Od svega što sam u poslednjih 2 godine čula ili pročitala najviše me je dotaklo to da je 1 student koji je 31. januara peške došao iz Beograda u Novi Sad tražio da razgovara s psihijatrom, zbog svega proživljenog, i 2 dana kasnije kada su studentkinje psihologije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu rekle da im se učesnici/e u blokadama najčešće obraćaju za podršku zbog straha od nasilja, a potom zbog toga što se njihovi roditelji ne slažu s njihovom odlukom da učestvuju u blokadama. Znam šta znači izaći iz sebe i predati se cilju i drugima, a dobro poznajem bol koju osetiš kada ljudi koji su odlučili da se rodiš ne razumeju šta radiš i zašto radiš to što radiš.

Nedavno mi je vlasnica Uncutovih kreacija predložila da predstavimo razliku između pomoći i podrške. Moja prva asocijacija bila je poruka kolege iz Čačka od pre petnaestak godina: „Ako ste došli da nam pomognete, možete slobodno da idete kući. Ako ste spremni da radite sa nama, dobrodošli ste!“

Raditi zajedno za istu stvar i da to rezultira trajnom promenom jeste suština međusobne podrške nezavisno od toga šta smo i koliko uložili i uz spremnost da ponovo budemo tu istom spremnošću kad i ako zatreba. Podršku pružamo na način na koji to odgovara onima kojima je pružamo ili procesu kome je neophodna. U jednom takvom opštem sada učestvujemo ili mu svedočimo.

Pomoć, koliko god da je dugo i na koji god način pružamo zavisi od okvira koji postavljaju ili zamišljaju ljudi koji pomažu ili to što rade sagledavaju kao pomaganje.

Uleteti u opasnost da nekome spasiš život jeste bezrezervna pomoć u trenutku jer i plaćena i neplaćena, poput onoga što rade spasilačke službe, pravi razliku u sekundi. Ostali vidovi besplatne kratkoročne i dugoročne pomoći imaju cenu. Najveću cenu plaćaju ljudi koji pomažu je neretko to što radimo utiče na našu slike o sebi, a može biti riskantno kad pomaganje postane izvor iz koga se hranimo neretko bukvalno, pa da ne bismo ostali bez njega, (in)direktno pružamo pomoć duže nego što je to potrebno ili je, pak pružamo da bismo nešto uradili, ne prepoznajemo svrhu, sadržaj i uticaj naše (najčešće jednokratne ili tražene) pomoći pošto je pružamo u okvirima opšte prihvaćene i odgojom usvojene podele sveta na jače i slabije. Krajnji rezultat je istrošenost. Jelena Sokref, na osnovu iskustva Centra „Živeti uspravno“ u prikupljanju sredstava u zajednici i svog, došla je 2021. do zaključka da veći deo ljudi daje od viška, a manji od sebe, i da je to mogući razlog uslovljenog davanja.

Podrška, naročito ukoliko je međusobna, omogućava tok i podelu resursa, vlasništva nad procesima i imovinom, izjednačava mogućnosti i doprinosi tome ili dovodi do toga da se nikome ne uskraćuje ili ne nameće moć ili da je veća od one koja podrazumeva svesnu odluku da uradimo nešto za dobro mikro ili makro zajednice čiji smo deo u tom trenutku ili, ako nismo, činimo to jer je ta zajednica deo veće, kojoj svakako svi pripadamo, ni iz jednog drugog razloga.

Velik je broj inicijativa međusobne podrške u sistemu koga nema ili je skrojen tako da zloupotrebljava ljude i resurse koji su po zakonima i međunarodnim standardima, uz (promenjiva) pravila na raspolaganju svima.
Međutim, veliki broj ljudi aktivnosti i akcije međusobne podrške, u kojima učestvuju, ne doživljavaju kao ulaganje u neki segment opšteg dobra, čije će ishod ostaviti trajni trag, već kao humani čin pomaganja nekome. Akcije podrške ili akcije u nečiju korist ljudi percipiraju kao humanitarne, a njihove aktere kao humane. Zbog toga pišem ovaj članak jer me to trenutno od svih društvenih fenomena, kojih sam svesna, najviše plaši.

Ako deo nas druga ljudska bića doživljava kao predmete svoje humanosti, da li to znači da bismo i sami dozvolili da budemo nečiji predmet vrste u nekoj sličnoj situacij imajući u vidu to da ljudi usvajaju koncepte, postupaju i izgovaraju reči oslanjajući se na ono što su usvojili uglavnom posmatranjem postupaka svojih uzora? Kritička analiza diskursa začeta je mišlju Mišela Fukoa: „Čovek zna šta radi, najčešće zna zašto radi to što radi, ono što ne zna jeste šta to što on radi radi drugima“. Dodala bih i sebi jer sve čime utičemo na druge najviše se odražava na nas same.

Danas ovde ponovo svedočimo masovnom izlasku ljudi iz sebe. To me raduje jer je to način da se stvarno sretnemo i preduslov za ravnopravnu razmenu. Ravnopravna razmena rezultira nečim što ima karakteristike svih koji u njoj učestvuju i ukoliko njen ishod ne bude odmah prepoznat, prepozna se uz decenijsko odlaganje (što se desilo sa svim stvarnim promenama u vezi s poštovanjem ljudskih prava) ili bude odbačena, način na koji smo u njoj učestvovali, to što se dalo iz nas spojilo s datim iz nekog drugog jeste stvarna i nepovratna promena u ljudima, novi minimalni standard koji možeš da ostaviš po strani u nevreme, ali ne možeš da ga izbrišeš iz vlastite knjige utisaka o doživljenom. Kad smo svesni samo svog davanja, a ne dopuštamo drugima da zaista učestvuju ili ne vidimo da to rade, lišavamo sebe iskustva primanja dok dajemo. Jelena Sokref kaže ulivanja. Davanje se svodi na rekreaciju koja održava kondiciju i neretko uzrokuje stanje slično zavisnosti.

Interpretacija nečijih postupaka, dela, razmišljanja korisna je ukoliko ih stavimo u istorijski ili bilo koji širi (društveni) kontekst. Govoriti i raditi umesto drugih, bez njihove svesne dozvole ili aktivne legitimacije opasno je jer ih time opredmećujemo, obezmoćujemo, uskraćujemo drugima njihovo pravo na autentičan iskaz i stvarni doprinos, a time, zapravo, najviše štetimo sebi jer iz uloge onih koji se bave drugima za tren možemo postati predmetom nečijeg bavljena ili ignorisanja. Ako gradimo društvo svesnih aktera/ki, u kome će svako ljudsko iskustvo biti prepoznato, jednako uvaženo i upisano da olakša narednim generacijama put, u kome jedni drugima nećemo biti izvor koristi, predmet bavljenja ili zarade, već saputnici/e i partneri/ke, kolege/nice, životno vreme koje imamo na raspolaganju, koliko god da trajalo, biće dovoljno da svako ljudsko biće prepozna svoju svrhu. Mnogi su nam događaji, koji su rezultirali pomakom na polju ljudskih prava, od kojih jednom sada svedočimo, pokazali da kad damo sve od sebe da bi (po)teklo, teče, širi se i unapređuje samo od sebe.

(Autonomija/ustupljena fotografija)