Sastanak Vladimira Putina i Aleksandra Vučića biće sastanak dvojice gubitnika. Jer su obojica pre neki dan poražena u Skoplju. Ali, da počnemo od početka.

Vest da je makedonska skupština usvojila novo ime države – Severna Makedonija, u Srbiji je dočekana (s) mukom. Ovo je u stvari samo malo izmenjena rečenica kojom sam započeo tekst pre oko pola godine kada su predsednici Makedonije i Grčke, Zaev i Cipras, postigli taj nesumnjivo istorijski sporazum.

Jer, niko tada u Srbiji – ni „pozicija“ ni opozicija, ni nezavisni mediji ni nevladine organizacije – ne da nije javno pozdravio taj čin, nego ga takoreći, osim protokolarno, nije ni zabeležio. Kako tada, tako i danas. A Zaev je pokazao i političku hrabrost i političku dalekovidost, a posebno smisao za političko liderstvo – važi to i za Ciprasa, ali on za ovu priču nije toliko bitan – to jest sposobnost da preuzme odgovornost u ključnim momentima nacionalne istorije. Sve ono, dakle, što od Đinđića naovamo nije pokazao niko na političkoj sceni Srbije, ma na kojoj strani spektra bio i ma u kojoj ulozi se na toj sceni nalazio.

Ovde su sve oči uprte u Putina. Koji je, to nije mala stvar, u Makedoniji doživeo težak poraz. Sve raspoložive snage, da podsetim, angažovao je da spreči taj mirovni dogovor – prvo tako što je otvoreno radio u korist Gruevskog, a protiv Zaeva – a kada je do dogovora ipak došlo izjavio je da ga neće priznati.

Da je samo Putin pao na Vardaru ni po jada, ali to je mesto gde je poraz – stvarni, ne onaj koji femkajući se „priznaje“ na glavnom odboru svoje partije – doživeo i Vučić. U tom smislu će dakle susret Vučića i Putina, svega nedelju dana pošto je Sobranje dvotrećinskom većinom izglasalo istorijsku odluku, biti susret gubitnika. A tome treba dodati da je Putinu (posle ekonomskih mera na koje je bio prinuđen jer je Rusija u velikoj krizi) rejting pao za 50 odsto, a i Vučićev je na nizbrdici, pa im je ovaj „miting“ došao kao naručen da jedan drugom malo podignu samopouzdanje.

Nije, međutim, problem što Zaevu čestitke nije uputila srpska vlast, nego što to nije uradila ni naša opozicija. Iako to, u stvari, i nije nešto čudno. Jer, dok sadašnji ministar spoljnih poslova Ivica Dačić izjavljuje da je Srbija pogrešila što je priznala Makedoniju, Vuk Jeremić, bivši ministar spoljnih poslova i sadašnji lider opozicije, nije čak želeo ni da izgovori ime Makedonije, nego je govorio: „država čiji je glavni grad Skoplje“.

To Skoplje će, međutim, uskoro postati i glavni grad jedne NATO države. Što je „brza pruga“ za priključenje Evropskoj uniji. A čak i da se EU raspadne – što sanja jedan drugi lider opozicije, Boško Obradović – NATO se neće raspasti. Pogotovo u tom slučaju neće. Nego će, naprotiv, još više ojačati. Što će podvući njegovu – sada zapostavljenu – političku dimenziju. Iz čega će naravno proizaći ekonomske posledice.

Koje se po pravilu ne vide odmah, nego tek za deceniju ili dve, nekad i duže. Pa se sad vidi koliko nas je koštao pogrešan izbor devedesetih. I gde su nekad bile recimo Srbija i Bugarska, a gde su danas.

S kim si – onakav si, lepo kaže naš narod.

(Peščanik)