Zašto je srpska elita antievropska? U stvari – antisvetska. U onom smislu u kome vrednosti zapadne civilizacije – individualne slobode, vladavina prava – polako, mukotrpno i uz dosta ševrdanja, osvajaju čitav svet. Tačnije, u smislu u kome čitav svet – uz sve maločas pomenute epitete – te vrednosti usvaja.

Naravno, ne važi to za celokupnu elitu, uostalom ni podela na „nemačkare“ i „rusofile“ nije od juče – treba li pominjati ko je tu bio u većini – ali da u to ne ulazimo. Nije važno ni da li je nekad bilo bolje ili gore; kako god da je bilo, danas antizapadnjaštvo predstavlja – i najnovije rasprave to potvrđuju – preovlađujući stav u domaćoj intelektualnoj eliti (i političkoj, samo ne smeju da kažu), a antizapadnjaci drže praktično sve „komandne visove“ srpske intelektualne geografije (univerzitet, kulturne institucije, mediji).

Najbolje se to vidi po krajnje netrpeljivom odnosu prema savremenim svetskim tokovima – liberalizaciji i globalizaciji, kao i prema međunarodnim organizacijama, koje su konstrukt tih procesa – već ozloglašenom MMF-u, Svetskoj trgovinskoj organizaciji, Svetskoj banci…

Evo, konkretno, jedan, među najnovijima, primer. „U čijem je interesu da se broj đaka po nastavniku u Srbiji određuje prema normama Svetske banke, a ne prema normama efikasnog i temeljnog obrazovanja“, piše ovih dana Slobodan Antonić u Kulturnom dodatku Politike.

Zašto bi „norme Svetske banke“ bile suprotne domaćim normama, gde to piše, ko je i kada to utvrdio; šta je to što jednu studiju o racionalizaciji obrazovnog sistema u Srbiji – kojim su, uzgred, svi nezadovoljni – tako diskvalifikuje? Ni reči o tome u pomenutom članku nema.

Ne radi se ovde o nedostatku (novinskog) prostora, nego o odsustvu potrebe da se bilo šta što je protiv onoga što dolazi iz sveta dokazuje. Sve se to unapred i đuture proglašava suprotnim interesima Srbije. Daleko mu lepa kuća – i tačka.

A oni koji bi možda da drugačije misle, bez pardona se proglašavaju „predvodnicima kolonijalnog mentaliteta“ (Antonić, isto). Dakle, nekom vrstom (intelektualne) pete kolone. Drugim rečima, ljudima bez imalo patriotskog osećaja, jednom rečju – izdajnicima. Pa ti, brajko, dokazuj da si nevin. Ako si, naime, još uopšte živ, pošto je u takvim slučajevima postupak obično kratak. Dobro, nije baš dotle došlo – ali ka’će ne znamo.

Kada bi, recimo u sportu, neko rekao da su pravila Fife, Fibe ili neke slične asocijacije loše i da mi treba da se držimo naših kriterijuma i pravila, niko ga ne bi uzimao ozbiljno. Nasuprot tome, od naučnih radnika je to sasvim lako, i uobičajeno, čuti. I ne samo to, nego se oni i dalje uzimaju za ozbiljno.

Zato smo u sportu, uprkos najoštrijoj globalnoj konkurenciji (ili baš zbog toga) često među prvima, a u nauci po pravilu među poslednjima, u najboljem slučaju među osrednjima.

Zato se i naša (ovdašnja – ona druga je razasuta po svetu) elita tako žestoko opire globalizaciji i liberalizaciji, odnosno konkurenciji i kompeticiji. I zato, u stvari, pod maskom patriotizma krije svoje lične privilegije i privatne interese.

(Peščanik)