Sloboda je kao zdravlje. Postane vam važna tek kada je izgubite. To se najbolje vidi sada kada je Tramp počeo da ograđuje Ameriku. Odjednom se pobunilo „pola sveta“. Kad kažem „svet“ mislim „Srbija“, jer Srbija je svet, zar ne?

U toj polovini najglasniji su, a možda i najbrojniji oni koji zaboravljaju da se Tramp na taj udarnički poduhvat odlučio u ime socijalne pravde. Odnosno zaštite (američke) radničke klase. Zar Berni Sanders, koji je uživao takoreći nepodeljenu podršku srpske levice, nije takođe obećavao podizanje zidova. Ne doduše fizičkih, ali onih „nevidljivih“, u obliku protekcionističkih, carinskih i drugih antitržišnih mera, radi odbrane od konkurencije iz sveta, a sve zarad istih, poput gore pomenutih Trampovih ciljeva i ideala, nesumnjivo.

Amerika iznad svega, kliče takođe Tramp. To ne smeta „drugoj polovini“ Srbije da se njegovom dolasku na vlast raduje. Pa žele Donaldu još jedan mandat. To je mentalni nivo onih koji su se radovali kada su dolazili po Jevreje, ili po komšije, ne videći da će uskoro ta mečka da zaigra i pred njihovom kućom. To jest, češće, da već igra.

Njima smeta zid prema severnom Meksiku, ali im ne smeta zid prema južnoj Mitrovici. Taj bi želeli da bude još veći, i jači. Smeta im bombardovanje Bagdada, ali im bombardovanje Sarajeva nije smetalo.

„Sumrak globalizma i obnova nacionalne ideje“, glasi tipičan naslov. Sad vidimo kako ta „obnova“ izgleda. Čista reciklaža. Polovne cigle i polupani prozori, šut i rabljeni materijali. Levo nacionalizam, desno socijalizam, ili obrnuto svejedno, sa svih „50 nijansi“ socijal-nacionalizma i nacional-socijalizma između.

Sloboda je, takođe, po svojoj prirodi celovita, sveobuhvatna. Ne može jedan organ da vam ima rak, a da vam ceo organizam bude zdrav. Ili, drugačije rečeno, sloboda pojedinca je uslov slobode za sve, i obrnuto, sloboda svih uslov je za slobodu pojedinca. Tako je govorio (i) Kant. A i Marks. Koji nije bio liberal, ali nije bio toliko glup, kao neki njegovi današnji epigoni, da to ne razume. Globalizacija je dakle prirodna, neizbežna posledica liberalizma.

I tu dolazimo do tačke razdora. Mnogi, možda i veći deo čovečanstva, danas misli da su globalizacija i liberalizam krivi za sve. To jest, da su oni glavni uzrok krize.

Jer, čovečanstvo je danas u krizi, zar ne? Oko toga će se većina složiti, a mnogi tome daju apokaliptične razmere. Mislim se – a kad to čovečanstvo nije bilo u krizi? Pre svega 50 godina bilo je na ivici nuklearnog rata, a i posle toga je, manje više, išlo iz krize u krizu. Preletite makar pogledom preko poslednjih pola veka, lako ćete se u to uveriti.

Ni generalno, međutim, istorija nije med i mleko. Uglavnom je, naprotiv, sastavljena od krvi i pelina. Ali, kao da nas je napredak (ma kako brz, sasvim nedovoljan) poslednjih decenija razmazio pa čim nešto zaškripi, umesto da vidimo u čemu je stvar i gde je kvar, menjamo i prevozno sredstvo i pogonsko gorivo.

„Tri put meri, jednom seci“, kaže narodna mudrost koju smo zaboravili. Kao što smo zaboravili šta je zahvaljujući toj liberalnoj „ideji nosilji“ upravo u ovim „vunenim vremenima“ postignuto. Ali, evo, da ne kažem to ja, niti neki zagriženi liberal.

Aleksej Kišjuhas, nedavno, piše: „Tek odnedavno, kako kontraintuitivno i kontra masovnim medijima dokazuje kognitivni naučnik i psiholog Stiven Pinker, ostvarili smo ogroman napredak u pogledu smanjivanja neprijateljstva i mržnje među ljudima. Zamenili smo mnoge ratove trgovinom, mnoge autokratije demokratijama i mnoga sujeverja i zablude naukom.“

A Branko Milanović, nešto ranije, ovo: „Globalna nejednakost početkom 21. veka pokazuje trend opadanja. Podaci su nesigurni, ali je ovo verovatno prvi globalni pad nejednakosti od industrijske revolucije. Ona je u neprekidnom porastu od 1850-ih, najvećim delom zbog uspeha današnjih razvijenih zemalja, koje su tada postajale bogatije povećavajući jaz između sebe i ostatka sveta (pre svega Kine i Indije). Vrhunac globalne nejednakosti je dostignut 1970-ih i trajao je do kraja prošlog veka. U poslednjih 15 godina dolazi do pada globalne nejednakosti, jer Kina i od nedavno Indija sustižu razvijene zemlje.”

No, nije ovo prvi put u istoriji da posle revolucije usledi restauracija. I da posle velikog koraka u „osvajanju slobode“ dođu „dva koraka nazad“, što bi rekao (sve popularniji) drug Lenjin.

Mnogim velikim, moćnim i uticajnim društvenim grupama ne odgovara širenje i produbljavanje slobode. Jer sloboda povećava mogućnosti. Ne samo, pa ni pre svega konkurencije, nego i saradnje među ljudima i narodima. Oni hoće da sarađuju, nekad u formi međusobnog takmičenja, zato što su svesni da nadmetanje podiže kvalitet svih učesnika, a nekad u vidu zajedničkog rada na rešavanju određenih problema.

To ne odgovara onima koji drže komandne pozicije u društvu, „decision“ i „opinion makerima“. I maherima.

Ne odgovara, najpre, mnogim političarima i vladama, koji prosperiraju na međunacionalnim sukobima.

Ne odgovara ni pripadnicima intelektualnog establišmenta. Recimo, kada je o Srbiji reč, onima udobno smeštenim po državnim fakultetima i instutima, koji se boje da bi otvaranje prostora za slobodnu utakmicu te njihove pozicije i privilegije ugrozilo.

Konačno, ali nikako najmanje važno, ne odgovara ni crkvi. Hiljade ljudi bi tu ostalo bez posla, izgubio bi se silan novac koji ide na održavanje ogromnog birokratskog crkvenog aparata, a koji bi mogao da bude iskorišćen za podizanje bolnica i lečenje siromašnih. Ma kako to patetično zvučalo.

Samo sloboda svet spasava.

O Srbiji da i ne govorimo.

(Peščanik)