Početkom februara u centru Beograda obeležena je godišnjica smrti Milana Nedića koji je tokom Drugog svetskog rata bio predsednik marionetske Vlade i saradnik nacističkog okupatora. Pripadnici neonacističke grupe “Zentropa” i ultradesničarske organizacije “Srbska akcija” održali su komemorativni skup i zapalili sveće u čast kolaboranta. Tako je u glavnom gradu Srbije koja je jezivo postradala od nacista i njihovih pomagača, sasvim mirno veličao vrhovni kvisling, kao da je to nešto najnormalnije.

Nedaleko od skupa nedićevaca, u znak protesta protiv promocije nacizma, rasizma i antisemitizma okupila se grupa antifašista, među kojima su bili i članovi Zeleno-levog fronta. Kako se to obično kaže u novinskim izveštajima, do incidenta nije došlo, jer je između dva skupa bila prisutna policija. U pristojnoj zemlji incident bi bilo samo održavanje skupa u čast nacističkog kolaboranta, ali Srbija odavno nije pristojna zemlja. Policajcima, naravno, nije palo na pamet da razjure nedićevce, jer oni slavljenje ideologije krvi i tla očigledno ne doživljavaju kao narušavanje javnog reda i mira.

Antifašističke inicijative

Desničari nisu tek tako banuli na mesto događaja, iznenada i bez najave. Nekoliko dana ranije sasvim normalno su pozvali svoje pristalice da se okupe 4. februara i da odaju poštu Milanu Nediću. Inicijativa mladih za ljudska prava tražila je od policije da “ne dozvoli još jedan izliv fašizma u Beogradu”, te pozvala na krivično i prekršajno procesuiranje onih koji slave Nedića. Zabranu neonacističkog skupa zatražio je i Zeleno-levi front.

Oni su u svom saopštenju naveli da “neofašističke i neonacističke organizacije iz godine u godinu nesmetano promovišu fašizam, rasizam i reakcionarni istorijski revizionizam”, da ovo “nije prvi put da nadležne institucije dozvoljavaju relativizaciju figura i činova povezanih sa nacizmom u srpskoj istoriji”. U zaključku su pozvali na konkretnu akciju: “Zahtevamo da se ovome konačno stane na put i da se oštro reaguje na svaki pokušaj slavljenja nacizma i fašizma”.

Iz policije nije bilo odgovora na antifašističke zahteve i inicijative, a očigledno im nije palo na pamet da skup zabrane. U Srbiji postoji zakon kojim se zabranjuju nacističke i fašističke manifestacije, kao i upotreba simbola ovih zločinačkih ideologija, ali kod nas su zakoni ionako uglavnom mrtvo slovo na papiru. Teško je očekivati da državni organi zabrane neki nedićevski skup kad država i njeni ideolozi imaju blagonaklon stav prema nacističkim kolaborantima, prema četnicima poglavito, ali ni ljotićevci i nedićevci se ne kotiraju loše.

Apologija nacističke posluge

Teško je očekivati od policije da zabrani nedićevski skup ako znamo da se na ovogodišnjem promotivnom kalendaru Ministarstva unutrašnjih poslova, između ostalih policijskih formacija, našla i Nedićeva Srpska državna straža. Kalendar je napravljen pod sloganom “220 godina od Prvog srpskog ustanka – 220 godina policije u Srbiji” i sadrži obilje dokumentarnog materijala o istoriji institucije policije. A u tom materijalu našlo se mesta i za dve fotografije defilea pripadnika SDS-a u Beogradu tokom nemačke okupacije.

Kada je pukla bruka, MUP je izdao zvanično saopštenje kako bi odbranio svoju odluku. U saopštenju vele da je istorijski kalendar urađen sa idejom da se kroz njega kroz različite istorijske epohe, predstavi razvoj i izgled srpske policije, “bez obzira na ideološki koncept i ulogu koju je policija imala u pojedinim vremenima”. Ne spori MUP ulogu SDS-a, ali tu ne vidi ništa sporno, sve je to deo istorije naše policije, pa lepo objašnjavaju: “Jedinice srpske policije i Žandarmerije februara 1942. preimenovane su u Srpsku državnu stražu i bile su podređene nemačkim policijskim organima u okupiranoj Srbiji. Ove dve formacije predstavljaju deo istorijskog razvoja srpske policije i kao takve, fotografije su uvrštene u kalendar Ministarstva unutrašnjih poslova, da bi ilustrovale izgled srpske policije za vreme nemačke okupacije”.

Srpska državna straža, odnosno Serbische Staatsgarde ili Serbische Staatswache, kako su je nazivali njeni poslodavci, bila je kvislinška formacija pod neposrednom komandom Vermahta. Delovala je na teritoriji koju od milošte zovemo Područje Vojnog zapovednika Srbije, a koja se zvanično zvala Bereich des Militärbefehlshabers in Serbien. Nikakve Srbije zapravo tu nije bilo, to je naprosto bila teritorija koju je okupirao Treći Rajh sa svojim saveznicima. Državna straža je bila srpska samo za naciste, ali ne i za stanovništvo ovog područja koje se pod okupatorima i kolaborantima žestoko napatilo. Nije državna straža bila srpska, srpski je bio otpor protiv nje i njenih poslodavaca.

Nasleđe Srpske državne straže

Posao ove izdajničke vojno-policijske formacije nije bio da radi za dobrobit građana, već da osigura nacistički okupacioni poredak. Pošto su bili nacističke sluge, radili su sve ono što je gazda od njih tražio: progonili su Jevreje, hapsili ih i gonili u logore, učestvovali su u Holokaustu, sprovodili su Rome u smrt, borili su se protiv partizana i antifašista, ubijali su i trpali u kazamate sve one hrabre ljude koji su se borili protiv fašizma. Malo su ubijali sami, ali su uglavnom radili na hvatanju ljudi koje su isporučivali nacistima da ih pobiju. Sve što su pripadnici Srpske državne straže činili spada u najsramnije stranice istorije ove zemlje i ovog naroda.

MUP je u svom saopštenju pokušao da predstavi Srpsku državnu stražu kao deo istorijskog kontinuiteta policijske ustanove u Srbiji, ali to naprosto nije tačno. Nisu oni bili regularna policija jedne prave države, već kvislinška posluga na okupiranom području. Međutim, MUP pokušava da nas ubedi da su nedićevske snage bile ne samo deo povesnog sleda, već i “deo istorijskog razvoja srpske policije”.

A kako se to tačno razvijala ta kvislinška policija tokom Drugog svetskog rata? Na koje nasleđe se zapravo MUP poziva? Na rasističke progone Jevreja i Roma? Na hapšenje i usmrćivanje antifašista? Na saradnju sa nacističkim konc-logorima? Da li je i isporučivanje zarobljenika za dušegupku deo razvoja srpske policije? Jesu li masovna ubijanja u Topovskim šupama, na Banjici, u Jajincima, na Starom sajmištu – unapredila srpsku policiju?

Rehabilitacija drugim sredstvima

I druge evropske zemlje su bile pod nacističkom okupacijom u Drugom svetskom ratu, na tim okupiranim teritorijama takođe je delovala kolaborantska policija, pa nikome ne pada na pamet da uspostavlja kontinuitet sa tom sramnom epohom. Naprotiv, evropski poredak je stvoren na temelju antifašizma, na diskontinuitetu, na pobedi nad fašizmom. Zato u Francuskoj nema pokušaja da se rehabilituje maršal Peten, a još manje njegova policija.

Mi takvih problema nemamo, kod nas su rehabilitovani Draža Mihailović, Nikola Kalabić i nebrojeni drugi četnički zapovednici i koljači. Pa ipak, rehabilitacija Milana Nedića koja je pokušana pre nekoliko godina – nije uspela. Viši sud u Beogradu odbio je 2018. godine zahtev za rehabilitaciju predsednika kvislinške Vlade. Sud je odbacio tvrdnju predlagača rehabilitacije po kojoj je “Milan Nedić lišen slobode bez sudske ili administrativne odluke kao žrtva progona iz političkih i ideoloških razloga”. Naredne godine Apelacioni sud je potvrdio odluku Višeg suda. Izgleda da bi čak i za naše sudove rehabilitacija Nedića ipak bila preveliki skandal.

Iako nije zvanično rehabilitovan, Milan Nedić je decenijama u srpskoj javnosti prikazivan kao “srpska majka” i spasitelj “srpske biološke supstance”, pa se na njegovu istorijsku ulogu ne gleda sa indignacijom, već postoji veliko razumevanje za njegovo služenje nacistima, koje se predstavlja kao žrtva za srpski narod. Rehabilitacija se nastavlja drugim sredstvima: kalendarima i saopštenjima MUP-a, te prećutnom dozvolom za održavanje komemorativnih skupova u Nedićevu čast. Što je sasvim razumljivo: ideologija današnjih vlasti je po svojoj suštini kvislinška, samo im nedostaje okupator. Krenuo je iz daleke Rusije, ali nikako da stigne, izgleda da se zaglavio u Ukrajini.

Tomislav Marković (Al Jazeera)