Pesnikinja i dramska autorka Milena Marković, dobitnica NIN-ove nagrade za roman “Deca”, smatra da sve što se dešava danas u svetu – kada je tema pandemije već zaboravljena, jer je došla nova – ukazuje na probleme tzv. Zapadne civilizacije i sistema liberalnog kapitalizma. Autorka dramskih dela, poput “Šuma blista” i “Brod za lutke”, kojima je značajno uticala na dramsko pisanje, pa i na samo pozorište u Srbiji, kaže u intervjuu za SEEcult.org da je saosećanje nešto iz čega je moguće učiniti dobro delo ili reagovati na nepravdu, ali se to dešava retko. Jer, najveći procenat ljudi živi po principu: u se, na se i poda se. Od toga ne treba odvajati ni: u nas, na nas i podanas, što može da se odnosi na porodicu, klasu, soj…

Napominjući da sve ima lice i naličje, Milena Marković ukazuje da sa stanovišta kapitalističke demokratije, ljudsko biće ima puno pravo da se oslobodi okova porodičnih dužnosti i uloga, nacije, religije, ideologije, raznih nametnutih autoriteta i da načini od svog života sve što može u punoj slobodi produktivnog individualizma. Rezultat, međutim, može biti uplašen, usamljen, samoživi konzument koji živi u stalnoj žudnji.

Teze o državnoj patologiji Milena Marković smatra površnim, pa čak i propagandnim narativima koji se namerno koriste da bi se ocrnio neki narod ili neki sistem. Patologija vremena, pak, zanimljiva je za umetnike. Smatra da i ona i njene kolege u regionu imaju specifičnu patologiju, koju je nazvala “vino i gitare”.

–Kada jedan čovek danas pripadne čovečanstvu, čime zasluži da se nazove delom tog bratstva/sestrinstva? Je li to danas drugačije nego nekada?

Milena Marković: Mislim da je uvek bilo isto, osim što se danas vode ogoljeni ratovi u propagandi gde se – u zavisnosti od prilike – određeni deo čovečanstva proglasi za nečovečanski, pa onda nemisleći ljudi u zabludi svoje uske slike ponavljaju to kao papagaji. Svi ljudi se rađaju od majke, žive i žude, mogu ili ne mogu, onda umru. Treba razumeti i voleti, onako kako je Hrist razumeo i voleo. U svakom slučaju, treba tome težiti. Svi su zaslužni i nisu zaslužni. Uvek je pitanje moći – ko meri i bira – određuje zaslugu.

–Da pesnici leče od trauma i strepnji, vidljivo je kada se čita Vaša poezija, posebno dok je čitate Vi. To je neko izmeštanje u drugu, inače teško dokučivu dimenziju u kojoj čovek, ako se prepusti, kao da biva opran nekim tušem iznutra. Ono što pesnik piše, kažete – dolazi iz ekstaze. Koji je okidač za nju? Mogu li mu se obezbediti uslovi u vidu muzike ili nešto u nekom banalnom smislu (svetlo, dobar prostor za pisanje, neki drugi vidljivi detalji…)? Može li to biti početak, ili ekstaza nema veze sa ičim opipljivim?

Milena Marković: Ne verujem da pesnici leče pošto pesnici nisu svima razumljivi. Obično je potrebna želja da se čita i neko obrazovanje. Možda nekome pomognu, nekome kome je pesništvo dostupna disciplina. Muzika može da pomogne, ona kroz svoja oruđa može da ima tu vrstu brzopotezne identifikacije sa osnovnim osećanjima, međutim, isto tako može i da odmogne. U pitanju su sile.

Ja se u potpunosti slažem i sa idejom “Krojcerove sonate” i sa tezom filma Kena Rasela o Čajkovskom. To je da muzika može da nadraži i uništi, da pomisliš da si više nego što jesi, da veruješ da ima nečega čega nema, da možeš što ne možeš. Ja se sećam vrlo dobro mog prvog neverovatnog doživljaja muzike koji je bio telesan, kada sam čula rif pesme “Search and destroy” od Studžisa. U jednom dokumentarcu Igi Pop kaže da je on doživeo spoznaju – on to tako ne naziva, ali da pojednostavim – kada je čuo početni rif pesme “Rumble” Linka Vreja. Nekom je to bilo u “Wholle lota love“ Džimija Pejdža, saksofonu “Nature Boy” Četa Bejkera, nekom je to Sibelijus, nije bitno. U pesništvu, ako dođe do katarze, onda dolazi do tog prečišćavanja, pranja. U pitanju je kod starih Grka bio maltene medicinski termin. To može da se objasni i kroz druge kategorije, ritualne ili religijske, doživljava se spoznaja. Tu dolazimo do ekstaze. Ekstaza postoji u detinjstvu kao svakodnevna stvar otkrivanja života i radovanja, prvog videla, a kasnije veštačkim sredstvima. Može doći kroz molitvu, zaljubljenost, a može i kroz potpuni silazak, poniranje, ogoljavanje, niskost kroz koju se dolazi do svetosti. U vizuelnim umetnostima može imati veze sa svetlom, pa su razni objašnjavali posebnost Karavađa ili Ticijana – da se ja u to ne upuštam. Osnova osećanja ekstaze koja je izazvana umetničkim sredstvima je uvek nešto što se vrlo jednostavno naziva dar.

–Da li metrika i forma daju dodatno značenje onome što je napisano, ili mu samo određuje vreme postojanja u misli čitaoca?

Milena Marković: Metrika i forma mogu dati dodatno značenje i ne moraju. Čitaocu mogu da odgovaraju metrika i forma ili da mu ne odgovaraju. Kritičari će da se uhvate toga ili nečeg drugog da uzdignu ili spuste određeno delo. To nije mnogo bitno, u suštini. Što se tiče pisaca, ili vladaš metrikom i formom ili ne. Nekima to nije bitno, imaju drugo oružje. Mi koji čitamo, pisali ili ne, obično umemo da prepoznamo ko vlada, a izabrao je da ne koristi, a ko samo tera reči, pa kud stigne. Što se mene tiče, samo tek ispilelim piscima mogu da oprostim nevladanje formama i strukturama. I onima koji su samouki pisci i nemaju nikakvo formalno obrazovanje. I ti vremenom nauče.

–Možete li definisati izvor svoje autentičnosti, autentičnosti uopšte. Ona svakako proizlazi iz sistema vrednosti i karaktera, ali imaju razni ljudi plus kod obe ove stavke, pa od autentičnosti ništa…

Milena Marković: Ne mora da proizlazi iz sistema vrednosti. Imate genijalne pisce malograđane, kao što je Tomas Man. Imate pisce iskežene zlikovce, kao što je Žan Žene. Imate moralno ambivalentne pisce, Kasadi, Keruak. Imate pisce kojima je sistem vrednosti isključivo vezan za umetnost, kao što je Nabokov. Imate vesele nihiliste, kao što je Beket. Imate subverzivne – Hamsun, Flober… Koga briga koji je njihov sistem vrednosti? Obično im se učitava određeni sistem, u zavisnosti od epohe i to je onda kič. Mene to sve više zabavlja, bolje da se smejem nego da plačem. Uvek je u pitanju samo dar. Vrlo jednostavno. Postoji jedno jednostavno objašnjenje da je dar od Boga. Ko zna.

–Ima li za Vas u regionu, u kojem razumemo manje-više isti jezik, nekog Prilepina ili Knausgora?

Milena Marković: Ja isključivo govorim afirmativno o svojim kolegama i iz tog razloga mi je vrlo nezgodno da odgovorim na ovo pitanje. Pisci iz našeg regiona, izuzetni čak, svi imaju kompleks provincijalne inferiornosti i određenu cenzuru i autocenzuru kada je u pitanju taj zanosni svet u koji smo zagledani. I onda prosto ne možemo da se razvijemo i uzdignemo. I Prilepin, i Knausgor, i Uelbek se bave ontološkim pitanjima, između ostalog. Mi smo se smanjili. Quod licet Iovi non licet bovi (“Što je dopušteno Jupiteru, nije volu”, prim. nov.). A nekad je bilo drugačije. Dovoljno je samo da se setimo Crnjanskog. Mora da se ima nešto više. Nešto više od ovog života.

–Je li tzv. žensko pisanje zaista stvar estetike, kako književni mejnstrim patrijarhat tvrdi, ili je to pre samo stvar neke organizacije posla? Osećate li taj termin “ženskog pisanje” kao još jedan način da se žena onejednakopravi?

Milena Marković: Ja sam žena definitivno. Mislim, to mogu u svakom trenutku da demonstriram na razne načine. Imam ženska iskustva. Ona su svakakva. Tu se stvar završava. Jača sam od mnogih muškaraca kad sednem da pišem. Kod određenih velikih pisaca nije čak ni bitno jesu li žensko ili muško. Bitno li je kod Karson Mekalers? Bitno li je kod D. H. Lorensa? Kod drugih jeste. Zavisi od teme i ideje.

Inače, kao dramatičar i scenarista dobro pišem i muške likove. Ako krenemo od toga da postoji “žensko pismo”, onda brzo dođemo do toga da postoje “ženske teme”, “ženske ideje” i “ženski pogled na svet. Onda sledi kategorizacija, uopštavanje i odvajanje, a to nije dobro, a pre svega nije ozbiljno. Postoje, naravno, ekskluzivna ženska iskustva, majčinstvo, menstruacija, da ne nabrajam. Na temu majčinstva dosta dobro su se izrazili neki muški pisci. Tema menstruacije i seksa je već divljala kod koleginica bejbi bumerki. I to da imaš pravo na želju da pobegneš od dece. E sad, razlika između Elene Ferante i Džona Apdajka je u tome što ovaj ide do kraja. Nije stvar u tome “ja imam pravo”, ne, on piše o stidu i odvratnosti prema samom sebi. “Ja imam pravo“ je kukumaukanje, dok “Ja patim i mene boli“ ili “Ja vas sve mrzim” ima određenu težinu. U pisanju je jako bitno da se ima potpuni i bespoštedni pogled na sve, a naročito na samog, samu sebe.

–Empatija je kad misliš na druge. Vi kažete da, kada čovek piše, ne sme da misliti na druge, jer počne da laže. Na kraju se ipak ispostavi da je poezija vrhunska misao na čovečanstvo… A šta bi sa laži?

Milena Marković: Saosećanje je nešto iz čega ljudsko biće može u određenim situacijama da učini dobro delo ili da reaguje na nepravdu. To se dešava retko. Najveći procenat ljudi živi pod barjakom: u se, na se i poda se. Od toga ne treba odvajati ni: u nas, na nas i podanas, što može da se odnosi na porodicu, klasu, soj. Postojali su revolucionari koji ne žive pod tim barjakom, monasi, sveci. Oni su mislili na čovečanstvo.

Umetnici retko spadaju u tu vrstu, njima je samo bitno da ostave trag. Laž leži u udvorištvu, između ostalog. Kod umetnika postoji jedna specifična odlika – oni u određenom trenutku ozbiljno počnu da misle da su bolji od drugih i da u svakom trenutku svog života zaslužuju bezrezervno divljenje. Druga stvar je da često ne znaju mnogo. Um je potrošna stvar, umetnički um se ne vežba znanjem, znanje nije primarno. I onda imate tu situaciju da razni izvođači kao guske u magli tumače situaciju u kojoj se nalazi današnja civilizacija. Znači, jedna od najgorih laži je kad lažeš samog sebe.

–Niko, ili skoro niko više ne čita kao da mu život zavisi od toga. Niti smo misaono spojeni sa sobom, niti sa drugim čovekom koji nas kroz neku knjigu zove da se spojimo sa njim i na koncu opet sobom. Niko skoro ništa više ne radi sa “flow” strašću, kao da mu život zavisi od toga. Sa strašću se danas samo viri u tuđe živote, iako kvalitet života uopšte ne zavisi od toga. Čovečanstvo nikada kao danas nije imao veću šansu da bude bolje nego ikad, a paradokaslno, gore je neko ikad. Mogu li ljudi biti bolji od toga da budu bolesni vampiri?

Milena Marković: Nisam sigurna da je to tačno. Neki verovatno imaju tu vrstu potpune predanosti u svom radu i životu. Ne znam. To sa čitanjem je moralo da se desi, desilo se sa internetom. Čitave delatnosti su potpuno marginalizovane, naučnici govore o tome da se i nove generacije usled toga ozbiljno razlikuju od prošlih. Ne može da se vrati ono. Taknuto maknuto.

–Menja li ova pandemija poimanje pisanja i čitanja. Čujemo da ljudi govore da već sada više ništa nije, niti će tek biti, isto kao pre nje. Postaje li svet zbog korone zaista neka drugačija livada pune tame? Je li moguće poverovati u to jer nije postao ni zbog gladi, ubijanja, mržnje, ratova?

Milena Marković: Poimanje pisanja i čitanja je nepovratno izmenio internet, što sam maločaš rekla. Pandemija je već zaboravljena, došla je nova tema. A sve što se dešava ukazuje na probleme u tzv. Zapadnoj civilizaciji i sistemu liberalnog kapitalizma. Ne postoji vreme u kome nije bilo gladi, ubijanja, mržnje i ratova. Ratovi su sve vreme nego su nam bili daleko, pa nas je baš briga.

–Mi se danas, verovatno kao i oduvek, koprcamo u patologijama koje nam nameće vreme u kojem živimo (od roditelja do države). Žesti li Vas to što neko plaća svaku odluku, a neko ne. Kako to prevazilazite? Gde odlazi gorčina proizašla iz te traume?

Milena Marković: Sve ima svoje lice i naličje. Sa stanovišta kapitalističke demokratije, ljudsko biće ima puno pravo da se oslobodi okova porodičnih dužnosti i uloga, nacije, religije, ideologije, raznih nametnutih autoriteta i da načini od svog života sve što može u punoj slobodi produktivnog individualizma. Rezultat može biti uplašeni, usamljeni, samoživi konzument koji živi u stalnoj žudnji.

Ja ne verujem u državnu patologiju, to su propagandni narativi koji se namerno koriste da bi se ocrnio neki narod ili neki sistem. Ja taj narativ zovem Iju-ju. On je površan. Patologija vremena je već zanimljiva za umetnike. Na primer “Doktor Džekil i Mister Hajd” je nastao u viktorijanskoj Engleskoj a Uelbek se ispileo iz hedonističkog liberalnog kazana. Pa da vidimo koja je patologija, to je zabavno. Imate i našu patologiju – mene i mojih kolega i koleginica ispisnika iz regiona. Ja je zovem “vino i gitare”. Porodične patologije su vrelo svakog umetnika. Ostalo je pitanje stila, jesi li Bronte ili Kafka.

–Zaštićenost koja je nekada vladala zamenjena je čitavom skalom raznih nesigurnosti. Paradoksalno, nije donela ranjivost, krhkost, osetljivost, već agresiju, bestidnost, oholost… Ljudi više nisu skrušeni ni u čemu, pa ni u veri na primer. Sve je bruto i neto… Da li su ljudi danas postali svesniji toga da će ih nadživeti sve što vide, pa umesto da im to bude motiv da budu najbolji mogući, puštaju sve kočnice i dizne…

Milena Marković: Ljudi neće nadživeti sve što vide. Sve što vide nadživeće njih. Ekstremno bogati ljudi rade na produžavanju života. Većina ljudi je i dalje zgažena. Opet.

–Kada gledamo današnji život ljudi, koji su razapeti od Tindera do Tvitera, čini se da uskoro žive ljubavi i poštovanja neće biti nigde drugde do u pesmama. Bojite li se takvog sveta u kojem vladaju nerešene gorčine, žudnje koje se ne završe lepo, nerešene nepravde, ili je dovoljna zaštita od svega toga ono što stoji u ovim vašim stihovima “… Ja sam našla šta sam tražila i to je, brate, mnogo teško”?

Milena Marković: Internet je čudesna stvar, samo se dobro ne koristi. Pre neki dan sam se setila jedne divne pesme na koju sam htela da ukažem studentu na predavanju. Počela sam da obrazlažem o čemu se radi u toj pesmi, ona se nalazi u jednoj mnogo debeloj antologiji, treba to poneti na predavanje, posle ići sa tim raznim putevima i tako to. I onda sam ukucala, kad ono čudo – eto pesme. Pa sam pročitala studentima i videla sam, doživeli su nešto.

Teško jeste. Pojam sreće i pojam veličine nisu srodni. Ljupkost je bliska a lepota je strašna. Treba čitati Kanta. Ima i njega na internetu.

(Snežana Miletić, SEEcult / Foto: Pixabay)