Maturatkinja Karlovačke gimnazije Kristina Kovačević, kao predstavnica učenika na Nastavničkom veću, pročitala je sledeći govor: 

Devetnaesti decembar je trebao da predstavlja dan kada zatvaramo vrata škole kako bi otvorili vrata promenama koje su nužne. Probudili smo se pre svih, pa pozvali na buđenje i društvo koje ne vidi da je sistem nepravde utemeljen u svakodnevnom životu. 

Obukli smo se, pa potom krenuli do naše škole, noseći sa sobom dostojanstvo i hrabrost. Bez stida i ponosno, znajući da smo iskreni u svojim namerama, stali smo iza zaključane kapije. 

Bez kapuljača, bez bežanja i prikrivanja, stali smo iza svog bića, ispoštovali svoju savest i ne ukaljajući dušu bili smo spremni da na nepravdu stavimo tačku. 

Ubrzo smo bili potisnuti. Udarena je kontra i za manje od 15 minuta, bivši odlični đaci i biseri škole, postali su glavni neprijatelji i šamar gimnaziji. Bili smo obasipani od razumevanja i potvrđivanja, pa do najgore osude i pretnji u samo 24 sata. 

Sedenje na dve stolice i traženje rupa u zakonu je ovde već ustaljeno, jer kao i u zakonu punom pravde nađe se neka rupa, tako i u školi punoj blokiranih vrata, nađe se drugo rešenje. 

Ugled je lična stvar, ne može niko drugi ukaljati osobu koja ima samopoštovanja. Nije stvar u tome ko je isterao svoje, već po koju cenu. Manjine su one koje predstavljaju svetlost koja pokazuje put većini. Ovo je bila manjinska borba za ideal većine. 

Naravno, uz prisustvo i indirektnih, pa potom i direktnih pritisaka, broj pristalica se povukao. 

Smišljanjem plana koji strahom vezuje ruke i ugnjetava tuđe stavove, ne postižemo demokratiju. Ovo nije trend, ovde se radi o tome šta je ispravno, a ne šta je najpopularnije.

Svakako, ponosna sam na svakog, ko je juče, bez obzira na sve, pokazao odraz unutrašnje snage i principa. Nama je ostavljena zemlja gde učenici ne mogu da se na miran i parlamentaran način izraze, bez da prođu bez posledica.

Mi ne želimo da tako odrastaju sutra naša deca.

“U svakom porazu, ja sam video deo slobode. I kad je gotovo, za mene znaj tek tad je počelo” – Milan Mladenović

(Autonomija, foto: 021)