Uvek su me oblačili u neke nezgrapne, nalik jugoslovenskim, jakne sa odeljenja za dečake. U dnevnoj sobi, na kauču koji je mirisao na ispijene kafe i tanke, prozirne čarape nekih tetaka čija imena nikada nisam znala, nana mi je te godine svako jutro navlačila bež hulahopke. Od toga je pravila igru. “Hajde sada kao džak krompira – iii, hop”, eto mene u hulahopkama. To je bio samo prvi sloj, pa još jedan, pa potkošulja, pa debele zimske čarape, pa ta nezgrapna jakna i na kraju kapa. Od kapa sam se uvek osipala po čelu, pa sam ih krišom zaboravljala tik pred polazak. Deda je već na vratima, uveliko spreman, uveliko u penziji. 

Te godine počela je naša, meni omiljena tradicija. On je imao viška vremena, a ja viška energije. Svako jutro, u isto vreme, vodio me je da “dočekujemo vozove”. Tad su još bili oni stari, glasni, nepodmazani, izgrafitirani vozovi kojima klepetaju vrata. Na putu do železničke stanice uzmemo svežu perecu, uvek sa najviše soli, i pravo u neizvesno da li će se u tih pola sata koliko ćemo sedeti na klupi na peronu pojaviti makar jedan voz. Sećam se da sam mislila da ide samo jedan na dan, jer smo samo tog jednog viđali. Verovatno zato što smo išli svaki dan u isto vreme. Sad to ima smisla. Sednemo na uvek istu klupu i čekamo. Pitam se zašto mi nije rekao da je namerno izabrao taj termin jer je znao da baš u to vreme voz u Novom Sadu ukrcava nove putnike. Zašto me je držao u neizvesnosti i pred polazak govorio: “Valjda ćemo ga danas uhvatiti”. I dalje se vrlo jasno sećam tog uzbuđenja kad čujem iz daljine, u magli, škripu po zarđalim šinama. Kakvi ustaljeni epiteti. Vozovi su toliko česti toponimi u književnosti da nijednu priču koja ih podrazumeva ne možeš da ispričaš bez izlizanih opisa.

Možda sam zato ovo sećanje čuvala daleko od odrastanja. Možda sam baš zato htela da ostane tako nedotaknuto, tako nespomenuto.

Pre tačno godinu dana, ustala sam na istom tom kauču. Stanica mi je te godine bila po prvi put podjednako važna kao i pre petnaest.

Užurbana, na pola kafe, sjurila sam se niz ulicu da ne zakasnim na protest. To je bio jedan od prvih nakon pada nadstrešnice.

Ne više od nekoliko hiljada ljudi. Red plakanja, pa red Balaševića. U stvari, to dođe na isto.

Sećam se samo da sam sa nestrpljenjem čekala da krenemo u šetnju Bulevarom, jer i dalje nisam smela da pogledam u smeru stanice. Nisam htela da je vidim takvu – urušenu, povređenu, pustu. Nisam htela da im dozvolim da mi oduzmu sećanje.

Nisam htela da im dozvolim da mi oduzmu Novi Sad.

Jesu. Daleko od magle, daleko od te stanice kojoj više ne pripada nijedan, pa čak ni izlizani epitet, tačno godinu dana kasnije, čekam ishod svog suđenja.

(Autonomija)