glas „s“, naučila sam da pišem oba pisma koja danas koristim.

Posle toga od krvi u Vukovaru, mislim da je bila zima 1991, do silaska u podrum 24. marta 1999, u koji me je teča, popivši pre toga lek za smirenje, na leđima spustio, pamtim samo maglu i nizanje postupaka urušavanja i upadanja u mulj, kao i od 12. marta 2003. do sada, tek s mestimičnim prekidima, koji se prevashodno odnose na pozitivne promene zakonskih odredbi,

Moj rođendan je 25. aprila i imam dve želje. Prva je da dan pre njega svi koji smo stekli glasačko pravo izađemo na izbore, kako bi u skupštinama na svim nivoima mogli da budu zastupljeni interesi različitih društvenih zajednica u Srbiji i kako bi skupštine, kao zakonodavna i predstavnička tela, bile reprezentativne. Sada to nisu. Druga moja želja jeste da svi koji nameravaju da mi nešto poklone, pošalju mi poruku ili me se na neki drugi način u vezi s tim danom sete, da do tada pročitaju knjigu Rastanak sa identitetom Ivana Čolovića u izdanju Bibliteke XX vek, barem tekstove Ko je ovaj naoružani čovek? u Iistu Danas, od 25-26. februara 2012. i Superlepak u Novom magazinu od 20. decembra 2013.

Decembra 2013. našla sam se u situaciji sama da odlučujem da li će sve osobe koje nedostatak asistencije životno ugrožava nastaviti da je koriste, jer su zvanični predstavnici Grada Novog Sada obraćanje Centra „Živeti uspravno“ tumačili kao deo političke igre opozicije, a ne kao obavezu da zajednički pronađemo rešenje da se usluga ne prekida i da ljudi ne trpe.

Zahvaljujući svemu ovome suočili smo se sa blokadom računa (trenutno je takođe na snazi i odnosi se na isti period), bili smo prinuđeni da prekinemo dva programa, Centar je u više navrata tužen od svojih zaposlenih i od drugih potražilaca zbog čega je imovina popisivana. A ja sa svim što radim i što smislim – a snalažljivosti i brzom pronalasku rešenja naučila sam se još kao dete – sa objavljenim (napisanim, prevedenim i priređenim) knjigama i radovima, 28 meseci radim bez naknade i  novac koji zaradim honorarno, kao i naknadu za tuđu negu i pomoć i, veći deo novca koje mi, da bih imala za osnovne potrebe, ostavlja porodica – usmeravam ka Centru jer znam da je potreban gradu u kome živim i šire od njega, svim onim što radi i što je inicirao.

Ovo je moje iskustvo. Nije jedino, niti je najdrastičnije. Još uvek delujem, možda sa većom spremnošću nego ikada, s tim što sam nakon susreta sa Splitom i Mostarom posle 28 godina, a to su dva od brojnih gradova mog detinjstva, knjigom Pucanje duše prof. Janje Beč Neuman, koja je zapisala svedočenja žrtava genocida u BiH, upoznavanja jedne od njih, kao i sa stradanjima pripadnika/ca romskog naroda u BiH, Crnoj Gori, Hrvatskoj i Srbiji u Drugom svetdkom ratu i u ratovima devedesetih godina prošlog veka – shvatila da sve što je izgrađeno na nečijoj krvi ili stvoreno prolivanjem krvi nema budućnost i da se prvo s tim moramo suočiti da bismo mogli išta s trajnim efektom uraditi za sadašnjost i budućnost.

Zato se, pored razloga koje sam u petak u izjavi za medije navela, Centar, na moj predlog, odlučio da odgovornost za izmenu Odluke o socijalnoj zaštiti Grada Novog Sada i, odvajanja 0,1% gradskog budžeta za servis personalnih asistenata na osnovu nje, podeli samo sa strankama koje svojim delovanjem nisu doprinele ratovima devedestih, tj. bile su protiv njega i do danas nisu promenile stav. U protivnom, sami sebi skočili u stomak. Od devet stranaka kojima se Centar obratio s predlogom za potpisivanje memoranduma o važnosti da usluga personalne asistencije postane deo sistema socijalne zaštite Grada Novog Sada, šest su prihvatile, sa dvema je potpisan, od triju čekamo odgovor.

U strukturi i načinu rada aktuelnih političkih partija i pokreta štošta treba da se menja, pre svega manir: uz malo truda – maksimalan rezultat i odnos prema javnom dobru, što je osnovni uzrok nepoverenju da ovde bilo šta može biti dobro, uz opšti nedostatak ljubavi prema konkretnoj zemlji i kraju u kome žuvimo, a ako je ima, ona je identitetska, tj. nacionalistička i konfrontirajuća u odnosu na druge.

Na rad političkih stranaka može se uticati. Ako se ponudi model koji je učinkovit, verovatnoća da bude prihvaćen – velika je. Akcija 0,1% to potvrđuje, a ona nije jedini primer.

Ovdašnja magla nije ona posle koje će sinuti sunce samo od sebe. Pošto su je ljudi stvorili i još uvek je stvaraju, većina njih to otvoreno radi, ljudi jedino mogu i da je otklone, a za to je potrebna odluka i nakon nje – rad.

Autorica je predsednica Centra Živeti zajedno