Kako i dolikuje blagdanskoj atmosferi, proglasismo prigodno primirje sa susednom Hrvatskom. Bitka u naoružavanju i naruživanju se obustavlja do boljih predizbornih dana. Privremeno se vraća i starinski diplomatski manir: ja tebi vojvodo, ti meni serdaru, a posle ćemo ponovo ratobornu retoriku: ja mojim glasačima o tebi da si grozan, ti svojim biračima o meni da sam grozan.

No, budući da će ovde Božić biti tek za trinaest dana, ne mora da utihne i rat protiv domaćih neprijatelja. Bombardovanje žive sile izjavama nastavlja se nesmanjenom žestinom. Kao i prepucavanje u parlamentu i pucanje iz svih oružja po opoziciji koja vodi specijalni rat – psovanjem majke.

Na prvoj borbenoj liniji je predsednica parlamenta koja i dalje ne propušta priliku da javnost obavesti o žestokim psovačkim napadima kojima je izložena kad niko ne sluša. Izgleda da su ti napadi toliko učestali da je i nadbiskup beogradski morao da ih osudi u svojoj prazničnoj poslanici.

U zemlji u kojoj se majka stavlja u seksualni kontekst da bi se izrazilo divljenje kvalitetu proizvoda ili postupku osobe (u prevodu na pristojno: polno opšti sa kevom), u zemlji u kojoj ljudi znaju da opsuju majku automobilu i uopšte predmetima koji im se izmaknu kontroli, pa čak i samima sebi u nastupu samokritičnosti, u takvoj zemlji, sa takvim jezičkim navikama – najveći zločin je baš psovanje majke u parlamentu. A najveća vrlina to što je ne psujete. Tolika čak da će uskoro u poslaničkim biografijama kao i u malim oglasima početi da se navodi: ne pije, ne puši, ne psuje majku.

Prosto vam dođe da poželite da stvarno samo opozicija govori ružne reči u parlamentu. Jer bi to značilo da poslanici vladajuće većine ne vređaju i ne omalovažavaju nikoga pa ni LGBT osobe (na šta predsednica parlamenta diskretno upozori, ne na štetnost takvih iskaza pred drugim poslanicima i pred kamerama, dakle pred javnošću – već pred ministarkom lezbejkom).

Kao i da poželite da vlast sa podjednakom borbenošću brani i sve druge majke i žene uopšte. Da im ne smanjuje i ne ukida ”povlastice” (to je ono što uređene države daju čak i kad im podizanje nataliteta nije prioritet kao što nama, deklarativno, jeste) i da im ne nameće otežavajuće i ponižavajuće tretmane (kao što je državni komitet za odobravanje abortusa, koji je najavljen pa povučen u ilegalu).

I da poželite da su protesti građana zaista ono najgore što se u državi dešava. Jer bi to značilo da su nasilnici, huškači i oni koji imaju spornu čak i intelektualnu imovinu – po zatvorima, a ne po vladinim kabinetima, parlamentima i medijima.

Ali, to su već novogodišnje želje, a za njih je zadužen Deda Mraz, a ne vlast. A i Deda Mraz samo za dobre, što mi, po izveštaju vlasti, nismo bili.

(Peščanik)