Između godišnjice Srebrenice i godišnjice Oluje, sasvim nevezano s ovozemaljskim događajima, stiže vest: naučnici su otkrili dve planete koje dele istu orbitu.

Kad se tekst pročita, ispostavi se da su posredi jedna planeta i jedan oblak krhotina. Jedan svet nastavlja da se kreće i okreće, ali mu za vratom, prateći ga u stopu, dahće sopstveni isparamparčani dvojnik; naučnica Olga Balsalobre-Ruza kaže kako sada prvi put imamo dokaz „da takvi dvostruki svetovi mogu postojati.“

Ali mi smo kanda i bez toga znali da paralelne istorije i stvarnosti mogu jedna preko druge da se smeste u isto vreme i isti prostor, te da svako bira u kojoj će živeti, uz potpuno ignorisanje svog cimera.

U svetu fikcije, postojanje našeg „dopelgengera“ obično je zlokobna, preteća pojava, te obračun biva praktično neizbežan.

I nije bez posledica, jer obračun s kopijom metafora je za suočenje sa sobom.

Blizanac se obično razume kao zao zato što je bolja verzija nas, pa otud i živi podsetnik na našu promašenost.

Zemlje bivše Jugoslavije danas postoje kroz svoje superiorne dublere: da se niko ne bi suočio sa sobom, pravimo se da smo na nekakvoj trasi napretka, da nam ide dobro, da nemamo s kojom prošlošću da se suočimo dok to ne urade Oni Drugi.

Ukratko: mi smo svoj zli blizanac spolja, a oblak krhotina iznutra. I to je mahom tako celim kalendarom, ali posebno mučno tokom leta. Tad su spomenute godišnjice. I tad smo najzliji.

Tokom svog rada s ratnim veteranima na sve tri strane, jedan moj prijatelj čuo je neobičan termin: nerat.

Tom se rečju opisuje stanje koje, činjenično, više nije rat – ali nije ni mir. Nerat je limbo koji odlikuje odsustvo rata i nedobacivanje do istinskog mira.

Život u zebnji. Na toj zebnji već duže od dve decenije profitiraju političke elite: ubacuju trupce da se vatra mržnje slučajno ne zagasi, ali paze da ne bukne požar.

U toj igri opstaju i iz nje niču potpuno neverovatne stvari, uvredljive za iole zdrav razum – ali, paradoksalno, tu su tako dugo da ih možda više i nije moguće raspraviti, jer u tim raspravama činjenice se ne važe.

Što se našeg dvorišta tiče, znamo koji je vodeći logički čvor: moraš da veličaš Ratka Mladića kao heroja, jer ako nije heroj onda je zločinac, a ako je zločinac onda smo mi „genocidan narod“; ali nije li baš obrnuto, nije li nazivanje zločinca zločincem upravo skidanje ljage s čitavog naroda i tačno adresiranje?

Bilo bi zanimljivo makar anketom ako ne ozbiljnim istraživanjem ustanoviti da li iko zaista misli da je čovek koji naredi odstrel hiljada i hiljada nedužnih ljudi – heroj, ili je posredi kolosalno teranje inata svetu za nepriznate i nekažnjenje zločine nad Srbima (čega je, naravno, takođe bilo).

A ima vaistinu ljudi koji negiraju Jasenovac, da ne idemo dalje od tog primera.

Mi živimo u kolosalnoj ložionici, mestu gde ljude sistemski lože da razmišljaju nacionalno, a ne ljudski – i tu počinje sav užas.

Fali nam vaspitanja koje uči saosećanju sa svim žrtvama. Kad staneš na mesto masovnog stradanja, jedina misao trebalo bi da bude: stojim tu gde je ubijen neko nevin. Neko bespomoćan. To nisu brojke, to su ljudi.

Ta podvrsta tuge nema veru ni naciju.

Svako uplitanje identiteta samo je zagađuje i vređa, ako govorimo na opšteljudskom nivou.

Ali mi smo – govorim sada o svim ovdašnjim narodima – s tog nivoa postojanja aktivno proterivani od strane politikanata što parazitiraju na zamagljivanju suštine.

U smislu ljudskosti, mi smo raseljena lica.

I svakog leta, iz tog „inostranstva“, mi se dovikujemo i raspravljamo, prebrojavamo mrtve, bučimo jedni na druge ovim lingvistički istim jezikom koji svako zove svojim imenom (na šta, dakako, svi i imamo pravo, ali ćemo se i oko toga rado posvađati u svako doba).

Svašta će zli blizanci ovih dana reći, zagrmećemo jedni na druge najviše što možemo, a onda će i to proći, stišaćemo se i prigrliti uobičajenost. Nerat. Do sledeće prilike.

Pravimo se da smo dobro, da smo celi, ignorišemo raskrcano ogledalo koje ide za nama i opominje.

Naučnici, piše takođe u onom članku, ne znaju šta je tačno „oblak krhotina“: jesu li to ostaci razbijene planete ili pak planeta u nastajanju.

Kad nas pogledaš, isto bi se reklo i o nama.

Pa sad, zavisi jesmo li optimisti ili pesimisti, je li.

Kako bilo, ništa se neće promeniti dok god se vrtimo ukrug.

Učimo, zato, decu da bar ona okrenu leđa onima koji ih ubeđuju da nam druge orbite nema.

(Danas, Foto: MC)