Prve, besplatne karte za metro simpatizeri SNS-a dobili su još u martu, uoči beogradskih izbora. U međuvremenu, dok se metro ne izgradi, vlast se potrudila da građanima ne bude nimalo dosadno. Za početak moraće da nauče da prežive u prirodi, dok traže jednu od četiri železničke stanice, umesto stare, koja je zatvorena – zbog Beograda na vodi.

Taman kad su i na to počeli da se navikavaju, vlast im je pripremila novu sačekušu. Umesto dosadašnje autobuske stanice, uskoro će im na raspolaganju biti dve nove, obe montažne – jedna pored postojeće, a druga pored „buvljaka“ na Novom Beogradu. Ah, da, i stara autobuska stanica se seli – zbog Beograda na vodi?

Uveliko su u toku pripreme i za seobu postojećeg Savskog mosta, preko koga osim tramvaja dnevno pređu i desetine hiljada automobila. I to se radi – zbog Beograda na vodi.

Prošle nedelje ministar odbrane Aleksandar Vulin uručio je ključeve 23 stana aktivnim i penzionisanim vojnim licima. Za Vulina je to dokaz da vlast vodi računa o pripadnicima Vojske. Provladini mediji su objavili da su na taj način rešeni problemi podstanara, smeštenih u hotelu Bristol, koji će da se renovira. Prećutali su, međutim, da se i to radi – zbog Beograda na vodi, kome će pripasti i hotel Bristol.

Kako je krenulo, plašim se da bi zbog Beograda na vodi pola Beograda moglo da bude sravnjeno sa zemljom. Kao što će uskoro sa zemljom biti sravnjen i dopola razrušeni salon nameštaja Simpo. I sve to država radi o trošku poreskih obveznika – pride ih i maltretira – a zauzvrat ima samo 32 odsto vlasništva u Beogradu na vodi. Bilo bi lepo kada bi neko sve te troškove stavio na papir i građanima položio račune. Ne verujem da bi mnogi bili srećni kad vide kako država gazduje javnim dobrima zarad potreba jedne privatne firme.

Sreća u nesreći je da građani verovatno nikada neće ni saznati punu istinu, pa se bar neće nervirati. Kao u vicu o Lali i zlatnoj ribici. Kada ju je upecao, ona ga zamoli da je pusti, a zauzvrat će mu ispuniti tri želje.

„Prva želja mi je da me moja Sosa ne vara“, reče Lala.

„U redu“, uzvrati mu zlatna ribica.

„Druga želja mi je da, ako me Sosa nekada i prevari, da ja za to nikada ne saznam“, nastavi Lala.

„Dogovoreno“, reče mu zlatna ribica, začuđena Lalinom željom. „A treća želja“?

„Treća želja mi je, ako i saznam da me Sosa vara, da se bar ne jedim.“

Ponekad mi se čini da neki građani olako prelaze preko nekih stvari, kao da im neka imaginarna zlatna SNS ribica ispunjava poslednju Lalinu želju. Ne nerviraju se ni zbog čega. Čak i kada im se serviraju nebuloze.

Da li se, na primer, neko bar malo najedio kada je čuo reči predsednika Aleksandra Vučića da će već od oktobra, posle uvećanja od pet odsto, penzije od 30.000 povećati na 35.000 dinara? Pa, kako? Biće da je predsednik računao da niko osim njega i njegovih savetnika ne ume da računa. Ili je računao da su svi već zaboravili da su penzije od 30.000 dinara u novembru 2014. najpre smanjene na 28.900 dinara? Potom su u 2016. povećane na 29.261 dinar (1,25 odsto), naredne godine na 29,773 dinara (1,75 odsto), a od ove na 31.262 dinara (pet odsto). Uz još jednu povišicu od pet odsto biće 32.825 dinara. U zemlji u kojoj se političari drže za reč, mnogi bi Vučića pitali kud se dede onih 2.175 dinara, koliko im nedostaje do 35.000? Da i to ne završi u Beogradu na vodi?

Ako neko misli da sam cepidlaka, neka ima u vidu da nisam prvi počeo. I da će do obećanih 35.000 dinara penzioneri morati da sačekaju još jednu, do sada najveću povišicu u modernoj istoriji Srbije, od 6,6 odsto.

(NIN/Danas)