Povodom knjige „Hronika sumnje“ Vladislava Bajca

Kada sam nedavno napisao tekst „Paradigma Ra(n)ković“ pribojavao sam se da je upotreba imena nekadašnjeg visokog komunističkog rukovodioca i dugogodišnjeg šefa Udbe i svih policija, makar i kao simbola, prevaziđena i da se priča oko Leke može zavrteti još samo, kako sam napisao, na slavama, ali da izvan tih slavskih krugova i prigoda, pogotovo mlađim generacijama, ona ne znači praktično ništa.

A onda mi je, kao novogodišnji poklon od kume, u ruke dospela knjiga Vladislava Bajca „Hronika sumnje“. I shvatio sam da je ta tema još vrlo živa i žilava, i da se štaviše održava među svetom za koji bi se na prvi pogled reklo da je iz sasvim drugog filma. U stvari, zaintrigiralo me je kada sam prelistavajući knjigu i čitajući na preskok pojedine fragmente, nabasao na deo u kome se govori baš o Aleksandru Rankoviću. I to – u tome je „keč“ – isključivo pozitivno, kao poslednjem čuvaru Jugoslavije čije je uklanjanje sa političke scene praktično trasiralo put njenoj propasti.

Posebno mi je to bilo neobično kada sam malo dublje ušao u sadržaj knjige. Kako to, postavilo mi se pitanje, da pripadnik rok generacije (a jednom roker – uvek roker, kaže izreka), dakle nečega što je takoreći pojam slobode, može da bude toliko fasciniran šefom (tajne) policije. To jest, kako može da veruje da je policija bila poslednja i najjača odbrana bratstva i jedinstva, kao i čitavog političkog sistema, a posebno nečeg što se (tako gordo) zvalo samoupravljanje?

„Hronika sumnje“ je – da napomenem za one koji nisu imali prilike da knjigu pročitaju – autobiografsko štivo, tačnije svojevrsna mešavina privatne i javne istorije, u kojoj pisac paralelno beleži događaje iz svog ličnog života, ali i one iz spoljašnjeg sveta koji su na njega ostavili snažan utisak i o kojima ima potrebu da iznese vlastiti stav.

Evo šta, dakle, ukratko, Bajac piše o Rankoviću. „Smenjivanje najpoverljivijeg saradnika i saborca predsednika Tita, njegovom rukom, izazvalo je zemljotres i po dubini državne strukture i po trajanju… Povod za kompletnu smenu svih srpskih kadrova iz vrha policijskih i drugih sigurnosnih službi državnog aparata… Svi ti žrtvovani ljudi bili su skoro do gluposti verni komunističkoj ideji, kao i samoupravljanju… kadrovska rokada izazvala (je) jak potres. Ali i prvi put ozbiljno dovela u pitanje međunacionalne odnose, do tada čuvane kao najvrednija tekovina oslobodilačkog rata… Nikada više ni Tito ni Jugoslavija neće imati tako odane ljude na tako važnim mestima. Ne toliko politički koliko operativno bitne po funkcionisanje jedne prilično dobro osmišljene države. Lekinom smenom Jugoslavija je krenula putem koji će je odvesti u jačanje pojedinačnih republika na uštrb Federacije. Dugo posle toga, a deceniju posle Titove smrti, kulminacija nacionalnih stremljenja dovešće do ratova devedesetih.“

Samo da Leka nije bio smenjen, zaključuje se iz navedenih redova, bratstvo i jedinstvo bi bili sačuvani, republike ne bi ojačale na račun centralne vlasti, Jugoslavija bi nastavila da dobro funkcioniše i ne bi tako neslavno, u ognju i dimu, nestala.

U stvari, to i nije neko novo mišljenje. Ono već odavno dominira političkom i intelektualnom scenom Srbije. Može se slobodno reći da je već i svojevrsni stereotip. Novo je, međutim, i iznenađujuće, da se ono sada emituje i iz krugova od kojih se (budući da su „po difoltu“, što bi rekla „deca globalizma“, u opoziciji prema establišmentu) to ne bi očekivalo.

No, tu nije kraj iznenađenjima. Jer, Bajčev favorit za Titovog naslednika i novog jugoslovenskog vođu zapravo je Konstantin Koča Popović. O njemu Bajac govori sa divljenjem: „…heroj socijalizma (pravi, ne proizvedeni), verovatno najautentičniji, iskreno demokratski, a jedini suštinski naslednik Josipa Broza Tita, legendarni Koča Popović, tiho a vidljivo – potpuno se povukao iz politike i javnosti“. A malo kasnije to i ponavlja: „Te 1972. godine iz javnog života je izašao najnapredniji političar i vrhunski intelektualac, verovatno jedini čovek koji bi bio u stanju da povede Jugoslaviju dalje u sigurnu i bolju budućnost“. Doduše, već u sledećoj rečenici Bajac pravi odstupnicu, jer dodaje – „Ako je to uopšte bilo moguće i ako bi zavisilo od jedne osobe“, ali to za ovu našu priču nije bitno.

Jer, Leka i Koča bili su pravi antipodi. Toliko da je Koča podržao Titovu odluku da smeni Rankovića i prihvatio da zauzme Rankovićevo mesto potpredsednika Jugoslavije. Uostalom, to je i prirodno za jednog rigidnog komunistu i jednog nadrealistu. A mada i sam general, ovaj drugi nije mnogo verovao u silu u politici. „Ne verujem da vojska sama može nešto da postigne, prosto zato što sila kao takva ništa ne rešava“, rekao je Koča u intervjuu sredinom 1991, kada su mnogi zazivali intervenciju JNA.

Ali, ako su Koča i Leka bili takve suprotnosti, onda je samo jedan od njih dvojice „mogao da spasi“ Jugoslaviju. Odnosno, da bude jasno, samo jedna od te dve, potpuno različite, gotovo suprotstavljene politike: ili jedna ili druga, nikako obe. Ako već nije bilo ni Koče ni Leke, niti ikog drugog ko je mogao da skrene Jugoslaviju sa pogrešnog puta, to jest ako je Jugoslavija bez tog dvojca praktično sama srljala u propast, zašto je uopšte bilo potrebno da se u tu priču upliće (neko) treći, tj. strani element. I da se svetskim silama pripisuje da su zapravo završile ceo posao oko rušenja Jugoslavije.

Na samom kraju knjige, 2016. godine, Bajac citira „deo naslova jedne agencijske vesti“: „Jugoslavija je morala da umre“. Radi se o članku, objašnjava Bajac, američkog analitičara Fila Batlera, koji tvrdi da je „raspad Jugoslavije deo šireg plana Zapada da stvori protivnike u zemljama Trećeg sveta“. Dalje Bajac navodi Batlerov citat „politikologa i gostujućeg saradnika na Institutu političkih studija u Vašingtonu“, Majkla Parentija. „Prema Parentiju, američki cilj bio je da pretvori jugoslovenske narode u zemlje trećeg sveta. Plan je predviđao podelu zemlje, koja bi zatim svoju ekonomiju otvorila za zapadne kompanije i bankare; razbijanje prirodnih resursa, uključujući i ogromna mineralna bogatstva na Kosovu; demontiranje industrija koje nisu smele da budu konkurencija postojećim zapadnim proizvođačima, kao i stvaranje osiromašenog, ali pismenog i osposobljenog stanovništva koje će biti prisiljeno da radi za minimalac“, piše dakle Batler, a prenosi Bajac. I to zatim kratko komentariše: „Briljantan plan! Da li je uspeo? Da. Da li se nešto preskočilo? Ne“.

Tipična teorija zavere. Neki događaj iz prošlosti opisuje se onako kako to „teoretičaru“ odgovara – pri čemu se taj opis uglavnom sastoji od poluistina, kao što je u konkretnom slučaju reč – a zatim se taj opis volšebno pretvara u „plan“. Koji, naravno, u trenutku dok su se stvari događale tim post festum planerima nije padao ni na kraj pameti, ali šta ih košta da nam kao najnovije otkriće prodaju ono što su naši stari odavno apsolvirali izrekom: posle bitke su svi generali pametni. Pa ko proguta – proguta.

Moram ovde da napravim jednu malu digresiju, nek’ se vidi o kakvom je „stručnjaku“ reč. Batler, naime, kaže – a Bajac ga citira – kako je Jugoslavija nekad bila 24. zemlja po veličini bruto domaćeg proizvoda, dok je danas „Bosna i Hercegovina po razvijenosti 112. ekonomija na svetu, Hrvatska trenutno na 76. mestu, Makedonija na 130. poziciji, Crna Gora na 149. mestu, Srbija na 87, dok Slovenija zauzima 81. mesto“. Ne treba mnogo znanja da bi se uočilo da Batler ovde meša „grandmothers and frogs“ što bi rekao Vuk Drašković. Veličina BDP-a, naime, nije isto što i razvijenost. Veće, tačnije mnogoljudnije zemlje, u načelu imaju veću BDP. Sasvim plastično: Kina ima 150 puta veći BDP od Luksemburga, ali su Luksemburžani u proseku 15 puta bogatiji od Kineza. Konkretno, bilo bi lepo da je Srbija po razvijenosti tako blizu Slovenije, ali nije. Slovenija ima BDP po stanovniku preko 15.000 evra, a Srbija jedva 5.000 evra.

Šta vredi? Opčinjenost Srba teorijama zavere poznata je, ali čovek ipak nekako računa da ona nije prodrla tako duboko, to jest visoko, u društvo. Tim pre što sam Bajac citira Koču Popovića, čije je shvatanje potpuno suprotno Batlerovom. Između ostalog on citira i Kočine reči o budućnosti Srbije (takođe iz intervjua, takođe sredinom 1991): “Ma kakva budućnost. Budućnost Srbije je daleka. Srpsko-hrvatski spor je tako dubok da će mu trebati 20 do 50 godina da se zaborave jame… i njihovo obnavljanje.“

A onda i ovo iz Kočinog dnevnika: „Bašibozluk, bagra i brabonjci ustali su da obnove Dušanovo carstvo. Srbi su samo protiv onoga ko bi hteo da ih makar malo opameti, a oduševljeno kliču svakome ko ih još više zaglupljuje, unazađuje i unesrećuje. Žalosno je što su Srbi u civilizacijskom i kulturnom pogledu ostali na nivou na kome su bili pre 100 godina. Oni nisu u sukobu sa svetom, već sa samima sobom. Vraćaju se na šajkaču i opanak iz kojih su jedva izašli. Bio sam i ostao Srbin, ali nisam zadribanda i Srbenda. Takvi su izdali i osiromašili srpski narod i narugali se njegovoj slavnoj istoriji“, piše srpski Konstantin Veliki.

Nije imao ko da ga sluša. Što je paradoksalno, ne sluša ga ni Bajac.

Koča nigde ne pominje nikakav tajni plan, nikakvu zaveru stranih sila, tj. Zapada i Amerike (a trebalo bi da se, kao dugogodišnji ministar inostranih poslova, nešto malo u to razume). Nego, manje-više direktno, upućuje da bi glavni uzrok ratova devedesetih i propasti, i Jugoslavije i Srbije, trebalo tražiti na potpuno drugoj strani. To jest, ne napolju, nego unutra. U nacionalizmu.

Međutim, kao što rekosmo, Bajac svom „idolu“, čoveku koji je „i vizionar i ratnik, i političar i umetnik“ – ne veruje. Nego, eto, veruje nekom Batleru.

I – šta je na kraju istina? Ako uopšte postoji jedna istina, tj. ako se pred našim očima ne odvija neki naš, domaći, balkanski Rašomon? Zašto je propala Jugoslavija? Zato što nije bilo Leke, zato što nije bilo Koče, ili su je rasturili zli stranci?

Konfuzija koja u ovom pogledu vlada u „Hronici sumnje“ Vladislava Bajca ne predstavlja, međutim, neku naročitu specifičnost ovog dela. I da se ona tiče samo Bajca – ni po jada, ne bi ovih redova sigurno ni bilo. Nije sa tim stvarima raščistila ni Srbija, pre svega onaj njen „misleći deo“. I, ma koliko paradoksalno, ne samo u pojedinim glavama, nego i u najvećem delu nacije, paralelno, istovremeno i „jednakopravno“ egzistiraju sve tri, iako su međusobno suprotstavljene, verzije. U stvari, uz sve pohvale koje se tu i tamo mogu čuti na njegov račun, ubedljivo najmanje poklonika ima Kočin liberalni (nije se slučajno on iz politike povukao sa padom Nikezićevih liberala) i (s prethodnim povezan) antinacionalistički stav. Ti retki pojedinci dođu mu danas kao neki savremeni srpski nadrealisti, malo (ili malo više) iščašeni, pomereni iz sveta, koji se ne uklapaju u dominantno mišljenje i plivaju nasuprot struje. Baš kao nekada Koča.

(Peščanik)