Pomisao da su nakon ovogodišnje vrućine i leda koji je pao u Novom Sadu i u nekoliko susednih mesta, nakon kiše koja je uništila useve i donela nepopravljivu štetu i nakon svega s čim su se ove godine suočili, uzgojivači žita, uljarica i kukuruza odlučili da preoru šumu – ugasila je juče u meni potrebu da bilo šta više uradim za ljude.

Petnaestog oktobra su mi se zapušile uši. Ovako reagujem od 2013. godine svaki put kad se naniže nekoliko stresova. Prethodni put je to bilo sredinom 2020. godine, a okidač je bila vest da se jedna relativno mlada osoba razbolela od kovida. Lekarka i tehničarka imale su tada na raspolaganju otoskop i špric, ali ništa nisu uspele da urade. Počela sam opet da čujem kad je situacija koja je bila kap viška za moje uši razrešena i da su svi ljudi dobro. Juče kad sam pozvala lekarku zaduženu za kućno lečenje u Žablju, tehničarka mi je rekla da ne veruje da će moći išta da uradi jer nema otoskop i veliki špric. Lekarka mi je posle rekla da nema ni aparat za pritisak, semo priručni digitalni i mojoj sestri dala uputstvo šta treba da kupi u apoteci. Pitala sam vredi li da donacijom obezbedimo aparate i sredstva koja nedostaju, dobila sam odgovor da se ne zna kako nestaju i da ne vredi.

To što spaja postupak preoravanja rastinja u delu koji štiti Novi Sad od poplav, sa septičkim jamama bez poklopca i nedostatkom stetoskopa i aparata za pritisak u susednoj opštini jeste da im je uzrok ljudski faktor, pojedinačna ili grupna namera – to radi neko od nas ili ljudi koje poznajemo, s kojima delimo ulicu, parking, lift, dom zdravlja ili bilo koji drugi objekat ili prostor u zajedničkoj svojini, ako ništa drugo, delimo ostatak kiseonika.

Asistentkinja mi je jutros rekla da je u Petrovaradinu neizdrživo zbog stanogradnje, rečeno mi je takođe da je isto tako i na Podbari i u Kamenici uz Dunav. Letos mi je pokazala, pošto sve slabije vidim, da u Zmaj Jovinoj ulici više nema klupa, nema mesta za njih jer se bašte kafića, picerija i restorana nadovezuju jedna na drugu. Malopre sam na FB stranici Centra „Živeti uspravno“ podelila saopštenje Ekološkog fronta Novi Sad, u kome se predlaže formiranje radne grupe koja će civilizovano da dođe do rešenja za izgradnju četvrtog mosta u Novom Sadu, a da se ne uništi rezervat prirode, stanište 200 zaštićenih živih vrsta i prirodna odbrana od poplava, na šta je, i to prvi put na ovaj način, jedna ženska osoba ostavila ovaj komentar:

„1. Plan detaljne regulacije priobalja na levoj obali Dunava u Novom Sadu iz 2021. godine, NE POSTOJI…
KADA neko zaključke bazira na NEISTINITOJ PREMISI…
TZV. Ekolozi podstiču STRAHOVE stanovnika koji nemaju veze sa realnošću, radi političkih ambicija… Zvuči poznato, zar ne???”

Odgovorili/e smo:

Ko su takozvani ekolozi/ekološkinje i koje su političke ambicije u pitanju? Stranica Centra nije mesto za ovakav komentar. Ukoliko na tom području zaista postoje stogodišnja stabla i obitava ili dolazi 200 zaštićenih živih vrsta, a pritom predstavlja prirodnu zaštitu od poplava, samo se o tome na stranici Centra treba govoriti, na koji način da se život bilo čiji sačuva. Ljudski interesi, izvan pune primene međunarodnih ugovora o ljudskim pravima, među kojima su pravo na život, nenasilje, čist vazduh, vodu i hranu, i uže korpus socijalnih prava, nisu u fokusu rada Centra, ali jeste to da ljudi zajedno odluče šta je najbolje za grad bez uništavanja ekosistema, kao što bi Grad i Centar Živeti Uspravno/ Centre Living Upright trebalo da podele odgovornost i zajedno nađu način za finansiranje svih troškova rada personalnih asistenata/kinja i ličnih pratilaca/ilja, umesto da blizu 500 ljudi, skoro 1000 s korisnicima/ama, živi u neizvesnost,i ili to što se Centar, da bi pokrio sve troškove iz radnog odnosa, suočava ove godine s manjkom od 2,8 miliona dinara dok resorna uprava smatra da pokrivanje prazničnih dana naknada za prevoz personalnih asistenata/kinja do posla, naknade za godišnji odmor i prvih mesec dana bolovanja nije u njenoj nadležnosti, zbog čega preko 400 direktnih pružalaca već 3 godine, deo ličnih pratilaca i duže, radi po ugovoru o delu. Ukoliko nešto u saopštenju za javnost Ekološkog fronta Novi Sad nije tačno, možete zamoliti autore/ke direktno da isprave eventualne netačne podatke. Centar je podelio saopštenje jer smatramo da je život biljaka i životinja na tom području važniji od izgradnje bilo čega namenjenog ljudima i što bi njihovo prirodno stanište i reku ugrozilo jer alternativa kiseoniku još uvek ne postoji.

Ova me je komunikacija podsetila na razloge zbog kojih su mi se zapušile uši. Gde god se okrenem i šta god da pogledam, čujem buku, bes, vređanje i informacije o fizičkom nasilju… Nisam sigurna da u ovakvom komunikacijskom ambijentu međusobng prozivanja, optuživanja, vređanja, davanja nadimaka, insinuacija, poput navedene, išta konstruktivno može da proiziđe, osim materijala za psihoanalizu i posla za one koji su se opredelili/e za bilo koji vid psihoterapeutske prakse i za farmaceutsku industriju.

Moje iskustvo u radu s ljudima pokazuje da načinom na koji govorim o drugima zapravo govorimo o sebi i da način na koji govorimo o sebi oslikava suštinu našeg odnosa prema drugima. Imajući ovo u vidu, od svega trenutno prisutnog najviše me brine što, to o čemu govorimo/razgovaramo više liči na lavež pasa i zavijanje vukova nego na ljudsku komunikaciju. Da ne pominjem zvuke naprava stvorenih ljudskom rukom za zaštitu jednih od drugih, međusobno razaranje i razaranje zajedničkog okruženja.

Koleginica mi već neko vreme ponavlja da se ugasila ljubav i da ljudi više ne umeju da se ponašaju. Ne znam da li se ugasila ljubav, jer je još uvek u meni i kad se na kraju dana završi sve što (se) mora i treba ili u ivičnim okolnostima, ljudi koji me neposredno okružuju još uvek je ispoljavaju u čistom obliku, ali se jeste ustalilo komunicranje nalik na kevtanje, zavijanje, urlikanje ili ćutanje uz energetski izliv ka drugima koji je osetniji od bilo koje razmene (artikulisanih) zvukova.

Najčešće nam se komunikacija svodi na dva glasa, pitanja ili naredbe koji sadrže maksimalno 3 reči, sem ukoliko ne odlučimo da govorimo o sebi ili se uputimo u govorenje o drugima (uglavnom negativno). Dostojanstvo više ne znamo šta je, a samopoštovanje i poštovanje drugih većina ljudi danas iskazuje samo u odnosu na svoju ili nečiju fizičku, političku, finansijsku ili neku drugu nadmoć, i to nije više odlika jedne društvene grupe ili političke opcije, to se listom prihvata i koristi kao dominantan način opštenja.

Uhvatim sebe svakodnevno kako se čistim od toga u sebi, svake večeri ili subotom ujutru kao što bismo se čistili od vašaka ili otrova. To ne valja i to ne vodi ničemu.

U subotu, 15. oktobra, bila sam na sednici Skupštine Evropske mreže za samostalni život na kojoj se nije ni urlalo ni zavijalo, već je svako iz vlastite uloga doprine koliko je mogao, svestan prilika, vlastite odgovornosti i mogućnosti. Kako sam nakon tog sastanka ponovo čula ovdašnju buku i muk, začepile su mi se uši. Sad opet čujem, ali kao kroz neku dodatnu opnu nalik situ.

(Autonomija)