Izveštaj EK služi tome da se u određenom periodu zemlji ukaže na stvari koje su loše u zemlji, upute smernice za napredak i faktički kaže „to i to“ mora mnogo bolje. Ovaj izveštaj EK je u maniru sa onima prethodnih godina, kao i sa strategijom proširenja iz 2018. gde je Srbija nazvana zarobljenom državom, s tim da ove postoje značajna pogoršanja po pitanju slobode medija, parlamentarne debate i konstantna stagnacija kada je u pitanju reforma javne uprave. A stagnacija je odsustvo napretka, dakle, takođe nazadovanje.

Kontekst nazivanja Srbije zarobljenom državom ima utoliko veću težinu jer je u pitanju jedan veoma birokratski izveštaj koji treba taksativno da navodi šta je urađeno, šta nije urađeno i šta još treba da se radi. Samim tim što se ne radi o političkom dokumentu, nego o birokratskom – to nam govori da je zarobljenost države i koncentracija vlasti u rukama jednog čoveka.

Izveštaj govori o neophodnosti negovanja dijaloga u parlamentu, koji ne postoji, jer je SNS svojim silovanjem demokratije amandmanima izmestio dijalog iz Skupštine i prebacio ga na ulicu – i eto protesta. Takođe reakcije premijerke koja se najgorim populizmom, neumesnim i neprihvatljivim načinom (nazivajući Albance ljudima koji su izašli iz šume) obraća novinarima pred Semom Fabricijem – nama govori da SNS-u ne da nije stalo do evropskih integracija i vrednosti, nego da oni nemaju ni najblažeg pojma šta to uopšte znači. Takođe, izveštaj govori i o neophodnosti konsenzusa kada su u pitanju EU integracije. Da bi do konsenzusa došlo, mora da postoji dijalog, da bi postojao dijalog, mora da postoji makar volja za izgradnjom demokratije, čega, nakon ovakvog nastupa premijerke, možemo da zaključimo da u ovoj vladi evidentno nema.

Nakon izjava premijerke, počele su izjave predsednika i drugih u populističkom pokušaju da se ublažava to što je premijerka neprimereno izjavila. Ovo je samo još jedan dokaz da je propaganda u Srbiji iznad svega, i da su oni svesni koliku štetu propagandom prave, da sami blokiraju institucije i time blokiraju evropske integracije, pokazujući duboko nerazumevanje procesa integracija, demokratije i vladavine prava. Stiče se utisak da bi oni najradije od integracija odustali i da se osećaju kao da su u tom procesu „zaglavljeni“, a samim tim drže srpsko društo „zaglavljenim“ bez stvarnog napretka i bez potencijala za sprovođenje reformi.

Kada je u pitanju sloboda medija, izveštaj navodi sledeće: Srbija ima određen nivo pripremljenosti kada je u pitanju sloboda medija. Medijska strategija je donesena u inkluzivnom procesu. Međutim, nikakav nivo progresa ne postoji kada je u pitanju sloboda izražavanja. Nepostojanje progresa u ovoj oblasti izaziva ozbiljnu zabrinutost. Izveštaj to izričito navodi. Takođe smo videli da veliki broj preporuka koje je dao nevladin sektor nije ušao u kranju verziju medijske strategije. Što je isto tako veoma zabrinjavajuće. Ono što ovde može da se oceni kao pozitivno je što su apeli medija iz Srbije, kao i pisma, ovog puta inkorporirana u izveštaj.

Reforma javne uprave stagnira. Izveštaj navodi da ima pomaka kada je u pitanju e-uprava i digitalizacija, a sa druge strane imamo slučaj da ljudi koji se obraćaju mejlovima upravi, iste moraju da štampaju i ostavljaju u kutijama i na pisarnicama. Takođe, iz ličnog iskustva, prilikom predavanja dokumenata za pasoš na pitanje da li mogu elektronski da uplatim rečeno mi je može, ali morate odštampati i overiti u banci papire, a i bolje da donesete uplatnice. Toliko o e-upravi. Mnogo važnije od ovoga je da u tri segmenta nema pomaka u integracijama već dugi niz godina, a to je drugačiji pristup strategijskom menadžmentu, zapošljavanje i napredovanje na osnovu zasluga, kao i neophodnost depolitizacije javne uprave.

Sva tri gore navedena aspekta su suštinska kočnica reformi javne uprave. Depolitizacija znači i profesionalizaciju. Profesionalizacija znači bolja usluga građanima i nezavisnost javne uprave. Ako do depolitizacije ne dolazi to je zato što ova vlast želi javnu upravu koju može da kontroliše, na koju može da vrši pritiske, da ih razvlači po mitinzima i da ih maltretira. U javnoj upravi radi većina koja pošteno i odgovorno radi svoj posao, ali ne može da dođe do izražaja od političkih nameštenika. Zapošljavanje i napredovanje na osnovu zasluga takođe dovodi do nezavisnosti javne uprave. Što se strategijskog menadžmenta tiče, imate na primer, Strategiju za reformu javne uprave i prateći akcioni plan koji govore o nekim događajima koji su se desili na neku temu. Nigde se ne navodi koji su to događaji niti postoji izveštaj sa istih. Kod javne uprave najviše zabrinjava nesposobnost Srbije da zadrži sposobne i kvalifikovane ljude na pozicijama, pogotovo u oblasti evropskih integracija.

Izveštaj govori i o neophodnosti da se adresira problem uslova u kojima se odvijaju celokupni politički procesi, pogotovo svega što se odnosi na fer i poštene izbore. Navodi se da je neophodno da se implementriaju preporuke internacionalnih i domaćih posmatrača (ODIHR, CRTA, CESID itd) i stvore uslovi za fer i poštene izbore. Govori se i o visokom stepenu korupcije na svim nivoima i da je korupcija dominatan oblik ponašanja.

Iz godine u godinu izveštaj spominje fiskalnu i makroekonomsku stabilnost. Brojke nisu sporne, kao ni napredak na tom polju, ali ono što jeste sporno je preko čijih leđa se do tog napretka došlo. PDV je podignut pre nekoliko godina sa 18% na 20%, i fiskalna stabilnost je podignuta time što su smanjenje plate u javnom sektoru kao i penzije. Dakle, fiskalna stabilnost se postiže ne reformom, već smanjenjem stečene imovine, dakle penzije, i smanjivanjem kupovne moći radnog stanovništva iz javnog sektora. To nije reforma, to je pljačka građana ove zemlje.

Manje ili više sve što je navedeno u izveštaju, i izloženo ovde su reforme i napreci koji su neophodni za uspostavljanje vladavine prava. Bez dobre, profesionalne i nezavisne javne uprave, bez parlamentarne debate, bez negovanja kulture dijaloga, bez fiskalnih reformi koje ne idu na teret građana i transparentnog trošenja novca, bez kulture dijaloga koja se konstantno neguje, bez fer i slobodnih izbora – nema vladavine prava. To šta ova Vlada misli o vladavini prava, najbolje govori nastup premijerke nakon što je preuzela izveštaj, kao i zastoj u reformama koje su ključne za uspostavljanje vladavine prava.

(Autonomija, Foto: Twitter)