Napisao sam, u prošlom tekstu na ovom mestu, kako bi predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić sigurno našao neko rešenje za Tanjug samo da je on (Tanjug, ne Vučić) veliki i važan kao Železara Smederevo, recimo. Nisam ni bio svestan – više je to uostalom, kao što se iz teksta lako može zaključiti, bilo ironično – da je premijer u stvari već na tome radio.

„Meni je stalo i pomoći ću i naći ćemo način da sa opremom i svojim objektom koji imamo olakšamo nekom privatniku koji bi tu uložio“, objavile su Vučićevu izjavu novine u subotu, istog dana kada se pojavio pomenuti tekst.

Tako se ispostavilo da premijer radi upravo ono što – ne bi trebalo da radi. Jer – narušava fer i poštenu utakmicu na tržištu. I to višestruko.

Godinu dana je, najpre, sasvim dovoljno vremena da se ko god hoće, bilo koji privatnik, po zakonom propisanim pravilima javi i kupi Tanjug. Kao što smo videli, za druge medije našlo se kupaca. A baš ovih dana vidimo kako izgleda i šta se dešava kad vlast pokušava da (za sebe) spase nacionalne brendove.

Tek obezbeđivanje privilegija, recimo u vidu poslovnog prostora, nije u redu. Šta nije u redu – nije po zakonu. Uostalom, zar baš opet ovih dana nismo svedoci nemarnog i neodgovornog odnosa države prema svojim nepokretnim dobrima. I zar nije krajnje vreme da se i tu prekine sa samovoljom i uvedu jasna pravila. Baš nam se to, zar ne, neprekidno i obećava.

I, na kraju krajeva, nije to fer ni prema drugima. Ne mislim samo na one koji nisu u dosluhu sa vlašću pa ne mogu sebi da obezbede par stotina kvadrata po bagatelnoj ceni. Ne mislim ni na dve druge informativne agencije, koje su bez ikakve podrške države, u žestokoj kompeticiji na siromašnom tržištu, za relativno kratko vreme izgradile sasvim solidnu reputaciju. Ima, naime, još fabrika koje su (bile) „brend nejm“ – recimo „Budimka“, od zlata jabuka, iz Požege – i sa još više zaposlenih; zašto njih premijer ostavlja na cedilu.

Mislim, da opet ne bude zabune, ironično.

Jednostavno rečeno – po cenu da zazvuči previše edukativno – ono što Vlada zapravo treba da radi jeste stvaranje ambijenta u kojem, kada je o medijima reč, neće carevati novinarsko smeće i u kojem će biti interesa, i mesta, za svakoga ko se ozbiljno i odgovorno bavi svojim poslom. Pa i za Tanjug.

(Peščanik)