Veliki broj roditelja se bori za golu egzistenciju, za preživljavanje u balkanskoj današnjici pa su natjerani da odgoj i obrazovanje svoje djece prepuste telefonima i TV sadržajima u kojima glavnu riječ vode ljudi koji u normalnim okolnostima ne bi smjeli imati ni sekundu TV vremena, govori za Al Jazeeru beogradski glumac Marko Janketić.

On ukazuje kako je ovakvo stanje, uz stanje kolektivnog PTSP-a, neimaštine i ogromne količine oružja na Balkanu, kulminiralo nedavnim tragedijama i masovnim pucnjavama u Srbiji koje su odnijele veliki broj mladih života.

Od pucnjava do danas, na srbijanskim ulicama se protestira protiv nasilja u društvu, mnoge glumice i glumci su se pridružili i pozivaju na stvaranje boljeg, sigurnijeg i zdravijeg društva za nove generacije. No, zbog toga se mnogi nailaze na udaru kritika, prijetnji, a Janketiću su nedavno prijetili smrću…

Radost igre

Za naš portal kaže kako nije lako, kako neke stvari nisu prijatne, ali „postoji satisfakcija kada znate da ste na pravoj strani“.

„Postoji satisfakcija kada znate da ste na strani onoga što je ispravno, što je istina, kada imate priliku da se borite za budućnost svoje dece, da ne prave kompromise. Ima tu malo stresa, ali ostaću dosledan sebi, svojim idealima, principima moralnim i etičkim“, govori ovaj mladi otac, a i sam je sin legendi jugoslovenskog i srbijanskog filma i pozorišta – Mihaila Janketića i Svjetlane Knežević.

Navodi kako su prijetnje kakve je on dobio, „pritisci, život pod stresom i ucenama postali mainstream i to prosto tako funkcioniše“. Nastavlja kako su se glumci na našim prostorima uvijek sami morali štiti i stajati jedni uz druge, te kako i danas (kao i uvijek) ima onih bliskih režimu koji su manjina.

„Ali, govorimo o većini glumaca koji su vaspitani da kroz analizu određenih komada analiziraju stanje u društvu i koji nisu potkupljiva roba. Kada ovo pričam, govorim za celi region. Imao sam sreće da radim u Sarajevu i znam kako ljudi tamo razmišljaju, mi smo mali esnaf ali se držimo kao porodica, to je ono što je važno.“

„Mi poznajemo druge satisfakcije, moralne, duhovne, etičke za koje oni nikad neće znati. Mi imamo radost igre, imamo jedni druge, oplemenjujemo svoju dušu, doživljavamo stalno lustracije i katarze kroz procese, snimanja, radnju, tako da mi smo za njih (one koji prijete op.a.) enigma koju ne mogu da dokuče“, navodi Janketić za AJB.

“Sve je trulo”

Ističe kako ni nakon prošlosedmičnih prijetnji njegovom životu, kao ni onih od prije nekoliko mjeseci, nije bilo zvaničnih reakcija, osim ljudi koji su u privatnom kapacitetu reagirali i ponudili pomoć. Na molbu da prokomentira posljednja dešavanja u Beogradu i Mladenovcu kada su djeca i mladi ubijeni u masovnim pucnjavama, govori:

„Ovo je kulminacija stanja. Ni najcrnje slutnje mi nisu bile ni na pameti da ovako nešto može da se desi.“

„Ovde se neguju 30 godina, nakon ratova u BiH, Hrvatskoj, na Kosovu i Metohiji, neki nacionalistički stereotipi, mnogo oružja je ostalo… Mi svi bolujemo od nekog kolektivnog PTSP-a, ljudi nisu svesni pod kojim stresom mi živimo, mislim da, na primer, koliko stresa doživimo u Srbiji za jedan dan, u Evropi dožive za mesec dana. Mi smo pod stalnim stresom, napetost se stalno oseti u vazduhu, ljudi su nezadovoljni i sve je umotano u celofan sa mašnom na vrhu i prezentuje da je idealno, a sve je trulo i pred kolapsom“, rekao nam je naš sagovornik.

Na upit koliku ulogu igra pitanje uzora djece iz medija i društvenih medija, Janketić kaže:

„Roditelji se bore za golu egzistenciju, da prežive. Njima je najlakše da detetu kupe neki polovni telefon za nešto malo para ili da mu puste TV i tada klincima mišljenja formira kojekakav polusvet, neki ljudi sa ‘koca i konopca’, a traje to jako dugo.“

„Ovo su floskuletine što ću reći, ali da bi imali zdravo društvo, mora se ulagati u mladost koja će da vodi to društvo. Mi već 30 godina ne ulažemo jer to nije profitabilno – kultura, zdravstvo i prosveta pre svega, to su neprofitabilne stvari i koga boli neka stvar? A zapravo jesu (profitabilne) jer ti za 10-20 godina tek možeš da vidiš rezultate ulaganja u to.“

Pitali smo ga da uporedi vrijeme kada je on bio dječak, kada je rastao uz glumačke i roditeljske uzore…

„Tada se negovala građanska, srednja klasa, nije tu bilo velikih klasnih razlika. Bio je jedan broj mnogo bogatih, opet bliskih vlastima. Ali, bilo je malo socijalnih slučajeva i ogroman sloj građanskog društva. Ljudi su išli u slična odmarališta, vozili slična kola, imali slične plate, nije tu bilo nekih velikih razlika. Bivšoj Jugoslaviji može mnogo toga da se zameri, ali da neko kaže da su prosveta, da je ulaganje u obrazovanje i decu bilo loše, taj, kako se sad kaže, ne govori istinu…“

Voajerizam i malograđanština

Janketić povlači paralelu i u medijskom segmetu, pa govori kako je TV imao „kulturno-obrazovni program, fantastične emisije“.

„To danas nemamo. Danas imamo posrnuli sistem vrednosti i ugledamo se na ljude koji ne bi smeli da privire na televiziju, a kamoli da imaju svoje emisije i da budu 24/7 na TV. Voajerizam, malograđanština… Ljudi nemaju priliku da imaju sopstveni život, nemaju sadržaja i lakše im je kad gledaju tuđe živote, šta drugi rade i kako rade. Čak i malo leče sebe, govore kako je neko ovakav, onakav – licemerje svojevrsno. Misle da se tako leče, a ustvari se toksikuju.“

Na kraju, kakvo nas sutra čeka i kakvo društvo ostavljamo djeci?

„Neće biti lako, izazovi su pred nama koje ostavljamo u amanet… Duboko verujem da može da se stanje promeni, ali ja ću svakako da vaspitam decu tako da imaju svoj stav, mišljenje, da budu analitični. Pokušaću da usadim u njih neke dobre, zdrave vrednosti, da ostanu ljudi, da ostanu dostojanstveni, da znaju šta je to integritet, da znaju šta je to plemenitost, da znaju šta je to ljubav.“

„Pa će oni izabrati da li će ostati, kao njihov stari, da se bore ovde u nekom društvu koje će naslediti od mene jer ja neću uspeti (promijeniti ga) ili će izabrati neko drugo društvo, neko drugo mesto. Ova Zemljina kugla ima raznih neba, nije ovo jedino nebo pod kojim mi živimo. Vrlo je teško, moje prognoze nisu baš najbolje, ali neću nikada odustati od borbe dok sam živ. Uvek ću se boriti za mesto gde živim, gde će sva deca moći da žive, za mesto tolerancije, suživota, ljubavi i razumevanja“, navodi na kraju razgovora glumac Marko Janketić.

Ibrahim Sofić (Al Jazeera, foto: N1)