Vi i hrvatski umjetnik i arhitekt Antonio Grgić svojim ste radom „Šuma“ nedavno osvojili prvo mjesto na natječaju „Praznina“ Inicijative mladih za ljudska prava, koji nastoji nadoknaditi nedostatak obilježavanja genocida u Srebrenici u javnom prostoru u Srbiji. Možete li nam ukratko opisati svoj prijedlog?

Krenuli smo od činjenice da spomenik žrtvama genocida u Srebrenici u ovom političkom trenutku nije moguć u Srbiji. Takođe, javni prostor je uzurpiran na razne načine i zapravo nam nije dostupan. Na sve to, donet je novi zakon o spomen obeležjima koji zapravo uvodi kategorije poželjnih i nepoželjnih tema. Sve to dovodi do konstantnog osećaja nemoći, što je stanje iz koga moramo da izađemo. Zato smo se Antonio i ja bavili pre svega time kako uopšte osvojiti prostor. Zaključili smo da u vreme neoliberalnog kapitalizma zapravo posedovanje prostora postaje mogućnost delovanja. Tako da je naš predlog participativni projekat u kome bi se donacijama sakupio novac za kupovinu zemljišta na kome ćemo saditi šumu. Na taj način ovo obeležje postaje organski utkano, kako bukvalno, u zemlju, tako i u zajednicu. Sama Srebrenička šuma raste i razvija se kroz vreme i ostaje iza nas kao trajno promenjeni pejzaž.

Kada govorimo o takvoj „teškoj“ baštini, posebno je važno aktiviranje lokalne zajednice u suočavanju s njome. Kako premostiti tu udaljenost između nevladinog konteksta, iz kojeg natječaj dolazi, i lokalnog „terena“?

Ne znam. Ljudi su umorni od svega. U Srbiji je vrlo teška ekonomska situacija i svima je dosta ratnih tema. Sa druge strane, verujem da na ljudskom nivou postoji empatija i iskreno saosećanje i da ako se ponudi forma koja je „čista“ i jednostavna za delovanje, da je moguće napraviti velike stvari. Verujem da ima dosta ljudi, ne samo u Srbiji već na čitavom prostoru bivše Jugoslavije koji bi želeli da posade drvo za žrtve rata.

Javni prostor u Beogradu dramatično se mijenja i uzurpira. Kako se u tom smislu promijenila i uloga umjetnosti u njemu, koje povijesne i kulturne narative ona njeguje?

Svaki prostor kontroliše onaj ko nad njime „gazduje“. Javni prostor je bio javni dok je postojala društvena svojina pa je pripadao svima nama. Kada je društvena svojina izbrisana i zapravo prepisana državi, partije koje su na vlasti su postale upravljači tih prostora. U tom smislu ono što se u javnom prostoru dešava je reprezentacija dominantnih političkih narativa, što znači desničarskih, nacionalnih, konzervativnih… Uloga umetnosti je da preispituje svet oko sebe, pa je logično da se u javnom prostoru nikada neće naći nešto što je „kontroverzno“. Tako da umetnost koja pita nije u javnom prostoru. Ona se za taj prostor bori. Često precenjujemo moć umetnosti. Ona menja društvo jer nudi pogled iz drugog ugla, ali ta promena ne može da se desi preko noći i, naravno, ne može doći samo od umetnosti.

(Portal Novosti)