Svašta smo saznali u poslednjih nekoliko nedelja, otkad je počela dirigovana histerija protiv Evroprajda. Dverjani, Zavetnici, Levijatani, Narodne patrole i ostali ljubitelji čvrste desnice (ruke), na čelu sa patrijarhom Porfirijem prosvetlili su nas objavom da su Srbi odvajkada, od pamtiveka, a možda i od ranije – narod posvećen tradicionalnim porodičnim vrednostima. U tim vrednostima leži suština nacionalnog identiteta na koji su nasrnuli belosvetski moćnici sa svojim ljudskopravaškim novotarijama, nastojeći da poruše stubove naše smerne zajednice.

Greh i iskušenja, naravno, dolaze spolja, sa one strane plota, iz tuđinskog, nama duboko stranog sveta. Zato je patrijarh naložio čitanje posebne molitve na svim bogosluženjima u svim hramovima Gospodnjim, kako bi se verni tradicionalni narod odbranio od pošasti koje dolaze iz dekadentnog sveta. Sveštenici u toj prozbi zazivaju Boga da zaštiti svetinju braka i porodice u vreme kad se “nevidljive sile zlobe podnebeske i vidljive, svesne i nesvesne, sluge njihove, upinju da obesvete svetinju braka i oskrnave čistotu porodice namećući bogoprotivne i protivprirodne zajednice kao zamenu za brak i porodicu”.

Tradicionalne porodične psovke

Dakle, srpska tradicija i pripadajući joj nacionalni identitet sačinjeni su od sledećih elemenata: porodica, monogamija, smernost, čednost, crkva, Bog, nacija, bogobojažljivost, pravoslavni puritanizam, poštovanje sveštenika i episkopa bez postavljanja suvišnih pitanja, pokornost crkvi i starijima, poslušnost, otac, majka, deca, tradicija, pravoslavlje kao takvo, krst, ikona, vera, post, molitva, pričešće, liturgija, ćudoređe, pristojnost, domaćin, domaćica, ona da rađa – on da brani, muž da naređuje – žena da sluša. Takvi smo mi Srbi, i kao narod i kao pojedinci, oduvek i zauvek, i još ponekad. To je naša svetla tradicija koju ljubomorno čuvamo od svetskih moćnika koji bi da nas rasrbe.

Dobro, ako je tome tako, zašto su onda omiljene mete u srpskim psovkama najsvetije među svim svetim svetinjama svetosti: Bog, majka, krv, sestra, hleb, sunce… Psovanje nam je omiljena verbalna disciplina, ako nas nešto spaja to je psovka. Psuju svi redom, bez razlike, vernici i ateisti, konzervativci i liberali, nacionalisti i antinacionalisti, tradicionalisti i modernisti, levičari i desničari, politični i apolitični, evrofili i putinofili.

Svakog bogovetnog dana možeš da čuješ zatiranje svega navodno svetog: “Jebem ti Boga! Bog te jebo! Jebem ti majku! Pička ti materina! Ko ti jebe mater! Jebo ti pas mater! Puši kurac! Jedi govna! Sunce ti jebem! Jebem ti sunce kalajisano! Hleb te jebo! Dete ti jebem! Jebem ti sestru! Idi u pičku materinu!” To su najsvakodnevnije, uobičajene, redovne, takoreći tradicionalne psovke. Zahvaljujući društvenim mrežama, lako je videti koliko su sveprisutne, u slučaju da neko ne veruje sopstvenim ušima.

Prostonarodna srpska psovačnica

Nešto tu zaista ne štima, ona gornja slika idealnog naroda beskrajno odanog tradicionalnim porodičnim vrednostima i jezička praksa tog puritanskog naroda u potpunoj su suprotnosti. Među psovkama ima i onih koje nisu nimalo heteroseksualne. Ako je većina tako alergična na istopolne odnose, zašto onda neprekidno ponavlja: Jebem te u usta pederska! Puši kurac! Jebem te u dupe! Jebem ti oca! Jebem te u usta! Puši ga! Zaista misteriozna pojava, ne znam kako je objašnjavaju homofobni poklonici tradicionalnih vrednosti.

Ne bi me čudilo kad bi neko od odbranaša ustvrdio da je psovačka pomama fenomen novijeg datuma, da je to plod zlog tuđinskog uticaja, da smo se skroz iskvarili otkad su ukinute porodične zadruge i drugi patrijarhalni modeli, a da su za našu dekadenciju najkrivlji komunisti kojima ništa nije sveto. Verovatno nas je Tito naterao da psujemo, ko bi drugi. Na odbranašku žalost, znamo da je psovki bilo još u vreme Vuka Stefanovića Karadžića, i to baš u neiskvarenom, što će reći nepismenom narodu, odsečenom od civilizacije i demonskih tuđinskih uticaja.

Imao je Vuk i problema sa svojim savremenicima jer je u “Rječnik” ubacio i takozvane “sramotne riječi” (u kojima ništa nije sramotno, reči ne mogu da budu sramotne, ali da to sad ostavimo po strani). Beleži Vuk reči “psovka”, “psovač” i mnoge druge, a tu su i neki pojmovi koji izrazito odudaraju od one porfirijevsko-dverjanske slike srpske tradicije. Recimo, glagol “jebucati se”, za koji Vuk daje primer upotrebe iz narodne poezije: “Oj ti, seko sekucala! / Jesi li se jebucala? / – Kako bi se jubucala, / Kad još nisam ni brucala“. Malo vuče na pedofiliju ili bar pokušaj zavođenja maloletnice, ko bi rekao da je bilo takvih pojava u čestitom narodu srpskom ili bar kod narodnih pevača.

Duh i karakter naroda

Ostavimo psovke po strani, neka ih patrijarh, Boško Obradović i Milica Zavetnica tumače kako hoće, mogu i da ih smatraju anomalijom, izuzetkom, nebitnom pojavom koja ne narušava opštu sliku o čednoj i smernoj naciji. Uvek može da se potegne argument da psovke ne izražavaju suštinu nacionalnog identiteta, da stvarnost nikada ne doseže žuđeni patrijarhalni ideal, da su ljudi prosto nesavršena bića čak i kad su Srbi, te da se svakome omakne neka psovka čak i kad je zakleti zagovornik tradicije, crkve i porodice. U krajnjoj liniji, mogu da dođu na vlast, pa da psovanje zabrane zakonom, ne bi to bilo prvi put u istoriji, Pavelić je zabranio psovke u NDH.

Pa gde onda tražiti nacionalni identitet, duh naroda, osveštanu tradiciju, srž i suštinu nacionalnog bića i slične prikaze? Odgovor je jednostavan i odavno dat – u narodnoj književnosti, prevashodno u poeziji. U tome su se slagali svi nacionalni pregaoci još u XIX veku, a takvo mišljenje ostalo je uvreženo do dana današnjeg. Jovan Deretić u “Istoriji srpske književnosti” jasno veli: “Narodne pesme čine najvažniji deo naše usmene književnosti. Njih ima najviše i najpotpunije izražavaju duh i karakter naroda”. Narodna lirika “obuhvata celokupan javni i privatni život našega patrijarhalnog čoveka. Nema nijedne oblasti narodnog života, nijednog posla koji se kolektivno obavlja, a da nije našao svoj izraz u pesmi. Pesma je pratila ceo ljudski život, od kolevke do groba”. Narodne lirske pesme su “izraz kolektivnog mišljenja i osećanja”.

Na veliku žalost branitelja svetinje braka, porodice i crkve, srpska narodna poezija je prilično raznovrsna, nimalo čedna i bogobojažljiva. Citirana pesma iz Vukovog “Rječnika” pojavila se u posebnoj zbirci tek sedamdesetih godina prošlog veka u petom tomu “Srpskih narodnih pjesama iz neobjavljenih rukopisa Vuka Stefanovića Karadžića”. Nekoliko godina kasnije izbor iz ove knjige objavljen je u zbirci erotske narodne poezije pod poznatim naslovom “Crven ban”.

Zakasneli izlazak te dugo skrivane poezije mnogi su slavili, između ostalih i današnji ultrakonzervativac Matija Bećković. Pisao je tada Bećko, sav ushićen: “Izborili smo se za izlazak ‘Crvenog bana’ na slobodu. (…) Bližimo li se trenutku kad ćemo svi izvući ‘Crvenog bana’ na svetlost dana?!” Nažalost, umesto obećanog egzibicionizma, Bećković se odao nacionalizmu, što ga je odvelo u neslućene karijerne visine i udoban život, a ostatak njegovog voljenog naroda u nezapamćenu propast.

Ni raja ni kraja

Da vidimo kako ove pesme izražavaju duh i karakter naroda. Recimo, jedna tipična pesma o porodičnim vrednostima, takoreći karnevalizovana varijanta “Nečiste krvi” Bore Stankovića, pod naslovom “Sa svekrom preko gore”:

“Veselo ti s svekrom goru pređoh:
Triput jebe dok pod goru svede,
A četvrtom kad u dvor uvede!”

Tu je i pesma “Majka i kći”, tipičan porodični dijalog u koji je utkan i odnos prema pravoslavnoj crkvi, konkretno – monaštvu:

“’Jaoj, majko, kaluđer me budi,
On me budi, među oči ljubi!
Oću li ga poljubiti, majko?’
‘Ljubi, kćeri, ne bila prokleta!
Dok je majka tvoga doba bila,
Do zore je devet namirila
I desetog roditelja tvoga,
I otkala tropolu poljanu!’”

Popovi i kaluđeri su česti gosti u srpskoj narodnoj poeziji i glavni junaci raznih erotskih avantura. Na primer, u pesmi “Pop i djevojka”:

“Pop đevojku uzeo za ruku,
Odveo je pod šupu na klupu,
Nabio joj ćelepuš na glavu,
Pa joj onda tijo besedio:
‘Ja ću tebe za šmizlu povući,
Moj će kurac sam u tebe ući!’”

Nije zaobiđena ni sveta tajna ispovesti, sasvim u duhu bogobojažljivosti i prepodobnosti koji odvajkada krase naš narod. Pesma “Čudan duhovnik”:

“Moja majko, čudna duovnika
Povaljuje pa ispovijeda,
Noge diže, za griove pita!”

Imamo i specifično shvatanje carstva nebeskog za koje smo, kao što je poznato, opredeljeni još od Kosovskog boja. Evo jednog malo drugačijeg shvatanja rajskog stanja u pesmi “Ni raja ni kraja”:

“Devojka se uz kurac penjala
Ne bi li se raja nagledala,
Ili raja ili kurcu kraja,
Desna joj se noga omaknula.
Devojka je desnu nogu klela:
Desna nono, jebeno ti deblo –
Kud s’ omače, dok se ne natače!”

Svi bi ljudi krivoglavi bili
Za razliku od patrijarhovih molitvi protiv nečistih sila koje bi da “obesvete svetinju braka i oskrnave čistotu porodice namećući bogoprotivne i protivprirodne zajednice”, srpski narod ima mnogo jednostavnije molitve, sažete, lakonske, jezgrovite, usredsređene na suštinska životna pitanja. Pesma “Molitva” ima samo jedan stih, sasvim dovoljno: “Podaj, Bože, da mi dika može!”

Srpskom narodu nije promaklo stanje u crkvi koje se, po svemu sudeći, ne razlikuje mnogo od današnjeg, pa je i to ušlo u pesmu. Pesma “Pop i popadija” spevana je na tu temu, a prikazuje i priličnu dozu nekonvencionalnosti u braku crkvenih službenika:

“Kakva j’ kavga u popovu dvoru
Al’ je radost al’ velika žalost?
Nit’ je radost nit’ velika žalost,
Nego popo svoju posu kara:
‘Kaži, poso, kome jesi dala?’
‘Dala jesam jednom butigaru,
Dao mi je groše i dukate
S groši jesam tebe đakonila,
A s dukati tebe zapopila!’
‘Podaj, posa, kome tebi drago,
Ne bi li me protom učinila,
Ne bi li se protinica zvala!’”

Pesma “Gost” govori o tradicionalnom srpskom gostoprimstvu:

“Svaka tica lepo poje
Ali kos! Ali kos!
I domaćin dobro jebe
Ali gost! Ali gost!”

Prava je šteta što današnja nacija navijača, u šta smo se pretvorili prethodnih decenija, ne čita drevne srpske pesme koje slave takmičarski duh i prevazilaze predrasude vezane za životnu dob, šaljući diskretnu poruku da na mladima svet ostaje.

“Deca i matori

Pojeb’la se deca kod telaca,
A matori ljudi kod goveda;
Bolje jebu deca kod telaca,
Neg’ matori ljudi kod goveda”.

Nije naš narod zagledan samo u ovozemaljska posla, već kroz poeziju izražava i kosmičku dimenziju bivstvovanja. Kratka pesma “Krivoglavi” glasi: “Da su pizde što su zvezde, / Svi bi ljudi krivoglavi bili”. U ovoj zbirci nalazi se i pesma “Rada turski rob” u kojoj neki vide prvo eksplicitno pominjanje homoseksualnog odnosa u srpskom pesništvu. Meni se ipak čini da je prva otvoreno homoseksualna srpska pesma “Boža i Đurica” u kojoj je sve opisano mnogo eksplicitnije. Toliko o tradicionalnim porodičnim vrednostima koje zagovaraju litijaši.

Epske pesme u Prokrustovoj postelji

Ne znam šta bi Dverjani, Zavetnici, episkopi i ostali nosioci krsta, Putinovih slika i slova “Z” mogli da kažu na navedene stihove i da ponude kao protivargument. Možda da se radi o marginalnom delu narodne poezije, dok je dominantno ono što je ispevano u epskoj, junačkoj poeziji, tu se kriju prave tradicionalne, hrišćanske, porodične vrednosti. Pomenuti opus i nije tako marginalan, ima u ovoj zbirci 367 osobitih pesama i poskočica, a i ne može se tek tako čitav jedan segment narodnog pesništva izbacivati i bagatelisati, kako se kojem desničaru ćefne. Kao što reče Deretić, narodna poezija “obuhvata celokupan javni i privatni život našega patrijarhalnog čoveka”, uključujući i erotsku stranu života. Sad, što se to ne sviđa članovima grupe Patrijarh & Dveri i što im se ne uklapa u halucinaciju o srpskoj prošlosti i tradiciji, to je njihov problem.

Što se tiče epske poezije, ni tu stanje nije baš tako dverjanski jednostavno i zavetnički monolitno. Pisali su o tome stručnjaci, proučavaoci usmene književnosti, nedavno je Vesna Rakić Vodinelić na Peščaniku podsetila na tekst “Patriotizam i neznanje” dr Mirjane Detelić (1950-2014), koja je bila “naučna saradnica Balkanološkog instituta SANU, dokazani naučni autoritet u teoriji narodne književnosti, dobitnica Vukove nagrade za delo ‘Epski gradovi – leksikon’“. Tekst je pisan 2012. godine, povodom tadašnje kampanje Dveri za odbranu tradicije i porodičnih vrednosti, jer nije mogla da ostane, kako sama kaže, ravnodušna na njihove tupave proizvoljnosti. Rakić Vodinelić citira pozamašan deo teksta, malo sam ga skratio, tu je samo ono što se odnosi na epsku poeziju:

“Sa porodicom u srpskoj tradiciji stvari, međutim, ne stoje baš tako jednostavno. U epskim pesmama, na primer, koje su po definiciji nosioci pozitivne državne ideologije jer bez izuzetka brane crkvu, vladara i narod (nema epike koja opravdava svrgavanje aktuelnog poretka, osim ako je tuđ), najveći užasi, najcrnje zlo i najogavnije izdaje dešavaju se upravo u krugu porodice. Majke žrtvuju (‘Jovan i divski starješina’) ili ubijaju (‘Bog nikome dužan ne ostaje’) sopstvenu decu da bi se ponovo udale ili da bi se rešile omrznute zaove; brat ubija brata da bi privoleo ženu na seks (‘Ženidba Jakšića’) ili da bi se dokopao devojke seksa radi (‘Mujo i Alija’), odnosno da bi mu ostao veći deo nasledstva (‘Dijoba Jakšića’); sin bije majku kamdžijom i gazi je konjima (‘Prokleti Duka Šetković’) jer se ne dopada njegovoj ženi; kum potkupljuje devera da ga pusti ‘pod šator’ nevesti ne bi li je obljubio (‘Ženidba Kraljevića Marka’) ili ubija kumče da bi se dočepao vlasti (‘Smrt nejakog Uroša’); otac potrže nož da ubije sina jer se nije krivo zakleo ‘na kome je ostanulo carstvo’ (‘Uroš i Mrnjavčevići’) i tako dalje, lista je vrlo dugačka”.

Listi bi se svašta moglo pridružiti, ne samo iz epske poezije, već i iz drugih žanrova narodne književnosti, od šaljivih priča o svešteničkoj pohlepi, preko pririlično blasfemičnih priča o svetom Savi, pa sve do poslovica tipa “Brat bratu najdublje oči vadi”. Da ne pričam o čistom autošovinizmu i antisrpstvu poznate srpske narodne umotvorine “Brat je mio koje vere bio”. Naravno, u narodnoj književnosti ima i potpuno suprotnih primera, onih koje litijaši podrazumevaju kad govore o tradiciji. Problem je u tome što bi oni da izbrišu ogroman deo srpske tradicije, da ga proglase nepostojećim i da bogato nasleđe spakuju u Prokrustovu postelju svoje ultrakonzervativne ideologije koja smrdi na totalitarizam.

Da nema vjetra, pauci bi nebo premrežili

Ako se nešto može zaključiti o srpskoj tradiciji jeste to da ona nije jednoumna, monolitna, jedinstvena, monofona, lišena protivrečja, suprotnosti i raznolikosti. Naprotiv, čak i u nemogućim uslovima ropstva, nepismenosti, neznanja i odsečenosti od sveta tvorci usmene srpske književnosti stvorili su pluralističnu, polifonu, višeglasnu, raznovrsnu tradiciju. Svega i svačega ima u njoj, i sve je to srpska tradicija, niko nema pravo da nasilno izbacuje ono što mu se ne uklapa u ideološku modlu.

A to što u usmenoj srpskoj književnosti praktično nema klerikalizma, moglo bi patrijarhu da posluži kao upozorenje, ako je pametan. Dverjani, Zavetnici, patroldžije, episkopi i ostali litijaški desničari predstavljaju se kao čuvari srpske tradicije, ali to je gola laž (dvaput zine – triput slaže, veli narodna poslovica). Oni su nasilnici, falsifikatori, ništitelji tradicije, oni bi da je svedu na meru svoje zadrtosti, kao pravi pravoslavni talibani. Da se oni pitaju, zbirka osobitih pesama i poskočica gorela bi na lomači, a ništa bolje ne bi prošli ni ostali sumnjivi elementi, kako u desetercu, tako i u drugim metrima.

Pogrešno je nekritičko prihvatanje tradicije, baš kao i njeno potpuno odbacivanje, mnogo su uputniji neki drugi postupci poput čitanja, tumačenja, razumevanja, dijaloga, prevrednovanja. Čak su i nadrealisti nalazili nešto živo u usmenoj književnosti, fascinirao ih je iracionalni humor one neodgonetljive narodne izreke “Tako mi popa Komnena i mlina gvozdena i 377 izvora eno čoveka sa dve glave”. A za svoj moto su uzeli poslovicu “Da nema vjetra, pauci bi nebo premrežili”. Pauci i dalje pletu svoje mreže, nebo je sve mračnije, niti predu od osakaćene, okljaštrene tradicije iz koje brišu nepoćudne elemente, po starom totalitarnom običaju. Došlo neko čudno doba kad su osvedočeni autošovinisti prinuđeni da brane srpsku tradiciju od tradicionalista. Što bi rekla baba jedne moje prijateljice, sasvim u duhu srpske tradicije: Došlo vreme poslednje, jebe pile petla.

(Nomad.ba)