Pitanje kompleksnog odnosa politike i ekonomije u društvu, kao bazičnog, dinamičnog  i trajnog životnog okvira i perspektive, u današnjoj Srbiji se ne ispoljava kao odnos političkih i ekonomskih sloboda, već kao razlikovanje napetosti između moći vlasti i redukovanog mišljenja ekonomije.

Da bi se moć vlasti dodatno ojačala, a mišljenje ekonomije marginalizovalo, kombinuje se u kontinuitetu višegodišnja izborna kampanja u vidu redovnih i neustavnih vanrednih izbora, kojima su navodni istorijski rezultati i uspesi srpske privrede potvrda prava da se proveri izborni i politički legimitet, a posle izbora neupitno nastavi započeto delanje na principu kapitalizacije politike i politizacije kapitala. I sve na štetu privrede i građana Srbije, javnog uma i javnog izbora. Tako političko tržište na izborima dobija prevlast nad ekonomskim procesima i ekonomskim tržištem.

Kada je u pitanju sprovođenje makroekonomske politike u Srbiji i ocena njenih rezultata, suočavamo se sa začuđujućim varijacijama i dijametralnim zaključcima. To je samo uvod u pravu sliku življenja u domenu iluzija o kojima se stidljivo kritički progovara. Lažirana stvarnost ili realnost?

Zvanična statistika i ekonomisti bez integriteta spremni su da statističke podatke interpretiraju po potrebi, prenaglašavajući značaj određenih ekonomskih parametara, svesno zanemarujući bitnije indikatore. Ovaj pristup kulminira namernim, tendencioznim i pogrešnim ocenama i zaključcima. Ovo je istovremeno i politikantski pristup, koji euforično dalje manipuliše, preuveličava, falsifikuje i besprizorno lažno prikazuje ekonomsku stvarnost. U njemu je lako prepoznati političare vlasti, posebno dojučerašnjeg predsednika vlade i sadašnjeg predsednika Srbije, koji ima ogromnu medijsku podršku, kao i podršku brojnih analitičara.

Nasuprot tome, najveći broj preduzetnika, vlasnika srednjih, malih i mikro preduzeća, njihovih asocijacija i poljoprivrednih gazdinstava krajnje su nezadovoljni. Oni smatraju da vlada vodi ekonomsku politiku protiv privrede i biznisa, da ne obezbeđuje Ustavom garantovanu jednakopravnost svih privrednih subjekata. Velika privredna društva su uzdržana od javne kritike i solidarišu se sa merama makroekonomske politike, dok ih vlast prihvata za svoje saveznike, kao deo političke, privilegovane privrede. Kada velika preduzeća izgube ove privilegovane pozicije, postaju oprezni kritičari onoga što vlast čini. Uz mišljenja većine privrednika, marginalizovana su i mišljenja i kritike građana, radnika, nezaposlenih i penzionera. Zato su protesti, štrajkovi, suicid i odlazak iz zemlje jedini odgovor ljudi bez (pre svega ekonomske) pravde i budućnosti.

Poslovanje privrednih društava Srbije u 2016. godini

U javnosti rasprostranjenu, “ružičastu sliku” makroekonomskih kretanja sadrži  i Izveštaj Agencije za privredne registre o poslovanju privrede Republike Srbije u 2016. godini. Afirmativni i pozitivni zaključci o ukupnom stanju srpske privrede su ovde izvedeni iz rezultata postignutih u domenu nekih sektorskih aktivnosti, na planu privrednog ambijenta, zapošljavanja, pojedinih poslovnih rezultata, povećanja izvoza, profitabilnosti, smanjenja budžetskog deficita i minimalnog rasta BDP-a.

Međutim, u ovom izveštaju možemo pronaći podatke koji se ne analiziraju dubinski, uzročno-posledično, komparativno i sveobuhvatno, a upravo ti podaci potvrđuju realnost teškog i dramatičnog stanja nacionalne ekonomije.To se pre svega odnosi na izuzetno velike gubitke koje beleži 44% privrednih društava, na nizak nivo BDP, njegove niske i negativne stope rasta, na izuzetno mali godišnji prirast BDP. Visina BDP po glavi stanovnika, od 5.100 evra, svrstava nas među najsiromašnije zemlje u Evropi. Tu su i problemi javnih finansija, ukupnog budžetskog deficita, nepodnošljivo visokog javnog duga i ukupnog spoljnog duga, kao i platni, spoljnotrgovinski deficit i deficit tekućeg računa. Sve ovo na svojoj koži osećaju građani Srbije.

Agencija za privredne registre je svoj godišnji izveštaj za 2016. godinu sačinila tako što je obradila samo deo finansijskih izveštaja o poslovanju 97.543, od ukupno 131. 058 privrednih društava. Dakle, oko četvrtine privrednih društava nije ni uključeno u analizu opšteg stanja u poslovanju. U ovakvom, makar i nepotpunom izveštaju, 42.616 privrednih društava je iskazalo gubitke u iznosu od 29,4 milijardi evra; od tog broja  čak 25.305 (59%) beleži gubitak iznad visine svog kapitala (13 milijardi evra). Pored toga, oko 5.800 preduzeća su u postupku stečaja i likvidacije. Prema dostupnim podacima, privredni subjekti za finansiranje svog poslovanja uglavnom koriste kreditno zaduživanje, tako da su njihove ukupne obaveze 70 milijardi evra, što je 64% od ukupne poslovne imovine svih privrednih društava, koja iznosi 109,6 milijardi evra. Učešće sopstvenog kapitala u ukupnim izvorima finansiranja je nisko i iznosi 36%. Uz to, privreda je visoko nelikvidna i nekonkurentna.

U 2016. godini ostvaren je platni deficit od 4,3 milijardi evra, spoljnotrgovinski deficit u visini 4 milijarde evra, primarni budžetski deficit od 468 miliona evra, bruto budžetski deficit 4,8 milijardi evra. Deficit tekućeg računa, samo u prvih sedam meseci 2017. godine  iznosi 1,3 milijarde evra.

Bruto društveni proizvod

Bruto društveni proizvod, kao sveukupni izraz i pokazatelj ekonomskog stanja, dinamike razvoja privrede, bogastva društva i pojedinca, veoma je skroman i iznosi 33,5 milijardi evra. U interpretaciji vlasti, uloga i rast BDP se posebno fetišizira i preuveličava, a efekti lažno prikazuju, da bi se dočaralo “zlatno doba” svega u Srbiji i njene privrede. Javnost se uporno manipuliše najavljenim stopama rasta BDP-a od 3 do 5%, a koje će, opet,  produkovati neviđenu privrednu aktivnost, investicije, zapošljavanje, veće plate i penzije, bolji standard. Ove najave se, naravno, ne ostvaruju.

Prosečan rast BDP u periodu od 2012-2016. godine iznosi 0,7% i može se definisati kao strategija ”stagnacije malog rasta”, u kojoj je ukupna vrednost petogodišnjeg prirasta BDP 124 miliona evra, a iznos otplate kamata 3,5 milijardi evra. Samo za plaćanje kamate na javni dug države, potrebna je stopa rasta BDP od 3%. Jasno je da su nivo BDP, stope rasta i visina njegovog godišnjeg uvećanja skromne, da bi se izbeglo relativno zaostajanje za svetskom ekonomijom, nedovoljne da se obezbedi veća agregatna potrošnja, veće investicije, ubrzana privredna aktivnost, nedovoljne da se ublaže ekonomske i socijalne nejednakosti, obezbedi bolji standard i uredno servisiranje obaveza prema stranim i domaćim poveriocima, kao i zaustavi potreba za daljim zaduživanjem. Za takve ciljeve potreban je mnogo veći rast BDP. Mnogi ekonomisti misle da je to 6-8%; drugi tvrde da je potrebno čak 10-15% rasta.

Posebno je neumesno bilo kakvo poređenje BDP Srbije sa zemljama u regionu. Primera radi, BDP u period od 2014–2016. godine u Rumuniji se uvećao za 12%, u Makedoniji za 10%, u Mađarskoj za 9%, u Bugarskoj za 9%, u Albaniji za 8%, u Crnoj Gori za 8%, u BiH za 7%, u Hrvatskoj za 4%. U Srbiji kao “ekonomskom lideru” u regionu ovo povećanje iznosi 1,6%.

Takođe, zadivljujuća je hrabrost i arogancija praviti bilo kakve paralele ekonomskog položaja Srbije i Nemačke. Nemački BDP je u 2015. godini imao vrednost od 3.357 milijardi dolara i bio 97 puta veći od BDP-a Srbije, dok je dohodak po stanovniku bio 8 puta veći. Sa stopom rasta od 2%, Nemačka ostvaruje prirast BDP-a u visini od 65 milijardi evra, što je dvostruki iznos našeg BDP-a. Ista stopa rasta u Srbiji bi doprinela uvećanju BDP-a od svega 670 miliona evra.

Čini se da je razložno i ukazivanje, sa mnogim implikacijama, da zvanični BDP od 33,5 milijardi evra nije realna vrednost, već da u najoptimističkoj varijanti iznosi 25 milijardi evra.

Javni dug

Javni dug Srbije se od 2000. do 2008. godne nominalno i u kontinuitetu smanjivao (sa 14,1 na 8,7 milijardi evra), a učešće ovog duga u BDP sa 201% na 28,3%. U vremenskom intervalu od 2008–2011. godine se povećao za 6 milijardi evra i dostigao nivo od 14,7 milijardi evra. Prava eksplozija zaduživanja počinje sa 2012. godinom i to na nivo od 17,7 milijardi evra. Javni dug svoj maksimum dostiže 2016. godine, kada iznosi 24,8 milijarde evra, odnosno, 74% BDP. To potvrđuje da se javni dug u poslednjih pet godina povećao za 10,1 milijardu evra, odnosno, prosečno godišnje za 2 milijarde evra.

Tako dolazimo do važnog pitanja: kako je za tekuću vlast rast BDP-a od 1,4% u 2011. godini i visina javnog duga od 14,7 milijarde evra (uz učešce u BDP-u od 28,3%) gotovo stanje bankrota, dok dug od 24,8 milijardi evra iz 2016. godine (uz učešće u BDP od 74%) izraz neobjašnjivog i nemerljivog uspeha u vođenju ekonomske politike?

U sagledavanju zaduženosti Republike Srbije, u zvaničnim izveštajima se uglavnom navodi ukupni javni dug centralnog nivoa vlasti (Republike) od 24,8 miljardi evra, i opšteg nivoa države od 25,2 milijarde evra. Međutim, to ne predstavlja i ukupan spoljni dug prema stranim poveriocima, mada je namera da se ovi podaci tako predstave. Ukupan spoljni dug (pored dugova države) predstavljaju i dugovanja privatnog sektora i banaka, koji nisu mali, jer iznose 11,6 milijardi evra. Tako posmatrano, ukupan spoljni dug Srbije je 36,6 milijardi evra, sto predstavlja alarmantnih109% vrednosti BDP-a.

Da je Srbija prezadužena država potvrđuju sledeći ekonomski parametri: visok iznos spoljnog javnog duga od 24,8 milijardi evra i učešće u BDP od 74%, nemogućnost godišnjeg servisiranja osnovnog duga i kamata od 5,5 milijardi evra, učešće kamata u rashodu budžeta veće od stope rasta BDP i porast dugova veći od rasta BDP.

Sa veoma niskim i nezadovoljavajućim rastom privrede i imperativom daljeg zaduživanja, ozbiljno se dovodi u pitanje mogućnost donošenja autonomnih strateških ekonomskih odluka, kao i pitanje ekonomske i političke suverenosti.

Javne finansije i budžet

Javne finansije, kao segment ekonomije koji je najdirektnije povezan sa fiskalnom politikom, poreskom politikom i politikom javne državne potrošnje, temelj je za analizu politike budžeta. Budžet kao pravni i finansijsko planski dokument države i instrument kojim se iskazuju javni prihodi i javni rashodi za finansiranje državnih funkcija u jednoj godini, ujedno je i glavni indikator stanja i tendencija javnog sektora i javne ekonomije. Projektovani prihodi budžeta poslednjih godina bili su između 8,2 i 8,8 milijardi evra.

Pored evidentnog značaja, brojnih funkcija i kompleksnosti, interpretacija  budžeta u javnosti od strane vlasti se svodi na statistički podatak da je deficit budžeta u 2016. godini  “svega” 57 milijardi dinara, odnosno 468 miliona evra, ili 1,4% BDP-a. Slavodobitnički se zaključuje da je to rezultat posebnih napora u reformi i stabilizaciji javnih finansija. Međutim, izbegavajući da se navedeni deficit budžeta precizno terminološki definiše kao primarni deficit, skriva se opasnost, možda i namera, da se shvati kao ukupni budžetski deficit. Ukupni, konsolidovani ili bruto deficit budžeta predstavlja zbir primarnog i sekundarnog budžeta.

U 2016. godini ukupni budžetski deficit (bruto stvarni deficit) iznosi 764 milijarde dinara ili 6,2 milijarde evra i učestvuje u BDP-u sa 18%. Ukupni budžetski deficit predstavlja zbir primarnog (468 miliona evra), sekundarnog (4,3 milijarde evra) i skrivenog deficita (1,4 milijarde evra). Navedeni podaci, kao i mnogi drugi, nalaze se u Biltenu javnih finansija, Ministarstva finansija Republike Srbije, ali se zvanično ne analiziraju na ovaj način, što navodi na opravdanu sumnju da postoji namera obmanjivanja javnosti.

Ne može se generalno glorifikovati politika štednje na osnovu osetnijeg pada klasičnog budžetskog deficita. Zato je potrebna ozbiljna stručna i kompetentna, odgovorna analiza konsolidovanog budžeta, u kojoj će se proveriti načelo potpunosti, sagledati obim, izvori finansiranja i struktura javnih prihoda i vrednosti, distribucija i struktura javnih rashoda. Tako bi se došlo do jasnog zaključka da su stanje i tendencije  nepovoljni, a da fiskalna politika nije ispunila osnovne ciljeve alokacije, redistribucije i stabilizacije ekonomije.

Prevaljivanje neuspeha na građane

Javni trošak u budžetu od 2014. do 2016. godine smanjen je kroz nezakonito snižavanje penzija za oko 600 miliona evra, a smanjivanjem plata u javnom sektoru za blizu 900 miliona evra. Pri tome, u periodu od od 2012. do 2016. godine, realna vrednost penzija je pala za 14,2%, a plata za 2,5%.Tako su plate i penzije postale među najnižima u regionu, uz rast troškova života od 19,5%. Penzije iskazane u evrima pale su sa 208 na 180 evra. Učešće penzija u PDV je smanjeno sa 13,2 na 11,8%, sa tendencijom daljeg opadanja. Učešće penzija u budžetu palo je sa 35,8% u 2012. godini, na 32,6% u 2016.godini. Penzije i rashodi za plate čine oko 50% vrednosti budžeta, pa kada se govori o štednji na javnim rashodima i smanjenju deficita, jasno je da najveće pojedinačno opterećenje pada na ova dva korisnika. Ako se toma doda i učešće ukupnih poreza u javnim prihodima od 66%, da je u periodu od 2012. do 2016. godine PDV povećan za 23,4%, porez na dobit za 52%, akcize za 47%, onda je nepobitan zaključak da privreda i građani snose neopravdano i nepotrebno najveći teret pogrešne politike.

Određen broj ekonomista u Srbiji ukazuju da ova vlast ne suzbija sivu ekonomiju, istovremeno nudeći dokaze i istraživanja za ovu tvrdnju, navodeći o kojim sektorima privrede se radi i kvantifikujući državne gubitke. Radi se o velikim vrednostima, koje dosežu iznos oko 10 milijardi evra nezakonitog prihoda, zbog kojih je budžet Srbije oštećen između 3 i 4 milijarde evra. Ovi gubici se odnose na neplaćanje PDV, poreza i doprinosa za zaposlene, akcizne robe, carinskog neevidentiranja, netransparentnosti u privatizaciji i javnim nabavkama, neobjašnjivim razlikama između proizvedene i naplaćene električne energije i slično. Zvanične reakcije ili odgovora na ove podatke za sada nema. U eri tako hvaljene politike stednje, bilo bi poželjno znati istinu.

Politika štednje – da ili ne? 

Povrh svega, vlast zvanično tvrdi da vodi makroekonomsku politiku štednje. Međutim, u teoretskom, suštinskom i praktičnom delanju, ne prepoznaje se ta politika. Politika štednje podrazumeva odlaganje ili ograničavanje potrošnje, da bi se ostvarili efekti drugih, važnijih ili ugroženih potreba. Ovakve efekte ne vidimo u Srbiji. Na delu je u stvari neoliberalni model i politika jakog rezanja potrošnje, koja se predlaže zemljama sa recesivnom privredom, velikom zaduženošću, relativno malom visinom i stopom rasta BDP-a, niskim godišnjim prirastom BDP-a, visokim budžetskim deficitom, visokom nezaposlenošću. Na žalost, svi navedeni ekonomski parametri su imanentni nacionalnoj ekonomiji.

U cilju ozdravljenja srpske privrede, MMF i Svetska banka su ponudili politiku “štednje”, zapravo ekonomsku politiku rezanja potrošnje, koja se ostvaruje kroz strategiju fiskalne politike, čiji je prevashodni cilj smanjenje javne potrošnje, konsolidacija javnih finansija, smanjenje deficita budžeta i usmerenje privrede prema većem rastu.

Makroekonomski podaci i podaci o privrednom stanju, od kojih smo neke i ovde pomenuli, potvrđuju da je politika “štednje” primenjena u Srbiji, zapravo politika lošeg izbora i krajnje negativnih rezultata. To je politika dalje niske privredne aktivnosti i velikih ukupnih gubitaka, skromnog, gotovo stagnantnog ekonomskog rasta BDP-a, visoke zaduženosti, neuravnoteženog bilansa sa višestrukim deficitima, oscilirajuće proizvodnje i gubitaka u najvažnijim sektorima (poljoprivreda, rudarstvo, elektroprivreda) u kojoj se i pozitivna kretanja tekuće ekonomske politike u krajnjem rezultatu iskazuju kao negativna, što je samo potvrda holističkog efekta u privredi. Mere ovakve politike su neadekvatne proklamovanim ciljevima, neefikasne i nepravedne. Zbog toga su one posebno razarajuće za građane, preduzetnike i poljoprivrednike.

Ta se ekonomska politika dodatno kompromitovala jer je dozvolila da preostali deo privrede funkcioniše na bazi tržišnog fundamentalizma, deregulacije, otvorene i nezaštićene privrede, precenjenog kursa dinara, stimulacije stranog kapitala, niskog multiplikatora trošenja budžetskih sredstava, prekomernog uvoza, velikog zaduživanja, neutralne i ne mnogo zainteresovane države za privredne aktivnosti. Sve ovo rezultira prevelikom cenom koju plaća privreda u celini, zajedno sa stanovništvom, u okviru politike pokušaja ozdravljenja javnih finansija i uravnoteženja budžeta.

Tako se dolazi do zaključka da nije moguće obezbediti održivu ekonomiju neodrživom politikom. Umesto da se aktuelna vlast najhitnije suoči sa istinom o našoj privredi, za koju jedan ugledni privrednik kaže da je u komatoznom stanju, a građani konstatuju da se u Srbiji živi loše i u siromaštvu, ona tvrdoglavo i svim sredstvima beži od neprijatne istine, prekraja je i negira. Ne preza se od manipulacija, dezinformacija, preuveličavanja, diskreditacija, pritisaka u političkoj ravni i medijskoj kampanji, gde se građani putem asimetričnih informacija ubeđuju da je danas toliko dobro, da bolje i nije potrebno. To je poznati fenomen “eskalacije angažovanja“ u kojem se vlast oseća prisiljenom da odbrani svoju poziciju. Ekonomija nudi suprotna gledišta.

Mogući alternativni privredni model suprotan politici štednje se ogleda u dinamičnoj i razvojnoj makroekonomskoj politici, koja se bazira na većoj privrednoj aktivnosti, većim investicijama, razvoju tržišta i konkurencije, smanjenju troškova skupe države u svim segmentima i oblicima, kao i aktiviranju svih nedovoljno korišćenih kapaciteta i potencijala. Umesto neodlučnosti u izboru jake, slabe ili neutralne države, opredeliti se za neupitno prisustvo države u privrednim tokovima, čiju će ulogu i domete definisati poverenje i potrebe privrede i građana. Srbija može da se opredeli za model podsticaja ulaganja u realni sektor ekonomije, stimulaciju izvozno orijentisane privrede i selektivnu politiku uvoza, da se okrene transparentnosti u radu i odlučivanju, razvoju inovativne privrede i intelektualnog kapitala. Takođe, politici veće potrošnje i povećanju ukupne tražnje. Da li je to trenutak i mesto da se podsetimo da je John Maynard Keynes  rekao da je “vreme rasta, a ne krize, pravo vreme za štednju”.

Može li se tvrditi da je ovako koncipiran ekonomski model dinamičkog razvoja superioran u odnosu na strategiju politike “štednje”, koja se u stvari svodi na smanjenje potrošnje? Naravno da može. Stoga je i pravo pitanje, zbog čega nije primenjen u aranžmanu sa MMF-om i Svetskom bankom u Srbiji? Odgovor nije lak i o njemu se može polemisati.

Ekonomski razvijene zemlje i finansijske institucije u razgovoru sa zemljama dužnicima predlažu jednostavnu strategiju smanjenja potrošnje, kako bi se konsolidovale javne finansije i smanjio tekući budžetski deficit. Na toj osnovi ove institucije obezbeđuju uslove za vraćanje dugova i zaštitu uloženog kapitala. Time čuvaju i finansijsko tržište za dalje plasmane, po potrebi. Verovatno je suprostavljeni model, koji obezbeđuje sve zahteve stranih kreditora, ali na bazi rasta investicija previše dugoročan, kompleksan i neizvestan. On ne garantuje da će nerazvijene i prezadužene zemlje biti spremne da ga sprovedu. Samim tim, ovaj model je manje interesantan stranim partnerima. Najpesimističniji pristup je onaj prema kome bogati i moćni u globalizaciji privrednih odnosa ne pokazuju stvarnu brigu za oporavak i brži privredni razvoj posrnulih ekonomija.

S druge strane, stiče se utisak da Srbija u razgovorima nedovoljno insistira i preferira na proaktivnm modelu privrednog razvoja, već servilno i vrlo kooperativno prihvata politiku “štednje”, gotovo kao svoj izbor. Drugačiji pristup bi nas vodio u doktrinarno dokazivanje prednosti ili manjkavosti različitih modela, što bi moglo voditi slabljenju međunarodne podrške koja je vlastima izuzetno potrebna na unutarašnjem političkom planu. Čini se da je temeljni razlog da se ne pristupi dinamičnoj i razvojnoj strategiji privrednog oporavka i razvoja, nepostojanje vizije, plana, znanja i energije, koje bi pratile potrebne reforme i garancije za operacionalizaciju i uspešno sprovođenje u praksi.

Određena iskustva, ne tako brojna, u pregovorima sa MMF i Svetskom bankom potvrđuju da ove institucije imaju fleksibilan i razložan pristup, ako im se predloži realan i ostvariv model koji će obezbediti obostrane interese. Konzervativnoj ekonomskoj strategiji “postići cilj posle mnogo neuspeha”, koju srčano sprovodi ova vlast, mora doći kraj. Međutim, prvenstvena prepreka tom kraju nisu samo međunarodne ekonomske institucije, već pogrešni pristupi većine domaćih političara i analitičara, kao i lažna slika ekonomskog blagostanja koju reprodukuju mediji. “Ko lošima oprašta, dobrima škodi“.

Autor je diplomirani ekonomista u penziji

(Politikon)