Zove me pre nekih mesec i kusur dana prijatelj i kaže mi da kupim “Blic”. Okrećem stranice u nadi da će mi nešto privući pažnju. Ništa. Da vidimo šta ima u tankoj rubrici o kulturi, kad tamo fotografija nekog opskurnog lika, mračnog pogleda, sa očigledno srušenim životnim idealima. Pobojao sam se da je neka od reportaža iz rubrike „crna hronika” beogradskih predgrađa greškom završila u kulturi, kad vidim i fotografije Gorana Markovića i Sergeja Trifunovića sa heklanim kečetom na glavi, pa mi se ponovna nada za ushićenjem probudi. Kad ne lezi vraže, pronađoh sebe u jednom finom društvu, ali grdnim povodom. Kaže naslov: „’Kulturni poslenik’ Živorad Ajdačić sastavio spisak nepatriotskih filmova u Srbiji“, i tamo zaista naslov mog filma – „Podunavske Švabe“. Evo ushićenja!

Gledam tipa, gleda on sve nas, razmišljam ko je uopšte taj Žika Ajdačić, nikad čuo za čoveka. Ali mislim se, mora da je neki važan partijaš, čim iznosi ovako konkretna zapažanja.

Moram priznati da sam se u početku razmišljao da li da reagujem na ovu očiglednu provokaciju, jer vidim da je i Goran Marković bio dosta blag u reakciji. Međutim, oduševio sam se Ajdačićevim udbaško-kratko-jasnim opisima filmova pa reših da još malo istražim ovu stvar. Čitam, čovek je reditelj. Šta je režirao? Kažu, Sabor trubača u Guči. E, ako je kolega toliko iskusan, onda idemo dalje. Posle razmišljam ko uopšte daje ovakvim mračnjacima makar i milimetar već dobrano zatrovanog medijskog prostora? Ili je to samo očigledan blef tabloida koji žele da jednu „vruću“ polemiku o suštinskim stvarima u nezgodnom vremenu plasiraju kao adut za podizanje tiraža, makar i na par dana. Međutim, ovaj tip i njegovi pajtaši partijaši nastavili su da uzurpiraju medijski javni prostor, krojeći ga po svojim, merilima patriotsko novouspostavljene Srbije. Javno pozivaju na linč svih koji ne misle kao oni, dok šerif Vučić s ponosom izjavljuje kako su mediji van kontrole političkih partija i vladajućih ideologija.

Shvatio sam da Ajdačićevi javni ispadi zapravo nemaju nikakve veze sa pomenutim filmovima, već sa jednom drugom moralnom devijacijom društva, čiji je Živorad Žika Ajdačić – idealan primer. Ovakvi tipovi se uvek pojavljuju u onim periodima kada u razorenim društvima zločin i nepravda ne predstavljaju problem. Oni su ti koji će da nas podsete gde su granice ljudske ništavnosti nastale u nagomilanim kompleksima nacionalnog nesvesnog, a zarad izgubljenih ratova i poniženog ali prkosnog ponosa.

Ovakvi tipovi su svojevremeno bili nadahnuti Staljinom, divili se čeličnoj pesnici Mao Cedunga, tokom devedesetih bili friško preobraćeni komunisti koji su balavili na Slobine retuširane fotografije i iz krajnje pozadine ratovali za “srpsku stvar”, a danas su jeftini aparatčici ostataka nacionalističkog taloga koji se nakupio u Srbiji dugogodišnjim poricanjem realnog stanja stvari. Od ovakvih ajdačića boluje srpsko društvo, od ovakvih lažnih patriota Srbiji ne mogu da zacele gangrenozne rane, na ovakvim mračnjacima ideologija “svete nacije” počiva i preživljava.

A oni sede u raznim komisijama za dodelu, odborima za procenu, kancelarijama za mrsomud, i iz senke odlučuju u naše ime. Ima li Srbija snage da se odupre i iskoreni ovakve ajdačiće; hoće li srpsko drustvo konačno izbljunuti taj gorak ugrušak “kuturnih poslenika” staljinističke provincijencije? Čovek je naprosto pogrešio vek. Namesto da je lepo otišao u penziju, kupio neku vikedicu, pekao rakiju i uživao u starosti, on se uhvatio ćorava posla sa filmadžijama, a sve u želji da makar još samo jednom pokuša da oseti kako je to postati popularan. Pogrešio je jer naprosto ovakvi retrogradni ispadi više nisu popularni. Narodu je dovoljno podobnih i nepodobnih, pravih i lažnih, vaših i Naših. Ovakve društvene fenomene ne samo da treba sankcionisati iz javnog diskursa, već bi to bilo baš dobro da ih se baci u svojevrsnu tišinu i siguran zaborav.

Imamo mi ovde dovoljno nezbrinutih generacija kojima treba vratiti veru u osnovne moralne principe, koje treba naučiti kako da na civilizacijski način uspostavljaju zdrava merila vrednosti.

U čemu je suštinski problem ovakvih zapaćenih ajdačića srpskoga društva? Da li je naglasak na konstantnom trovanju svesti i morala pučanstva, ili je pak tas na jednoj sasvim drugoj strani? Dejan Mijač u televizijskom duelu 13. juna na RTS-u svedoči o tome kako mu je besan čovek na ulici pritrčao upirući prstom i urlajući da je –izdajnik. To se desilo nakon što su razni kolarevići, avramovići i kojekakvi Naši partijaši počeli da objavljuju liste izdajnika srpskog naroda, i to ni manje ni više nego kulturnih rabotnika. Čovek se sa pravom pobojao za svoju bezbednost, jer smo mnogo puta bili svedoci užasavajućih pirova srpske mladeži, a sve u slavu patriotizma i nacionalnog ponosa. Ovakvi ajdačići, kolarevići, avramovići… pothranjuju srpski nacionalizam, neguju šovinizam i ksenofobiju, oni direktno i javno pozivaju na linč određenih ljudi za koje procenjuju da ne čine dobro za “srpsku stvar”, dok Dačićeva policija nije ni prstom mrdnula kao onda kad je npr. Ugričić onako uzgred podržao slobodu govora na temu rešavanja srpskih civilizacijskih muka. Ko su zapravo ovi ljudi i da li u njima čuči dugodecenijski problem srpskog nacional-klero-fašizma?

Bojim se da napori aktuelnih preobraćenih nacionalista nisu dovoljni za suštinske, pre svega mentalne promene nacije, koje bi dovele do toga da društvo samo od sebe iskoreni ovakve pojave, jer permanentno koketiranje sa najtvrđim nacionalizmom, ponovo vodi u onaj isti vrtlog crnih spiskova u kojem se davimo, a iz kojeg pokušavamo da se izglibimo već više decenija. To isto je radio Boris Tadić pre njih, pre njega je Koštunica uživao u benefitima Miloševićeve zaostavštine, a pre svih njih su postojali mnogi ajdačići u raznim tajnim i polujavnim službama koji su marljivo mistifikovali termine poput: nacija, religija, pripadnost, izdajnik, podoban, nepodoban, pravi, lažni, prvi, drugi, treći.

Prozvane filmadžije i kulturni rabotnici ipak su veće patriote od bolesnih umetnih moralnosti samoproglašenih utemeljivača nacionalnih putokaza. Jer, kada bilo gde u svetu, bilo koji film sa Ajdačićevog spiska “patriotsko nepodobnih” predstavlja Srbiju, on tada predstavlja onaj bolji deo ovog naroda, samokritičan, okrenut toplim međuljudskim odnosima, neksenofobičan i ljubazan do drugojačnosti. Upravo zbog ovakvih “antisrpskih” Srba neki ljudi u svetu makar na tren pomisle da u Srbiji ipak žive normalni ljudi.

(Autor je reditelj i scenarista patriotski nepodobnog filma “Podunavske Švabe”)