Da li ministar finansija Dušan Vujović zna da poreski inspektori po Srbiji ovih dana intenzivno zovu privrednike i traže od njih „siguran glas“? Naravno, za predsedničkog kandidata pod rednim brojem šest.

Verujemo da ministar Vujović to ne zna mada bi, po funkciji, trebalo da zna. Jer, formalno gledano, pošto Poreska uprava ulazi u sastav Ministarstva finansija, poreski inspektori su pod njegovom ingerencijom i on bi, kao njihov šef, bio dužan da zna šta mu rade zaposleni. U stvari, još pre bi se to pitanje moglo postaviti direktorki Poreske uprave, koja im je neposredno nadređena, ali nekako se čini da to ne bi imalo mnogo smisla.

Ako je neko slučajno pomislio da se poreski inspektori, poput premijera, predsedničkom kampanjom bave u slobodno vreme i za svoj groš – pogrešio je. Oni to rade „u po bela dana“, tj. u radno vreme.

Teško je, takođe, pretpostaviti da je reč o izolovanom slučaju. To jest, da je tako, odmah bi taj „slučaj“ bio izolovan i „procesuiran“. Sudeći prema raspoloživim informacijama, većina privrednika, uz retke izuzetke, na pitanje „da te pišem?“ odgovara – „piši“. Da li će i kako oni morati da podnose dokaze o svom glasanju, da li će biti „vagoni“ u „bugarskom vozu“, ili će morati mobilnim telefonom da slikaju svoj listić, ili će to učiniti na neki šesti način, istini za volju nemamo informacija, ali možda bi ona prava policija to mogla da istraži. No, čim sam rekao „policija“ odmah sam se ugrizao za jezik, pre će na vrbi da rodi grožđe.

Bilo kako bilo, međutim, poreski inspektori su postali partijski inspektori.

Nije ovde reč o običnom „prekoračenju ovlašćenja“. I nema sumnje da će ono ostaviti teške posledice, i to dvostruko. S jedne strane na rad ključne državne službe, sa druge strane na ponašanje preduzetnika. Potpuno je logično sada očekivati da oni prvi osećaju neku vrstu obaveze prema drugima, što bi, recimo, mogli da kompenzuju njihovim povlašćenim tretmanom u budućnosti. A prirodno je, takođe, da i ovi drugi te privilegije očekuju i teško je zamisliti da ih ne dobiju. Sve u svemu, neizbežno je stvaranje sumnjivih veza i sivih zona.

To pak dovodi do nejednakosti u odnosima između poreskih vlasti i tzv. poslovne zajednice, pošto ipak u ovu mrežu neće biti uključeni ni svi poreznici ni svi privrednici.

Selektivna primena propisa znači narušavanje pravnog poretka. Bez pravne sigurnosti nema zdrave i napredne (!) privrede. Drugim rečima, poslovno prosperiraju (samo ili pre svega) oni koji su spremni na razne sumnjive dilove sa vlastima. Što za posledicu ima da se iz privrednog života, silom ili milom, izbacuju oni koji ne pristaju na takve „kompromise“.

Mutan i nesiguran poslovni ambijent smanjuje ulaganja. Na listi Svetskog ekonomskog foruma Srbija je najgore plasirana (zauzima 125. mesto od 138 zemalja) upravo po kvalitetu pravnog okvira. Niske investicije domaćeg privatnog sektora najvažniji su uzrok niskog privrednog rasta. One bi od trenutnih (oko tri milijarde evra) trebalo da budu veće bar za milijardu. Ali se dobri domaći privrednici uzdržavaju od investiranja da ne bi došli pod udar vlasti, a loši ionako ne misle da investiraju, oni gledaju kako da se za što kraće vreme što više lično obogate, firme ih dugoročno ne zanimaju.

Navedeno ponašanje poreskih inspektora sigurno nije samoinicijativno. „Uputstvo“ je moralo doći s nekog vrha, da li najvišeg ili onih nižih nije ni važno. Važno je što će zahvaljujući tome jedan čovek možda dobiti hiljade glasova, ali će Srbija sigurno izgubiti milijarde evra. Razoreni poreski sistem i devastirani pravni poredak da ne pominjemo.

(Peščanik)